четвртак, 22.08.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 08:46

Човек који је лагао свој лаптоп

петак, 17.09.2010. у 22:00
Модерна технологија све успешнија у примени социјалних правила

Од нашег сталног дописника из Вашингтона

Старије генерације се на компјутере још навикавају, млађе са њима стасавају. Док се свет без рачунара може видети још само у филмовима старијим од четврт века, данашњица је без њих незамислива. „Паметне“ машине су свугде око нас – али да ли их заиста третирамо само као „машине“.

Овим питањем бави се професор Станфорд универзитета Клифор Нас, у управо објављеној књизи интригантног наслова: „Човек који је лагао свој лаптоп“. Њен садржај је, међутим, конкретније објашњен у поднаслову: „Шта нас машине уче о односима међу људима“.

Професор Нас је у прилици да одговор на ово питање проверaва у лабораторији која проучава како људи користе компјутере и интерактивне медије, чији је шеф. Књига је зато пре свега један систематизован каталог његових експеримената о овоме, њихових резултата и ауторових закључака о импликацијама. На неки начин, то је и нова књига о све популарнијој области социјалних истраживања – о такозваној емоционалној интелигенцији.

У одговору на кључно путање – како се односимо према компјутерима – Нас недвосмислено констатује да ће мало ко признати да се према тим уређајима односи као према социјалним актерима. Али је, на другој страни, серијом лабораторијских експеримената и емпиријских запажања закључио да је управо о томе реч.

„Схватио сам да, као што је проучавање односа међу људима најбољи начин да се открије како се они односе према компјутерима – интеракција људи према овим машинама најбољи начин да се проучавају односи међу људима“, констатује Нас.

Ову тезу он је проверио на мноштву експеримената које је спроводио неколико година. Већина резултата је сасвим изненађујућа. Кад је у једном од њих, од канцеларијских радника затражено да оцене један софтверски програм – једна група је то обавила на компјутерима на којима свакодневно ради, а друга на посебним за оцењивање, програм су много позитивније оценили они који су га тестирали на сопственим машинама него они који су га вредновали на специјалним. „Као да су веровали да ће негативним оценама повредити осећања својих рачунара“, закључује Нас.

Међу осталим Насовим налазима је и да људи примењују социјалне стереотипе према компјутеризованим гласовима. У једном од експеримената, подједнако су мушкарци и жене оценили да је мушки глас у улози „тутора“ боље објашњавао техничке појмове од женског гласа, иако су оба давала идентична упутства. Са друге стране, синтетизовани женски глас је код обе групе уливао више поверења кад је давао упутства „о љубави и емоцијама“.

Посебну пажњу аутор посвећује важним елементима социјалних интеракција као што су похвале и критике. Један од експеримената у том погледу је показао да, играјући видео-игру, људи, кад им рачунар предочи да су невешти, одмах постају обесхрабрени. Играчи којима је, међутим, речено да нису баш вешти, али да могу да буду бољи, бивали су охрабрени да се потруде и на крају су успевали да игру доведу до краја.

Из тога Нас извлачи важан закључак: у једној организацији која треба да обави неки посао, не треба штедети на похвалама и охрабривањима, чак и кад нису сасвим заслужени. Са друге стране, чак и веома заслужена и образложена критика може да буде сасвим неконструктивна, односно са становишта крајњег циља – да се ваљано обави један посао – несврсисходна. Другим речима, ништа не успева без емоција.

Модерна технологија постаје све успешнија у примени социјалних правила, поручује аутор, и због тога оставља утисак да је све хуманија. У том погледу наводи пример уређаја за навигацију у аутомобилима (који и иначе имају „карактер“ мушких или женских гласова који дају инструкције за пут), где се стара упутства попут „за 30 метара скрените лево“ све више замењују много природнијим, попут, „скрените лево после самопослуге“.

Ове алате који машине заиста приближавају личностима, али и људима помажу да буду успешнији у својим интеракцијама, Нас назива „социјалним протезама“. У једном од приказа ове књиге зато се констатује да можда није далеко дан када ће технологија бити персонализована у толикој мери да ће нам у њеном друштву бити пријатније него у друштву других људских бића.

Није баш охрабрујуће нити весело, али је, по свему судећи, сасвим изгледно...

Милан Мишић


Коментари0
72a1d
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља