Јужнословенску групу језика сачињавају бугарски, македонски, српскохрватски и словеначки, гласи дефиниција у новом уџбенику српског језика Завода за уџбенике и наставна средства за осми разред основне школе уз објашњење да је српскохрватски „традиционални назив за народни језик који чине штокавско, чакавско и ијекавско наречје”.  Професор београдског Филолошког факултета, Милош Ковачевић, прокоментарисао је у  разговору објављеном у јучерашњој „Политици” да „кад нису дали да се наведе хрватски и босански, аутори нису пристали ни да напишу српски, него српскохрватски језик”. Иако га на овој страници уџбеника нема, српски језик, као ни хрватски и бошњачки није избачен из уџбеника и замењен српскохрватским, објашњава Душка Кликовац, ауторка уџбеника, такође професор Филолошког факултета у Београду.
– Треба да се разликује ниво књижевног језика и ниво народног језика, то је тривијална ствар у лингвистици. На нивоу народног језика постоји српскохрватски као лингвистички дијасистем, дакле, као систем дијалеката који се састоји од штокавског, чакавског и кајкавског дијалекта. На том нивоу, као скуп дијалеката постоји српскохрватски језик. На основи тог дијасистема, израсла су три књижевна језика: српски, хрватски и бошњачки. Око постојања тих језика никако не може да буде дилеме због тога што је наша држава потписала документ о националним мањинама, где се набраја који су језици националних мањина у Србији. Између осталих, то су хрватски и бошњачки, како га зову српски лингвисти, а не босански. Не постоји дилема ни око тога да су српски, хрватски и бошњачки настали на основу једног језика, због тога се и разумеју, њиховим говорницима није потребан преводилац. Ја нисам могла у једној реченици на једном месту да ставим све то, тако да се о томе говори на три места у уџбенику – истиче професор др Кликовац.
Осмацима се тако предочава да се после распада Југославије, српскохрватски књижевни језик распао на српски, хрватски и бошњачки. На страници уџбеника из које је „избачен” српски језик обрађује се лекција о словенским језицима, односно даје се подела на три групе словенских језика које су настале распадом прасловенског језика. Наша саговорница објашњава да се прасловенски језик распао на своје дијалекте, јер тада нису постојали књижевни језици, нормирани и стандардизовани, од којих су се неки даље развијали и распадали на друге дијалекте.(/slika2)

– Према томе ми можемо да говоримо о подели јужнословенских језика једино на дијалекте, а на крају можемо да кажемо да су то данас одређени књижевни језици, али једино је методолошки и научно исправно говорити о томе да се јужнословенски језик распао на народне језике, а не на књижевне језике. Дакле, ја као аутор уџбеника никако не спорим да постоји српски језик. На првом месту, мој уџбеник се зове Српски језик и култура изражавања, ја нисам ништа мање заинтересована за српски језик него неко други, али научна истина се мора поштовати – истиче професор др Кликовац.
Она наводи и да са стране науке, не постоји ништа спорно по овом питању – књижевни језик је српски, а када говоре о народном језику, односно скупу дијалеката, лингвисти говоре о српскохрватском, што у науци може да се назива различитим именима. Између осталог, познат је пример обухватања језика „народа и народности” називом босанско-хрватско-српски (БХС). – На основу тог народног језика нормирањем, кодификацијом настала су данас три различита књижевна језика које признаје и наша држава јер, на пример, бошњачки се учи на Универзитету, постоје двојезичне школе, хрватско-српске. Такође, иза те формулације не стојим само ја него стоји Национални просветни савет. Они су ту формулацију донели, одобрили, изгласали после дискусије и не постоји ништа спорно ни око тога – истиче професор др Кликовац.
Члан Националног просветног савета, професор др Љубомир Поповић, није желело да улази у расправу по овом питању, али је, такође, истакао да је важно правити разлику између народног и књижевног језика.
– За разлику од народног, књижевни језик је нешто што може да се прогласи, он је ствар и језичке политике. Мислим да је у овом уџбенику све то добро објашњено и да је он са стручне стране врло добро урађен, као и да је дата једна уравнотежена слика по питању језика. Обухваћено је на више места и стање после распада СФРЈ, објашњава се и шта су то језици националних мањина, а уважавају се и документи наше владе који препознају српски, хрватски и бошњачки – рекао је професор др Поповић.

Јелена Чалија