петак, 14.12.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 11:36

Заувек захвална Љубиши Самарџићу

Аутор: Славко Трошељсубота, 28.08.2010. у 22:00
У улози Нине у филму „Мирис кише на Балкану”: Калина Ковачевић Фото Дарко Вучић

Глумачки таленат Калине Ковачевић (27) доказан је још пре шест година. Она је тада, за своју прву велику филмску улогу, добила – три значајна признања: „Златну мимозу” на фестивалу у Херцег Новом, па „Царицу Теодору” на филмској смотри у Нишу и награду града Београда за допринос култури. И све ово за улогу Анице у филму „Јесен стиже, Дуњо моја” Љубише Самарџића, чувеног глумца и великог редитеља!

Калина је рођена у браку глумице Љиљане Благојевић и драмског писца Синише Ковачевића, па гени чине своје, али од ње је филмску глумицу створио искључиво Љубиша Самарџић.
Њих двоје, Калина и Љубиша, су сем у филму „Јесен стиже…” били заједно и у филмовима „Коњи врани” и „Бледи месец”, а сад је у току снимање њиховог четвртог заједничког филма „Мирис кише на Балкану”, по истоименом делу истакнуте књижевнице Гордане Куић.

Калина се предала уметности од малена. Завршила је основну музичку школу, па већи део гимназије, а потом и глуму на Факултету драмских уметности. Свира клавир. Лепо пева. Готово професионално игра уз све ритмове. Говори и два страна језика: енглески и шпански. Кад не ради путује по Србији и свету. Још се није удала, али, није сама…

Какав је мирис кише на Балкану?

Фантастичан. У то ћете моћи да се уверите већ у децембру. Снимање серије од петнаест епизода и филма је у току и трајаће до краја октобра. Љубиша Самарџић је формирао екипу од око сто глумаца. Снима се у Београду, Сарајеву, Милану и Дубровнику. Играм једну од главних улога. Прича се дешава у породици Салом, а ја сам Нина, једна од пет сестара које чине ту породицу.

Да ли сте упознали Гордану Куић?

Имала сам част да разговарам с писцем романа по коме снимамо овај филм. Тумачим лик жене која је постојала и која је била тетка госпође Куић. Зато сам желела да знам каква је Нина била. Тај разговор ми је много помогао.

А како све то „слика” Самарџић?

Као врхунски глумац Љубиша тачно зна како сад, као редитељ, може у глумцу да испровоцира оно што му је потребно за одређени кадар и ток целе приче. Значајно је, исто тако, што има толико позитивне енергије у себи да је мотор читаве екипе. А кад је о мени реч захвална сам му до краја живота. Дао ми је шансу у филму „Јесен стиже, Дуњо моја” кад сам, као студент треће године глуме, била нико и ништа!

Шта памтите из времена одрастања?

Иако сам јединица нисам одрастала сама. Била сам често са две сестре од тетке Весне, очеве сестре, која живи у Сремској Митровици. А ту су ми били бака Катица и деда Стеван Ковачевић. Са њима сам проводила по неколико месеци. Имали су кућу, двориште пуно цвећа, виноград на Фрушкој гори... Бакин брат Славко је у селу Манђелос имао краве и коње... Ишла сам више боса, него обувена... Кући сам се увек враћала, како је бака говорила „здраво дебела”...

Шта вам је дало позориште у кући?

Очеви и мајчини пријатељи су за мене увек били само обични људи. А и мајка ме често склањала из тих кућних гужви. И никад нисам била оптерећена тиме што су моји родитељи значајни на јавној сцени. Ни отац, ни мајка ме никад нису водили на своје пробе. Кад су одлазили из куће говорили су ми: „Идемо на посао, видимо се”...

Ко вас је извео на јавну сцену?

Имала сам десетак година кад сам гледала телевизијску емисију „Док анђели спавају”. Гост емисије био је Мика Алексић који је причао о лепом понашању, култури, животу... Ова прича ме освојила и пошла сам у ту дечју школу глуме. У њој је било обавезно да се недељно чита једна књига, ишли смо заједно у позориште, писали смо дневник, причали о васпитању, па и о глуми...  Али, ја сам ову Микину школу доживела као школу живота. Јер, учили смо и шта је то критика, односно туђи став о нама који нам, понекад, неће пријати...

А како је било касније?

После трећег разреда гимназије положила сам пријемни испит на Факултету драмских уметности. У гимназији сам имала проблеме са неким професорима. Особа сам која не прихвата лажни ауторитет, онај који се гради на страхопоштовању. Признајем ауторитет само ономе који поседује знање, културу понашања, лепо васпитање, добре намере... Зато ми је гимназија, због неких професора, остала у ружном сећању. Али, као студент глуме знала сам само за добре односе и добре оцене. Просек ми је био – девет и по!

Ко вам је пример за углед?

Одувек је то била Мерил Стрип. Она је, по мени, најбоља глумица Холивуда свих времена. Сетите се само филма „Мостови округа Медисон”... Посебно оне сцене кад она, у колима, с оним у кога се заљубила, одлучује да ли ће отићи с њим, тамо где је води срце, или ће изаћи из кола, вратити се мужу и поћи утабаном стазом на коју јој васпитање указује... Све то Мерил је испричала погледом, јер очи су огледало душе ... А од млађих глумица на мом списку најбољих је Кејт Бланшет.

Како вам прија самачки живот?

Осећам се феноменално у свом малом стану на земунском кеју. У том  отклону од родитеља, али не само стамбено већ и финансијском, налазим се већ седам година. Наравно сви смо у Земуну, уз кеј, али на три стране. На једној су Синиша и Љиља, на другој сам ја, а на трећој бака Спасенија, мамина мајка. Да ми бака није овде било би ми много теже. Уз њу сам одрасла, она ме отхранила. А ту, на земунском кеју, шетњом уз Дунав, често одмарам тело и душу пре и после сваког рада. Ту се налазим са пријатељима и мени драгом особом...

Који спорт је ваш?

Играла сам одбојку у земунској Младости. А сад се баш бавим спортом интензивно. Имам свог тренера. То је Тамара Ђокић. Све се то догађа у једном фитнес клубу. Тренирам три пута недељно и то ми је сасвим довољно. Имам кондиционе тренинге, па кардиотренинге... Често возим бицикл... Тренинг ми је и трчање са мојом Киром, женком добермана...

Да ли се понекад преиспитујете?

Никад то не чиним. О свему што је завршено никад не размишљам на други начин. Мој животни став је да – завршеном послу мане нема. Не желим да протраћим живот преиспитујући се.

О чему сањате?

Волим да путујем. Сан ми је да одем до Јужне Америке, посебно до Бразила. Волела бих да шетам улицама Рио де Жанеира. Сањам, исто тако, и о одласку на Кубу. Овога лета нисам била на одмору, али кад завршимо причу о „Мирису кише на Балкану” отпутоваћу у неке топлије крајеве на десетак дана.

Шта је за вас успех?

Стићи тамо где сам кренула. Никад себи не бих опростила да негде кренем, а да тамо не стигнем. Особа сам која ни један посао не оставља незавршеним. Никад ми се то не догађа.

Коју реч посебно поштујете?

Моја драгоцена реч је – вера. Вера у живот, у људе, у Бога...  Верник сам. То доживљавам као нешто што припада само мени. Зато о томе не желим много да причам. При боравку у цркви тражим мир у себи. За мене је то свечани тренутак...

Шта је за вас глума?

Мени је глума посао, а не начин вођења живота. Оног момента кад завршим са радом глуму остављам и живим један сасвим нормалан живот са мени драгим људима, са којима сам одрасла или их касније упознала. Људе делим по њиховим карактерима и поступцима, а не по њиховим занимањима.

Који део тела облачењем прикривате?

Таленат је и осећај за меру. Значи у облачењу, а и у понашању, у свему у животу, битна је само мера. Онај ко нема осећај за меру може често да се нађе у проблему. То су незгодне ситуације, јер све може и другачије да се протумачи. Ја немам тај проблем.

Која емоција је најснажнија?

То је љубав која је вечита тема укупне уметности. Љубав нам даје енергију која све може да покрене. На другом месту је страх, пре свега, од смрти. Ове две емоције су супротне, али се и прожимају, и честа су тема књижевних дела.

Имате леп живот, а љубав?

Имам и љубав, али нисам заљубљиве природе. Нисам од оних жена које се лако предају. Мени је за љубав потребно време... Родитељи су ми прави пример за љубав. У понашању мог Синише сам видела какав је човек који воли жену. Али, и моја  Љиља је на најлепши начин ту љубав умела да прими и узврати... И тако то они чине већ тридесетак година. Била бих врло срећна кад бих остварила такву везу...

Где себе видите кроз десет година?

Видим себе као мајку троје деце. Сматрала бих да сам веома неуспешна ако у тридесет седмој години не будем имала децу. А професионално бих волела да играм у неком шпанском или руском филму. Нисам од оних који сањају о Холивуду... Хвала Вам на лепом разговору. Видимо се кроз десет година...     ¶


Коментари1
73803
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

posmatrac posmatra
Divan intervju, divna mlada glumica koja citajuci ivaj intervju, stoji stabilno na zemlji. Mnogo uspeha za buducnost Kalina, tvojim talentom, lepotom i pogledom na zivot imas sanse da premasis i tvoju majku koja je godinama nezamenljiva na scenama kako u pozoristu tako i u filmovima. Buducnost je pred tobom.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спорт /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља