петак, 22.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:30
Више од хобија

Крст на Чардаку, црква на Грађенику

Младен Драшкић, полицајац, планинар, историчар – аматер, падобранац, а пре свега патриота, решен је да направи спомен-костурницу палим српским ратницима у Колубарској бици. Његове искрене намере већ су многа врата отвориле и остаје питање дана када ће почети изградња храма
субота, 11.09.2010. у 22:00
Полицајац Младен Драшкић (Фото Милан Јанковић)

Полицајац Младен Драшкић из села Кадина Лука код Љига, корак по корак, са све већим бројем присталица маршира ка свом циљу – подизању спомен-цркве на рову, гробу српских војника, са жељом да оживи сећање на славну Колубарску битку.

– Сувоборска битка, како је називана све до 1925. године кад је преиначена у Колубарску, ушла је у светске анале по маестралном начину руковођења и победи српске војске над много надмоћнијом аустроугарском армадом. Било је то време када су у прве борбене редове регрутовани и ђаци: 1300 каплара из школске клупе стало је на браник отаџбине. И док се ова битка изучава на војним школама од Вашингтона до Москве и од Токија до Пекинга, код нас се о јунаштву и подвизима храбрих ратника из Првог светског рата зна све мање – објашњава наш саговорник своје побуде. Без динара, али добро поткован знањем, са пуно вере, наде и љубави кренуо је у посао, како сликовито рече, „да башту очисти од корова заборава”. У међувремену је добио и подршку владике ваљевског Милутина, али и својих мештана, као и планинара...

– Члан сам Планинарског друштва „Победа“ из Београда, са којим сам обишао више европских држава. На тим путовањима сам посматрао како други народи баштине своју духовност, историју, културу, како с љубављу чувају природу и колико су посвећени очувању своје животне средине. Културна добра би требало да су изнад било које идеологије.

Селективност према наслеђу није од користи за његово очување и презентацију. Код нас има покушаја прекрајања непобитних историјских чињеница, као што је рецимо умањивање и маргинализовање доприноса српског народа током два светска рата, посебно у Првом, у којем је погинуо сваки трећи радно способан мушкарац! – каже Младен, видно понет емоцијама.

Перунике нема ко да покоси

Поучен примером других народа,млади историчар аматер је дошао на идеју да организује планинарску стазу „Љиг–Грађеник–Рајац“ која води поред споменика изгинулим учесницима у Колубарској бици, на једном од многих положаја Прве српске армије, подигнутом изнад села Кадина Лука, на Грађенику, јер, како је лепо речено, „споменик није споменик ако поред њега нико не пролази, већ обичан камен“.

–У шуми где је спомен-обележјенекада су расле перунике. Садиле су их наше баке, кад су биле деца,са својим мајкама, док су чувале стоку. Много година касније, један мештанин из Кадине Луке, док је косио ливаду, питао је старијег косача: „Откуд овде перунике?“ Овај му је испричао да их је посадила нека нежна мајка, која и сама можда није знала где су њени синови ратници сахрањени, па је негујући ово цвеће оплакивала и своје синове, надајући се да ће нека друга мајка засадити цвеће на гробу њених синова – прича наш саговорник, решен да обнови сећање на те погинуле јунаке и њихове неутешне мајке.

У селу је све мање људи, каже Младен, омладина је отишла у градове, ливаде зарастају. Нема више перуника, коров их је надвладао... Ни споменик нико није посећивао од када је постављен (1985. године) па све до 2006, на Сретење, 15. фебруара.

–Тада је прва група од око 150 београдских планинара, ученика основне школе и мештана из Љига и Кадине Луке кренула из Љига преко Грађеника, поред споменика, пут врха Рајца (848 метара надморске висине) до планинарског дома „Чика Душко Јовановић”, оним правцем куда је једним делом одступала Прва српска армија под командом војводе Живојина Мишића (пре него што ће кренути у одлучни напад) – објашњава Младен.

Његовом планинарском стазом (Љиг–Грађеник–Рајац) која је том приликом маркирана као „стаза бр. 8” до 2009. године прошло је барем 1500 људи. Сваке године ПД „Победа“ организује „сретењски” и „тројички” поход овом стазом, ањегови чланови су се ангажовали и у уређењу спомен-парка на Грађенику, уз помоћ учитеља Драгана Гајића.У пролеће 2006.су на врху брда Чардаку (645 метара) подигли и крст, који је исте године освећен.

Један од учесника, земљорадник Божидар Васиљевић Божа присећа се како је предузимљиви Младен на леђима извукао и плочу и цемент за споменик стрмим беспућем, сматрајући да је то мали напор наспрам жртве коју су поднели српски ратници.

Даривао земљу за цркву

Након ових успешних акција родила се идеја о градњи храма. Дуго је Младен замишљао спомен-цркву, да би на крају лоцирао место на Грађенику са којег се види „пола Србије” а сунце га греје од изласка до заласка. Његова идеја није била одмах прихваћена,али га то није поколебало, још одмалена је научио да препреке савлађује борбеношћу и упорношћу. Наиме, растао је са три удовице: мајком и две баке. После основне школе није имао услове да настави школовање, па је уз рад ванредно завршио школу за бравара, а кад се вратио из војске наставио је образовање да би постао – полицајац.

Прва служба му је била 2001. у полицијској управи Ваљево, станица Љиг. А онда је због потребе службе премештен у Мионицу, како с поносом наглашава„родникрајвојводе Живојина Мишића”. У шали нам каже да је планинарство открио, а о летењу маштао. Сада иза себе већ има четири скока падобраном. Али највећа страст и најважнија обавеза сада му је да оствари сан о цркви испод Чардака. Тренутно брине како до 30. септембра да заврши пут који је пролетос започет, а од села води до камена темељца будуће цркве.

– У тај пут до сада је уложено рада и материјала у вредности од милион динара. Трасиран је километар и по пута. Поред 60 ари које је Божидар Васиљевић поклонио за подизање цркве, и други мештани су дали од својих њива да бисмо могли да просечемо пут.Обављени су велики радови захваљујући предузећима„Колубара Грађевинар” из Лазаревца, „Гранит пешчар”из Љига (у склопу холдинга „Путеви Ужице”)и другим фирмама и појединцима који су помогли, нарочитожитељима села Кадина Лука и Ба.

Не би требало заборавити ни вредне домаћице које су спремале храну за велики број радника. Била је то акција у складу са идејом да не треба само чекати од државе, већ уложити и властите снаге – вели Младен

Конзерва по конзерва

И цркву ће, каже, заједничким снагама саградити, и тоуз бригу о очувању природе. Деца ће у школама сакупљати лименке, пластичну амбалажу и старе новине, ите паре приложити за цркву, а очекује се да ће помоћи и они чији су дедови војевали у овом крају.

Камен темељац цркве је већ постављен и 22.новембра прошле године освештан, а идејно решење храма и спомен-костурнице је,као свој прилог, урадио наш истакнути архитекта проф. др Предраг Ристић („Пеђа Исус”) са својим сином Савом. У порти ће бити засађено и стабло запис, Панчићева оморика.

– Војници су, одлазећи у рат, оставили у завичају своје веренице,супруге и тек рођену децу, коју нису стигли да крсте у цркви, надајући се да ће се вратити кући својим најмилијима. Желимо да на „рову–гробу” подигнемо храм у којем ће се одржавати венчања, крштења и сви радосни обреди наше цркве. Они су се за то борили, и њихова ће последња жеља коначно бити испуњена –обећава Младен.

Његова братаница, рођена на дан освећења будуће цркве, биће прва у њој крштена. А наш делија још није нашао изабраницу, како рече „упркос чињеници да има комфорну кућу, снајке се тешко одлучују да остану на селу”. Додуше, ни Младен од бројних обавеза не стиже да мисли на женидбу.Али када храм, посвећен „светим мученицама Вери, Нади, Љубави и мајци им Софији” буде завршен, пожелели смо му да буде први који ће у њему бити венчан.

 Славица Берић



Коментари5
a802b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

slavujko cerovina
Samo dela ljubavi ostaju a spomen kosturnica palim srpskim ratnicima u Kolubarskoj bici siguran sam ugledaće svetlost dana na Čardaku.Možemo da sagradimo kuću i da je sačuvamo do kraja svog života ako nebude ratova, zemljotresa i poplava.Ali naša osećanja za otadžbinu možemo privremeno ili zauvek da izgubimo ako ne ostavimo sebi i potomcima istinu o herojskoj smrti palih ratnika na rodnoj grudi.Hvala što ste na Putu koji je Istina i Život.
Slavica Milasinovic
Svaka cast Mladene! Hvala ti na ovakvom zalaganju i neka te sreca prati na tvom putu.
dudu vuk
svaka cast
Јован С. Илић
Тако је Драшкићу-ко не поштује своју историју и своје знамените личности он и нема будућности. Хвала Ти за то поштовање!
Александар планинар
Свака част и поштовање драги младићу,има још младих и честитих људи који имају огромно поштовање према својим прецима Дивна репортажа желим вам сваку срећу и успех у намри да подигнете божји храм и оставите траг за собом.Тако и много људи планинара и љубитеља природе у Студеничком крају подигоше крст на планини Чемерно у част борби наших предака при одступању према југу.баш на месту где се још увек познају ровови где су вођене тешке борбе.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Мозаик /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља