понедељак, 10.12.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 17:39
НЕ САМО О ПОСЛУ: ИВАН КЛАЈН

Дорћолац на привременом раду у Земуну

Лингвисту великог ауторитета најраније успомене везују за трамвај „двојку” и калемегданско зеленило, али живот га је одвео на другу страну
субота, 18.09.2010. у 22:00
На конгресу у Бечу са лингвистом Ранком Бугарским и Герхардом Невекловским (из личне архиве)

Велики језички познавалац Иван Клајн, академик, лингвиста великог ауторитета и ловац на новинарске грешке, али и сарадник многих дневних и недељних новина, воли за себе да каже да је припадник дорћолске дијаспоре у Земуну. Ево и зашто.

О детињству и рату

Родио сам се преко пута Калемегдана, у улици која се тада звала Маршала Пилсудског (данас Тадеуша Кошћушка). Моје најраније успомене везане су за калемегданско зеленило и трамвај „двојку”, виђене с терасе нашег стана на четвртом спрату. Године Другог светског рата провео сам с мајком у кући њеног оца, Михаила Ђурића, угледног београдског трговца, на углу Господар Јевремове и Краља Петра. Мој отац, као Јеврејин, за то време се крио код пријатеља, под лажним именом, пустивши бркове и браду. Тако је успео да преживи, док су његова браћа и сестре, у родном Вуковару, сви до једног, заједно с децом, убијени у Јасеновцу.

Двадесетог октобра 1944. Немци су, приликом повлачења, спалили нашу кућу код Калемегдана. Срећом, Дуда (Душан) Тимотијевић, познати новинар „Политике” а затим „Борбе” (узгред и преводилац који је дао српска имена Паји Патку, Шиљи и другим Дизнијевим јунацима), његова жена Олга и њихов син Коста, уступили су нам свој стан у Господар Јевремовој, пошто су имали сопствену кућу. Ту сам остао до женидбе, а онда сам се преселио у стан моје жене у Земуну. Намеравали смо да заменимо станове с мојим родитељима, што би ми много више одговарало, будући да су ми сва радна места – и Филолошки факултет, и „Политика”, и „Нин” – била у општини Стари град. Нажалост, из одређених разлога та се замена није могла извести, па сам ја, после три стана у близини Доситејеве Велике школе, био осуђен на свакодневну вожњу аутобусом до Зеленог венца. Нек се не љуте Земунци, али ни данас се не осећам као Земунац. Понекад кажем да сам припадник дорћолске дијаспоре у Земуну.

Љубав према италијанском

На студијама сам се определио за италијански језик напросто зато јер сам хтео да га научим. Француски сам већ знао (моја мајка је била „француски ђак”), па и немачки (отац ми је био „бечки ђак”), а енглески је већ тада, мада не у толикој мери као данас, био језик који млади људи такорећи упију сами од себе. Током студија заволео сам италијански језик и открио лепоте италијанске књижевности, пре свега поезије, музике, филма…

Кад сам дипломирао, рекли су ми да ме предвиђају за асистента, али тренутно није било могућности да се то радно место отвори. Тако сам се запослио у „Илустрованој Политици”, са звањем новинар-преводилац. Две године касније прешао сам на факултет, али сам за „Илустровану” наставио да радим хонорарно, из броја у број, још четврт века после тога. Чланци које сам ту објавио, о најразличитијим темама из иностранства, бројем далеко премашују моју научну биографију. Ниједан није потписан, јер је материјал преузиман из стране штампе, мада нису дословно превођени, него се прилагођавало, препричавало, и често су се комбиновали подаци из више страних листова. Био је то леп посао, јер сам могао да радим код куће, а пружао ми је прилику да читам више страних часописа који се код нас нису могли наћи. Уз то, научио сам новинарски занат, што ће ми добро доћи при писању језичких рубрика.

Преводио је, лекторисао…

Још један часопис који сам читао малтене од првог броја, а сарађивао с њим још од студентских дана, био је „Политикин Забавник”. Писао сам ту о разним језичким темама, имао сам рубрику „Занимљива имена”, која је пре пет година сабрана у књигу, а више година преводио сам француске стрипове – „Астерикса”, „Изногуда”, „Тинтина” и „Таличног Тома”. Петљао сам се помало и у енигматику, па сам у „Забавнику” објављивао палиндроме (реченице које се једнако читају у оба смера), панграме (реченице које садрже сва слова азбуке), реченице са измишљеним штампарским грешкама (и од њих је настала књига под насловом „И филозофи су луди”, где „л”, наравно, стоји уместо „љ”). Прошле године у „Забавнику” ми је изашла серија од десет „анаграмских прича”, у којима сам предложио нова имена за нека позната књижевна дела (Божанствена комедија – Томе води бајна женска, Три мускетара – Турски аматер, Злочин и казна – Закон чини зла), филмове (Сладак живот – Докажи власт, Булевар сумрака – Бал крава у Срему, Љубавна прича – Прљава и бучна), опере (Дон Пасквале – Складно пева, Кавалерија рустикана – Велика стара Украјина), па и историјске личности (Клеопатра – Пола карте, Александар Велики – Радник весела лика, Јованка Орлеанка – Она нека врло јака).

(/slika2)Две године сам био у Фиренци, као лектор за српскохрватски језик на Филозофском факултету. Биле су то године 1968. и 1969, дакле можете замислити да часова готово нисам ни имао, јер су све време били студентски протести. Ипак, искористио сам то време да припремим своју докторску дисертацију, о утицајима енглеског језика у италијанском. Лекторска плата била је прилично бедна и стално је каснила, па је Саша, моја жена, нашла запослење као продавачица у једној јувелирској радњи, где је зарађивала више него ја на факултету. Власник радње и његова жена били су симпатични људи, често су нас позивали својој кући или излазили с нама у ресторан. Пошто је Фиренца препуна туриста из целог света, у радњи је увек била гужва, као да се продају погачице а не скупоцени накит. И из ондашње Југославије било је доста муштерија. У излогу су стајали уобичајени натписи „English spoken”, „Man spricht Deutsch” и тако даље, па је газда предложио да томе додамо и „jugoslavo”. Морао сам да му објасним да југословенски језик не постоји, али сам написао „Govorimo srpskohrvatski”. После тога су пред излогом почели да се гурају туристи који су покушавали да прочитају ту чудну реч од самих сугласника (спрск... српкх...ух!) и нагађали који је то језик (Европљани су обично погађали, док су Американци тврдили да то мора бити неки азијски или афрички језик). Данас, кад ме питају о називу нашег језика, ја покушавам да објасним да „српскохрватски” постоји већ скоро два века као термин у науци, да је због своје дужине већ одавно био скраћен у „српски” (у Србији) односно „хрватски” (у Хрватској), да по аналогији можемо и Бошњацима признати право да га зову „бошњачки”, док су „босански језик” и „црногорски језик” чисте политичке измишљотине, које имају исто толико смисла као кад бисмо говорили о аустријском, белгијском, америчком, чилеанском или бразилском језику.

Бити „на телефону” је сасвим у реду

Коста Тимотијевић, кога сам поменуо на почетку, који је био новинар као и његов отац, али с дипломом из романистике, писао је језичку рубрику једном недељно у „Борби”. Године 1974. предложио ми је да пишемо наизменично, једне недеље ја а једне он. Тако сам почео, а касније, кад је Коста своју рубрику пренео у други лист где је имао више простора, остао сам само ја. Коју годину касније такву рубрику сам покренуо у мом старом часопису, „Илустрованој Политици”, а затим у „Политикином” културном додатку, на месту где је раније о језику писао Миодраг Лалевић. Конзервативан и пуристички настројен, професор Лалевић је био склон неким сувишним осудама, па је, рецимо, тврдио да се не може рећи „квалитетна роба”, јер то ништа не значи. Његово је и оно чувено „Поред телефона је...”, чега се многи и данас држе, иако је „на телефону” сасвим нормалан израз: као што сте и ви напоменули, сви кажемо на телевизији, на мору, на чистом ваздуху, на сунцу, на састанку, што показује да предлог „на” нема само своје основно, просторно значење. Ја сам у рубрику унео модернији, научни дух, што је после мене врло успешно, током више година, радио и Егон Фекете, а данас Рада Стијовић. Ја сам из „Политике” прешао у „Нин”, где ме је позвао покојни Љуба Стојић, и тамо већ двадесетак година некако одржавам рубрику „Језик”, додуше у сваком другом броју, јер сам се малчице уморио.

Криво му је што су га пензионисали

Нисам се уморио од наставе, али сам морао да је прекинем по сили закона кад сам навршио шездесет пету. Било ми је криво због тога, јер сам волео наставнички посао, а мислим да су и студенти били задовољни мојим предавањима. У Италији професори универзитета могу да раде до 72. године живота, а и код нас, да сам рецимо политичар, могао бих да гурам док сам жив. Још неколико година сам држао по један час недељно по дозволи декана, али то није исто. Поготову не сада, откако је на факултету све поремећено због „Болоње”, па студенти и наставници не налазе времена ни за своје редовне обавезе, а камоли да неко иде на необавезне часове.

(/slika3)И с научним радом у италијанистици ишло је све теже. Треба пратити шта се у свету објављује, а наше факултетске библиотеке немају средстава ни за најосновније нове књиге и часописе. За младе сараднике, кад треба да спреме магистарски рад или докторат, нађе се понека стипендија за Италију, али стипендије нису за маторе. Италијани нису заинтересовани за пропаганду свог језика у иностранству, као рецимо Французи. Тако сам ја „по дифолту”, што би рекли компјутераши, постао стручњак за српски. Између осталог и зато што ме не мрзи да пишем речнике и што се бавим нормативном лингвистиком, док већина слависта и србиста, квалификованијих од мене за тај посао, објављују искључиво теоријске радове.

Лектори су данас „украс”

Нормативна лингвистика се код нас по традицији сводила на правопис, мада би морала да обухвати и друге језичке нивое: правилан изговор (у првом реду акценте), граматику, лексику, значење, фразеологију, стилистику. Сада је чак и с правописом запело: Правопис Матице српске објављен је 1993, у време кад смо се тек одвајали од осталих југословенских република, па је почетком века решено да се пише нови, 2004. године Матица је свечано обећала да ће до краја те године бити завршен, али њега нема ни данас и не зна се кад ће се појавити. Милан Шипка је објавио „Правописни речник”, који садржи и информације о акценту и промени речи, колега Предраг Пипер и ја спремамо нормативну граматику, али најважнији од свега био би популарни једнојезични речник који би уз остало нормирао и правопис и промену, који би се издавао у великом тиражу, био доступан свима и обнављао се сваке две-три године. Тако се ради у Европи. Ми до пре три године нисмо имали ништа ни налик томе, сада имамо Матичин „Речник српског језика”, али он из чисто техничких разлога не задовољава: по формату је као половина „Политике”, са 1.500 страна, тежак готово четири килограма, дакле то није онај практични једнотомник који би се морао наћи на столу сваког писменог човека. Убрзо ће почети и да застарева, па би требало мислити на друго издање, као и на скраћено школско, али о томе нико ништа не говори. И кад једном будемо имали све потребне приручнике, остаје још много да се уради: пре свега да се у свим медијима организује солидна лекторска служба (данас у већини редакција лектори постоје само „као украс”), а поготову да се у средње школе уведе настава матерњег језика, која нам већ деценијама недостаје. После свега што нам се догађало и догађа, изгледа да никога (понајмање надлежне министре) није брига за језичку културу. Имамо пречих брига...

-----------------------------------------------------

Лингвиста светског гласа

Професор др Иван Клајн је лингвиста светског гласа, редовни члан САНУ, дугогодишњи редовни професор Филолошког факултета. Аутор је великог броја научних радова и 18 књига. Његов „Речник језичких недоумица” доживео је до сада девет издања, а за „Италијанско-српски речник” добио је награду италијанске владе. Превео је већи број књига с италијанског и енглеског језика, члан је Савета Вукове задужбине и сарадник Матице српске. Занима се и за енигматику

Енигматика

------------------------------------------------------------------ 

ОБЈАВЉЕНО (ПРЕ МНОГО ГОДИНА) У „ЗАБАВНИКУ”:

 Палиндроми: реченице које се читају у оба смера

Имају Арапи и пара у јами.

Ево, политика кити лопове.

Зови аутобус у суботу, а и воз!

Он: „Зар опада ниво новина?” – „Да, поразно!”

А ту, под морање, макар и полагано, она галопира камењаром до пута.

Свесловне реченице:

Дочепаће њега јака шефица, вођена љутом срџбом злих жена.

Пази, геџо, брже однеси шефу тај ђавољи чек: њим плаћа цех.

Фине џукце озлеђује бич: одгој их пажњом, стрпљивошћу.

Ђаче, уштеду плаћај жаљењем због џиновских цифара.

НАПОМЕНА: Свесловне реченице садрже сва слова и служе за испробавање тастатура:

Драгољуб Стевановић


Коментари3
b615e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Драгољуб Збиљић
Академик Клајн је фини човек, диван у опхођењу, имам част да га познајем и да поштовао као пријатеља и колегу иако је заиста он велики стручњак за многе области из лингвистике,посебно за нормативистику. Мало је љут на мене, замера ми што га,иако,сам мањи стручњак од њега, али има јдна област у којој сам му једино прилично раван, па чак сам га мало и "надмашио".. Реч је о решењу питања писма у српском језику и очувању ћирилице. Е, у томе је, на моју жалост, академик и мој пријатељ Клајн у свом гледишту "смрт за ћирилицу". Никако да га убедим да је једна ствар да и Срби као у целој Европи и свету имају за стално једно писмо јер писмо и параписмо нису природно стање за језик и за човека који се тим језиком у записивању служи. Он никако да разуме да је једно знати туђе писмо,а сасвим ј друго када тражи да Срби једини на свету пишу час ћирилицом час латиницом. Он чак сматра да српски језик не може да постоји без латинице, што је стварно, лингвистички посматрано, нонсенс. У томе греши човек.
Ирина Ђорђић
Веома ме занима правилно изражавање и употреба српског језика, па бих волела, ако је могуће, да с г-дином Клајном непосредно контактирам.
Hekata D
Gospodinu profesoru želim da nas još dugo ispravlja u govoru i pravopisu.Sve najbolje!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља