среда, 11.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 18:35

Тајна београдског имама

субота, 11.09.2010. у 22:00
Хаџи Реџо Ефендија Нукић Фото Д. Ћирков

Бројећи последње недеље службе, најстарији београдски имам држи се постулата још из времена када је, пре 41 годину, као тесар земунског „Жеграпа”, закорачио у Бајракли џамију. Посвећен Курану, вери у божју вољу и њену предодређеност, проводио је живот у сенци. „Човек може више да види из позадине, него када је истурен. Јер, ако сте напред, увек има неко иза ваших леђа. Може да вас гурне, или да вас придржи”, каже хаџи Реџо Ефендија Нукић.

До краја године, шездесетпетогодишњи тихи имам одлази у пензију, али Београд неће остати без свог Реџе, његове мудрости и вере у људе. Ефендија није оставио никакве дугове Београду и Србији.

Више од четири деценије био је сведок и срећних и смутних времена, упознао је све српске владаре којима је био на устоличењу, знао је сваку муку и радост муслимана од Малог Зворника до Прокупља, стекао је бројне пријатеље хришћане с којима одлази на бродић код Сланкамена, али је у том лудом и крвавом балканском вртлогу остао свој. Често несхваћен, а увек поштован.

Био је дечак када је из босанског села Церска код Власенице кренуо у свет, а тачка на крају његовог универзума тада је била исцртана у војвођанском Ловћенцу, где је брзо стекаозвањесезонског радника. После пешадијске обуке у Тузли и на Палама, где је био командир страже, полако се примицао Београду, тражећи посао. Нашао га је у „Жеграпу”, помислио је да ће остати заувек тесар, али је једнога дана у Малом Зворнику слушао говор тада њему непознатог имама Хамдије Јусуфспахића.

– Дао сам себи у задатак да ћу до тог човека доћи. Говорио је лепо, позивао људе на слогу и мир. Била је 1969. година. Почео сам да навраћам у београдску џамију. Упознао сам се с муфтијом и тако је кренуло.

Завршивши петогодишње школовање на Алахудин медреси у Приштини, постао је први службеник одбора Исламске заједнице у Београду. Муфтијство је било велико, а мало се људи задржавало, тек годину-две, па је сав терет пао на муфтијина и његова плећа.

– Моја жена је с децом живела код оца у Босни 18 година, а ја сам по Београду лутао као подстанар, селећи се од Капетан-Мишине, до Цвијићеве улице. Али,служба и молитве су ми давале снагу. Сваког петка ујутру путовао сам оним чувеним аутобусом „Ниш експрес да одржим џуму. Таман се вратим до Београда, неко ме зове на другу страну Србије, па трк тамо. А људи ме једва чекају. Нема их много, али су весели. Често причам, постао сам летећи имам.

Било је то спокојно доба. На зиду његове канцеларије доминира слика из шездесетих година. Тито, патријарх Герман и имам Бајракли џамије Абдулах Хаџић. Ту слику је затекао у канцеларији и не склања је. Не крије да је југоносталгичар, јер друге државе није имао.

Кад га питају зашто, он одговара: „Богу се молим и председника волим. И касније, који год је председник долазио –одМилошевића, Ћосића, Милутиновића, Коштуницеи Тадића – сви они су били моји председници. Ислам тражи да се председници поштују, али и од њих тражи да размишљају о свим грађанима, јер су га сви бирали. Био ми је симпатичан Милутиновић. Последњи пут сам га видео у Патријаршији, пред његов одлазак у Хаг. Рекао сам му:„Ви не заслужујете то, Бог ће вас погледати”. Он је био јако узнемирен.

Дуго се вртело на телевизији када се руковао с Добрицом Ћосићем, пошто је постао председник СРЈ. Сретао се и с Милошевићем, а уочи демонстрација 9. марта у Бајракли џамију су дошли Мићуновић и Ђинђић.

– Јели смо пребранац, кад Ђинђић питамуфтију Јусуфспахића: „Зашто муслимани навијају за власт. Где год их има у већини, СПС побеђује”. Муфтија се насмејао и показао на мене: „Видите с њим”. Ја одговорим Мићуновићу: „Ја не знам шта се иза брда ваља, а са овима знам”.

Ефендија Реџо је волео да шета Кнез-Михаиловом улицом у одори, а када је почео рат у Босни, ђубу и чалму је носио у коферу. Уследиле су „године кијамета”. Имам одмахне руком када их се присети. Последњи пут је прошетао у одори Београдом када се враћао са сахранепатријарха Павла, а затим се с попом, земљаком из Бијељине, прошетао градом.

– Постоје две ствари којих се држим.Веровати у Бога и поштовати закон средине у којој живиш. Ако ти тај закон не обезбеђује безбедност, по исламу, тражи право или чини хиџру – исели се – каже имам.

Али,он се заљубио у Београд и остао више него што је морао, живећи у стану од 19 квадрата који је добио од града уз помоћ Веселина Бошковића 1994. године. Узалуд је касније писао готово свим владарима и градоначелницима после 5. октобра.

– Одговарају ми дана стан имају право првоборци, глумци, а хоџа и свештеника нигде. Ја немам намеру да будем борац у овим годинама. Најдражи градови на свету су ми Београд и Сарајево, зато што су космополитски. То су најлепши градови за младе људе.У оба живе моји синови и унуци. Али у Београду немам где децу да окупим, ни вернике да позовем у госте.

Тек тада старом имаму засузе очи, али само на тренутак. Ни трага жеље за осветом и побуном, ни трунке мржње, док започиње причу о својој личној трагедији.Кућа његовог оца током рата у Босни је срушена, а отац, мајка и имамов најмлађи син Менсур су избегли у Сребреницу. Када су стигли у заштићену зону,под снагама УН, Менсур је имао 15 година. Када су снаге војске РС ушле у град, и одвојили мушкарце од жена и стараца, имао је 18.

– Од тада се не зна ништа за њега. Ни трага ни гласа. Није жив. Једна Немица ме питала:„Зашто се ви уопште смејете”, а ја сам јој одговорио: „Први пут разговарате са човеком који верује. Ја имам још три сина и ћерку. И они су живи, а Менсурова судбина је била таква. Ако је Бог рекао да мој син буде мртав, нисам га могао спасти ни ја, ни Милошевић, ни Изетбеговић, ни Туђман, ни ваш Хелмут Кол. Ако је Бог рекао да мој син живи, исти ти људи не могу га убити.Јер, човек увек у себи мора да тражи узрок.

Александар Апостоловски


Коментари37
78a8c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

musan
svu srecu obog svijeta ti zelim dami budes ziv zdravbi sretan sto godina veliki selam za mog komsiju hadziju redzu nukica
Mirjana
Ja sam imala tu (ne)sreću da se lično upoznamo. Čovek koji je svoj život živeo u službi gradjana bezuslovno izlazio u susret svima kojima je njegova pomoć bila potrebna bez obzira na veroispovest. Vodjena ličnim iskustvom imam samo reci hvale. Šteta je samo sto su se u drzavi u kojoj živimo poremetili parametri pa se oni koji nam uništavaju (ne)rodjene generacije šire kao virus u 200-300 ili 500 kvadrata a onaj ko je bezbroj izvukao iz ponora živi u 20. I onda se pitam kud vodi ovaj svet!
Đorđe Lukač
Poštovani Redžo, želim Vam svu sreću koju jedino Bog može dati! Lep pozdrav iz Pančeva.
Miljko Jovanovic
Pozdrav za Efendiju Nukica, koga sam licno upoznao devedesetih kao dobrog coveka....
ljiljana ljiljak
nedavno sam imala cast i zadovoljstvo da upoznam gospodina Nukica.Ne postoje rijeci kojima se mogu opisati emocije koje je u meni izazvao,mogu samo zahvaliti Bogu sto postoji takav covjek i sto sam ga upoznala.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља