У „Политици” од 18. септембра објављен је, као одговор Душке Кликовац на критике употребе термина српскохрватски за српски језик, текст „Српски је и наш народни језик”. У томе тексту све је спорно, да не кажемо нетачно, па и наслов. Наиме, као народни српски је само српски језик. Јер, још је Вук Караџић утврдио да Срби немају другога језика сем сропскога и да је сав српски језик штокавски. С њим се у томе сви – очито сем Д. Кликовац – слажу. Сви Срби јесу и данас штокавци, а Вук је тврдио и да су сви штокавци Срби. Зато је више него чудно да ауторка уџбеника за осми разред устврди да је да би „објаснила појам штокавског, морала да уведе и појам српскохрватски”, јер из њега су „израсли српски, хрватски и бошњачки”. Ваљда само Д. Кликовац може објаснити како је нешто што је временски претходило (тј. српски језик) настало до нечега што је временски следило (тј. српскохрватског језика), а посебно како је нешто што је неспорна чињеница (српски језик) могло настати од „лингвистичког конструкта” (српскохрватског језика)!

Осим тога хрватски и босански/бошњачки нису нити могу бити равноправни српском језику, јер су они само варијанте српског језика „које њихови корисници тако зову” (И. Клајн). Још чудније је да ауторка сматра да „објашњење да ли су хрватски, бошњачки и српски исти језик” не треба давати зато што је то, за њу, „политичко питање“. А свако ко ишта из (социо)лингвистике чита, зна (што потврђује и врло информативна књига С. Кордић „Језик и национализам”) да је питање идентитета језика искључиво лингвистичко питање.

Ауторкин проблем је очито у томе што она о томе зна само са предавања из Историје српског књижевног језика на основним студијама, и што сматра да је то што је тамо научила коначна и једина научна истина.

Највећи је проблем, међутим, што ауторка сматра да је Национални просветни савет тај који може да диктира лингвистичке „истине“. Је ли, заиста, Национални просветни савет утврдио да српски језик није са македонским, бугарским и словеначким члан групе јеужнословенских језика, него да је то српскохрватски језик?

Ако је то тачно, Национални просветни савет надредио се Уставу Србије, у коме је језик Срба именован српским. Очито је нужно да Уставни суд одговори на питање има ли Националони просветни савет такве ингеренције. Онда ће и ученици знати да је српски, а не српскохрватски, равноправан члан групе јужнословенских језика, а онда ће и писци уџбеника морати поштовати одредбе Устава. А не као сада – заједно са Националним просветним саветом – тако лако заобилазити, да не кажемо кршити, одредбе Устава Србије.

Проф. др Милош Ковачевић
Доц. др Михаило Шћепановић