Када су се пре четири деценије чубурски мајстори „трбухом за крухом” слили у комплекс малих дрвених локала распоређених у облику пчелињег саћа нису ни слутили да ће овај простор између Мачванске и Макензијеве улице постати култно састајалиште и колевка старих заната у коју муштерије, осим због услуга, долазе и да се, како то воле да кажу, „сите издиване”.
„Занатски центар Врачар” који је непосредно после настанка прекрштен у „Градић Пејтон” после 40 година постао је пример како се један привремено подигнути комплекс скучених дућанчића у духу соцреалистичке архитектуре, претвара у урбану легенду на којој данас житељима овог краја завиди читава престоница.
– Од ових радњи данас преживљава друга, па и трећа генерација Чубураца. Мој отац је на овом месту отворио печаторезачку радионицу, а ја сам наследио његово занимање, што очекује и мога сина. Не можемо ни да замислимо шта би се догодило да су пре четири године порушили центар – каже Томислав Стојановић, док са њим разговарамо у центру „Градића Пејтон”, на месту које су његови „грађани” прозвали Трг Ранка Радовића, архитекте који је пројектовао овај комплекс.
У радњама које се овде налазе данас ради око 40 занатлија, које кажу да посао баш и не цвета, а за то највише криве економску кризу. У уским улицама „Пејтона”, као ретко где у Београду, осим печаторезаца, још се могу пронаћи мајстор за израду кандила, обућар, па чак и стаклодувач.
– Не знам да ли игде више постоји стаклодувач који израђује предмете према нацртима муштерија. Ту су још и апотека, стаклорезац, електричар и други који се баве нешто „модернијим” занатима. Одлучили смо да пролазе између радњи претворимо у улице, које смо назвали Боемски сокак, Срданов сокак, Трг уметника и занатлија, а велика „џада” поред банке добила је име по једном од најпознатијих житеља овог краја – Булевар Либера Марконија – дочарава Стојановић, док из кафане „Чубура” преко пута његове радње допире мирис роштиља и лука. (/slika2)
Осим тржнице, „Пејтон” је, попут правог града постао и боемско стециште, па многи овде дођу како би „укрстили” чашице, ручали, или попили кафу у башти ресторана. На другој страни централног трга налази се и кафић „Риф”, где се махом увече у ритму џеза проводе и млађи гости и они који још памте док су се на кровове „Градића” тек „пришивали” лимови, а први „колонизатори” попут старих Грка изван матице тек смишљали како ће овде започети свој бизнис.
– Желимо да наш централи трг личи на Монмартр – каже Стојановић.
Без обзира што су пред „таласом” модерних тржних центара чији су блештави излози „збрисали” старе дућане са многих атрактивних локација у Београду, већина овдашњих мајстора очекује да ће њихов породични бизнис опстати и да радионице има ко да наследи. Жале, додуше, за неким колегама које су се иселиле, а памте моменте када су са њима гледали чувену серију по којој је „Градић Пајтон” и добио име.
– Остали смо без једног произвођача сантиметара, папучара и још неколико комшија које су овде биле од оснивања – наводи Стојановић.
Власница оближње антикварнице Тамара Руменовић каже да ће „грађани” инсистирати да статус „Пејтона” коначно реши и да ће предложити да се поред пословних „четврти”, део врачарске „метрополе” преуреди у боемском духу, као туристичка атракција. Она подсећа да су се корисници привремених објеката пре четири године изборили да комплекс не буде срушен и претворен у подземну гаражу, вртић и културни центар, али да је и данас будућност дрвених радњица неизвесна. Један део „територије” где се налазио стари паркинг је тада ипак изгубљен, а на том месту је никла банка.
– Захтеваћемо да се напуштени локали претворе у галерије са предметима које су произвеле старе занатлије. Ни посао нам, без обзира на економску кризу, не иде толико лоше као пре, на пример, 15 година, па ћемо свакако остати овде. Било би штета да после свега што је ово место „преживело” на крају заувек нестане – закључује Тамара Руменовић.
Н. Белић
-----------------------------------------
У сећање на оснивача
Власници локала у „Градићу Пејтон” јуче су, на 40. годишњицу отварања занатлијског центра, открили спомен-плочу архитекти Ранку Радовићу који је преминуо 2005. године. На централном тргу названом по оснивачу, испред клуба „Риф” организован је џез концерт.
„Време које сами створимо својим смисленим и стваралачким животом трајно је и неисцрпно”, речи су пројектанта Радовића које су, између осталог, угравиране на овом спомен-обележју.
