недеља, 17.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:13

Острво наиве у рударском басену

недеља, 05.09.2010. у 22:00
Кућа Богосава Живковића

У било ком географском лексикону, поред одреднице „село разбијеног типа”, могла би да стоји слика Лесковца. Није то, наравно, „онај” Лесковац, већ колубарски, недалеко од Лазаревца.

Ако у ово село, око 45 километара удаљено од Теразија, дође путник из суседног Степојевца, неће ни знати да се обрео у другој „парохији”. Табле са натписом „Лесковац колубарски” нема на улазу у насеље. Зашто, објашњава нам житељ: „Мештани скидају саобраћајне знаке и од њих праве ашове”...

А када би Лесковац колубарски био ставка у некој географској енциклопедији, запис о њему био би највероватније илустрован делима најчувенијег мештанина, покојног Богосава Живковића. Самоуки вајар и сликар био је зачетник некада чувене лесковачке школе наивне уметности. Излагао је широм света, за њега речи хвале није штедео ни француски писац Андре Марло, био је гост иранског шаха Резе Пахлавија, а својим скулптурама украсио је парк „Каменград” у центру Лазаревца.

Живковићеву традицију данас наставља неколицина Лесковчана. На зидовима собе Милисава Стојановића, једног од њих, изложено је око 40 скулптура од дуда, дивље крушке и ораха. Све су у стилизованом облику људске фигуре. Привлаче пажњу две које се са наспрамних зидова гледају „очи у очи”. Једна представља српског војника из Колубарске битке, вођене у Првом светском рату. На другој су партизанка Мара, са голубом мира у руци, а испод ње Мајка Домовина, која држи књигу.

(/slika2)– Кад нађеш дрво, мораш да скинеш „бељику”, слој коре, и да дођеш до средине стабла која је еластична и подесна за резбарење. Прелепо је када дрвету, које само по себи има душу, удахнеш и живот – објашњава Стојановић.

Док показује дебелу свеску у коју деценијама лепи новинске чланке (својеврсни ручно рађени „прес клипинг”) – набраја државе у којима су излагали лесковачки наивци – Белгија, Шведска, Аустрија, Немачка, САД, Канада... Поставке ових уметника годинама су биле незаобилазни „зачин” сабора трубача у Гучи.

– Ове године уприличен је педесети сабор, а ја сам први пут излагао на десетом – каже овај шездесетогодишњак.

И као што Гуча „није више то”, није ни Лесковац. Види се то и по врту Богосава Живковића. Прегршт скулптура у дворишту је под кључем, наводно због размирица наследника овог вајара. Док је врт био отворен а уметник жив, Лесковац је, кажу, по наивној уметности био раван Ковачици. То војвођанско село посетили су председник Митеран, цар Хирохито, Хајле Селасије, а Лесковац је обишао – председник Сједињених Америчких Држава! За време службене посете ондашњој Југославији, Живковићев врт је посетио Џими Картер. Са породицом.

А данас... Живот око хиљаду мештана овог села није лак: једино сигурно ухлебљење је радно место у Рударском басену„Колубара”. Онај ко не успе да тамо „улети”, бави се земљорадњом. Млади беже у град. Сеоску школу некада је похађало и по 250 ђака, а сада има двадесетак ученика. Друштвени живот своди се на неколико кафана. Велики део села је раскопан јер је, како каже Милован Јеремић, председник месне заједнице, у току увођење водовода.

(/slika3)Шта онда остаје човеку, осим да се посвети својим талентима. Баш као свестрана житељка Вера Иванковић, која негује наивно сликарство. Кућа јој је налик галерији. Зидови су прекривени платнима са мотивима из природе, петловима, цвећем... Ова Лесковчанка црта и иконе, осликава тикве и ешарпе које сама тка, а поврх свега, од млека коза са свог поседа прави кајмак и качкаваљ „прошаран” босиљком, паприкама и орахом. Супруг Радивоје такође прави скулптуре од дрвета.

Да мештанима није довољан један хоби, сведочи пример Љубе Пантића. И он је вајар „наивац”. Али подједнако успешно маказама „ваја” крошње на дрвећу у свом дворишту, пуном егзотичних биљака. Расте ту кадифица, „петлова креста”, лепа ката, хибискус, пампас трава...

Једино руже не цветају (у) Лесковцу.

Димитрије Буквић

-----------------------------------------------------------

Једно село, а два центра

Пролазећи макадамом поред „разбацаних” кућа одељених ливадама, пашњацима и пољима кукуруза, упитали смо Радмилу Васиљевић, професорку у пензији која нам је била водич, где се налази центар села. И дознасмо да овде постоје – два средишта! „Срце” Лесковца пре Другог светског рата било је око цркве светог Димитрија, изграђене у 19. веку за време краља Милана Обреновића. На својим великим имањима ту су живеле занатлије и угледни сељани. Послератна власт прогласила је стога тај део насеља за „буржоаски” и ношена еланом обнове и изградње, наложила прављење новог центра, у другом делу села, око будућег Дома културе, који никад није довршен.


Коментари0
6fb80
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља