петак, 15.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:48
Под лупом - ХОРОР НА СРПСКИ НАЧИН

Пун месец над шљивиком

Вампир је српска реч, али ту престаје свака наша специфичност са оностраним. Митска бића постоје у свим културама, а, стицајем околности, о њима се почетком месеца нарочито говорило у Рибарској бањи на Фестивалу српског хорора
субота, 11.09.2010. у 22:00
Српски комплет за борбу против вампира

Kараконџуле и разне друге сподобе, које опседају људе у глуво доба, једна су од омиљених тема за разговор, од старих времена, уз огњиште, па до данас, у доба интернета.

Вампири су били стављени „ад акта” једино у време социјализма, када се градио „нови човек“, масе освешћивале, а у села доводила струја. Тада су и седе старине изгубиле моћ да опчињавају укућане страшним причама из ноћи пуног месеца. Појавило се ново чудо – телевизија, а на екрану су били Мија и Чкаља, и Миливоје Југин који је директно преносио лет „Апола 11” на прави Месец.

Чувена „Лептирица”, телевизијски филм Ђорђа Кадијевића с почетка седамдесетих, била је више преседан, али и доказ да се исконски страхови од смрти и необјашњивих појава не могу потпуно потиснути из човека, ма колико се у томе покушавало.

Данас поборници страве и ужаса на доба велике индустријализације гледају као на изгубљено време. Марксизам је, кажу, дао скромне резултате, суочавање са ђаволом на филмском платну, тврде они, може много више да помогне човеку да осветли тамне стране свога бића и надјача сопствене страхове и демоне.

Терапија страхом

Неки су схватили да, што се тога тиче, не треба седети скрштених руку, а међу првима драматург Ненад Беквалац који двапут месечно организује хорор трибину „Шок коридор” у београдском Дому омладине и ту публици приказује најстрашније, нецензурисане филмске сцене које су обично продуценти избацивали пре биоскопских премијера. Ову врсту представа воли млада и образована публика, сала је испуњена до последњег места, а сцене мучења и сваковрсних иживљавања над људским телом гледају са академским миром и радозналошћу, уз понеки дубок уздах или громогласан смех праћен стиском руку заљубљених.

– У „Шок коридору” излажемо публику шоку и страху јер смо уверени да је то најчистији лек за лечење траума свакодневног живота – каже Беквалац.

Макар митских бића за плашење имамо на претек. Поред вампира и поменутих караконџула, које опседају људе ноћу и јашу их до јутра, (па ако преживе – преживе), ту су и козаре, жене са козјим ногама које крију главе, па ноћне лептирице, којима ваља, налажу обичаји, откинути крила и рећи им да дођу по со. Ако сутрадан нека комшиница заиште со – та је вештица...

– Иако је наша традиција богата митским бићима, ове теме су мало обрађиване у домаћим серијама и филмовима, нешто мало више у књижевности, тако да људи из иностранства користе наше легенде за сопствене филмове и згрћу паре – каже Беквалац.

На путу смо да и ту нешто поправимо. У Рибарској бањи се од 3. до 5. септембра одржао први, „нулти“ Фестивал српског хорор филма, чији је идејни творац Славољуб Марковић, главни и одговорни уредник регионалног недељника „Град” из Крушевца.

– Када смо својевремено расписали конкурс за приче о воденици одзив је био неочекивано велики, јављали су се наши људи чак из Јужне Африке. Испоставило се да су савремени аутори воденицу видели као тајанствено место, просто створено за позорницу хорора. Тако смо на наш позив за приче о воденицама добили страшне приче, од којих је настала књига. Фестивал српског хорора се надовезује на тај пројекат. Ове године нема такмичарски карактер, а већ за следећу расписаћемо конкурс за кратке хорор филмове које ће сви моћи да сниме на врло једноставан начин, аматерским камерама, чак и онима из мобилних телефона – најављује Марковић.

Можда неко од тих дела доживи успех филма „Паранормална активност” који је снимљен дигиталном камером, са буџетом од 15.000 долара, а постао је светски феномен јер је уместо скупих визуелних ефеката понудио „добру, страшну причу” која може свакоме од нас да се деси.

– Хорор литература, филмови и стрип само нам помажу да преплашимо страхове у себи и зато, по мени, они имају терапеутско дејство.

То је оно што нас је и руководило да установимо овај фестивал, да један универзални феномен какав је страх уведемо у наше оквире, међу наша веровања и сујеверја, у којима никада нисмо оскудевали – истиче његов идејни творац.

Фолклорна фантастика

Етнолог др Весна Марјановић, начелник Одељења за проучавање народне културе београдског Етнографског музеја, истраживала је фолклорну фантастику у Србији, а од тог материјала на националној телевизији биће емитована једна епизода под називом  „Приче уз огњиште”, у оквиру серије „Завичај”.

– Неки обичаји живе у народу док их време не прегази, а онда постају део фолклора или се губе, али они везани за рођење и смрт, наставак лозе, трају много дуже. Људи не желе да искушавају судбину, можда им се нешто и учини застарелим, али ће, за сваки случај, поштовати оно што су наследили од својих предака – каже Весна Марјановић.

Оно што се некад причало уз огњиште, данас се пренело на тематске интернет форуме. Тако се једна од учесница интернет комуникације присећа да јој је родитељска кућа била близу гробља па се често говорило о женама у белим хаљинама које су заустављале аутомобиле и причале са возачима, а онда изненада нестајале: „Ми клинке смо само смишљале како да одемо на гробље и доживимо такву авантуру”

– Добро је што су те теме поново покренуте, што је направљен фестивал, трибине, што се о тим стварима прича, баш као и у свету где се одржавају фестивали фантастике и хорора – каже наш познати етнопсихолог др Бојан Јовановић, који објашњава откуд та склоност човека да ужива у страху.

– Људи су се одувек плашили онога што не могу да разумеју, а највише смрти. Зато су некако хтели да овладају тим страховима. Чак и деца измишљају застрашујуће приче да победе страх, а оно што измисле и испричају често је трауматичније од опасности које их вребају у реалном свету. Али приче им нису довољне, деца прибегавају и неким ритуалима. Кад остану без мајке, рецимо, разбацају играчке на све стране, а онда иду и сакупљају их и то им помаже да се изборе са страхом од одвајања. Човек се, дакле, не задовољава само фикцијама, већ жели да приче претвори у ритуале и обреде, како би доживљај био убедљивији .

Тако су настали маскирани обреди, карневали, који немају само страшну већ и комичну димензију, јер се страх може превладавати и смехом. То је и Хичкок користио у својим филмовима.

Смрт од страха

Сцене страве и ужаса публика, по речима нашег саговорника, људи гледају из разних мотива, али основно је што желе да постану духовно јачи. Кад превазиђу страх осете задовољство. Наравно, свако ће знати да оцени колику количину страха може да поднесе, ако то не уме онда исход може да буде кобан.

Да не постоји само страх од смрти већ и смрт од страха говори и пример једног гледаоца из Македоније, који је преминуо гледајући телевизијску премијеру поменуте „Лептирице”.

Страховима се помно бавио и психијатар др Љубомир Ерић који сматра да су хорор филмови омиљени код људи различитих узраста, али углавном млађих и они мушког пола. Воле их они који су зависници од адреналина, који воле да гледају акцију, јурњаву, туче, убиства...

– Доживети страх у заштићеним условима, када си свестан да ништа не може да ти се деси, охрабрује недовољно снажне, неретко страх и еротизује, моје искуство из психотерапије то недвосмислено показује – каже др Ерић, додајући да страх помаже човеку да се прилагоди и преживи и то се не мења с временом. Мењају се услови живљења људи и опасности које му прете, а наравно да је смрт била и остала највећа опасност све до данас.

-----------------------------------------------------

Србија и Хрватска колевке вампира

Словенци су нам украли шљивовицу и прогласили је својим брендом, а Румуни вампире, па тако захваљујући Дракули цео свет мисли да су ова митска бића настала подно Карпата. Међутим, немачки историчар др Петер Марио Кројтер установио је да су колевке вампира Србија и Хрватска јер је цар Душан 1342. године донео указ којим је забранио свештеницима да учествују у ископавању и спаљивању лешева у које се сумњало да устају ноћу. У Хрватској, у Далмацији, веровало се у кршнике, људе рођене за време јаког невремена, који су штитили села од вампира. Писана документа о вампирима у Румунији појављују се много касније.

Етнопсихолог др Бојан Јовановић каже да је позната чињеница да је реч вампир српског порекла, која је прихваћена у свету и да вуче корене из старословенског, али вампири као митска бића постоје и у другим традицијама и културама, не само у нашој. Веровање у постојање вампира, код многих народа, последица је страха од повратка покојника и објашњава се осећајем кривице да погребни обред није изведен како ваља.

---------------------------------------------------------------- 

Спаљивање вештица

Вештице су у Европи спаљиване у време инквизиције, док се код нас тај обичај задржао до почетка 19. века, до времена Милоша Обреновића који га је искоренио. И Карађорђе је забрањивао спаљивање вештица, али је интимно веровао да понека жена може донети зло. Познато је да је његов зет спалио једну жену у данашњем Краљеву.

У време великих несрећа сви народи света траже жртвеног јарца за зло које се дешава, па су тако некада испаштале жене, а у новије време код нас су цех платиле сове. Пре неколико година мештани Доњег Товарника код Пећинаца побили су јато сова ушара због веровања да су ове ноћне птице чудног крика весници смрти.

 ------------------------------------------------------------------------

Воденице и заштита од зла

Зашто воденица у нашој традицији има посебно место и својеврсни је архетип тајанственог, недокучивог, чак застрашујућег, објашњава етнолог др Весна Марјановић. Има неколико разлога зашто је то тако. Прво, воденице су изван насеља, дакле изван покрштеног места, у неком непознатом, митском простору где не долазимо свакодневно. Вода која хучи са потока, звуци које прави на воденичном точку изазивају разне асоцијације и привиђења. Воденице служе за прављење брашна, односно хлеба, дакле доноседобро, а тамо где је добро увек вреба и зло, као противтежа.

Страхови се, по речима саговорнице, обично везују за гранична стања и велике промене јер не знамо шта је иза тога. Човеку је својствено да се плаши, и због тога тражи себи заштиту, некада је то амајлија, приношење жртве, или нека забрана, да се нешто не сме радити. Рецимо, за неки празник се не сме плести, прати рубље, купати у реци на Преображење... Страхови се појачавају кад се добије дете у породици да га неко не урекне. И данас, чак и у околини Београда, жене изговарају бајалице којима, наводно, лече колике, или штите црвеним концем.

И медији јављају о разним несрећама, тако да човек свако јутро креће у живот са негативном енергијом. Зато не може да се опусти ако нема неки свој заштитни механизам.

 ----------------------------------------------------------------------

Невелик опус

Најпознатији домаћи хорор филмови, осим „Лептирице” Ђорђа Кадијевића су и „Свето место”, „Девичанска острва” и „Штићеник” истог аутора, коме је на Фестивалу српских хорора посвећено тематско вече, а упамћени су и наслови „Већ виђено”, „Вариола вера”, „Т. Т. синдром”, „Давитељ против давитеља”, „Човек кога треба убити”, „Сан доктора Мишића”, „Кичма”…

Драгољуб Стевановић


Коментари1
0d10d
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

niko nista
A kada ce tema da budu zabizeljke, kukuvije i omaje, kao najbezazlenija mitska bica iz onostranog sveta. Zamisljam, jedini originalni doprinos srpske kulture, vampir, pa nam ne priznaju dovoljno, vec ga svojataju radi sopstvene koristi. Svasta. Pa pogledajte po Srbiji, kako je stanje sada, malo je upecatljivije u sumrak, pa dali stvarno mozete da zamislite bolji ambijent za vampire. I vestice, naravno. Van centra Beograda, sve lici na horor i onostrano, a mi i dalje opstajemo ko zna zasto. Da nije ,,Farme,, (veliki brat nesto ugasio) mozda bi se i ponadali da se nesto menja, ali mi ostajemo zemlja kukuvija.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља