недеља, 27.09.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
среда, 22.09.2010. у 22:00 Слободан Дивјак

Филозофија идентитета и Србија

У нашој интелектуалној и уопште медијској сфери доминирају тенденције које, експлицитно или имплицитно, испољавају одбојан однос према грађанској држави из различитих перспектива. Mеђу тим тенденцијама, ипак, најутицајније су две: реч је о поклоницима етнонационалне државе и представницима ,,Друге Србије”.

Националисти традиционалног кова, у тежњи да се приближе свом идеалу етнички што чистије државе, заговарају формално-правни систем који би био ,,чувар културне традиције српског народа”, тј. који би фаворизовао православље и на њему почивајуће обичаје и вредности српске културе. Њихова теоријска потка је филозофија колективног идентитета јер они полазе од претпоставке да такав дуготрајном традицијом створени идентитет треба да буде темељ индивидуалног идентитета. Примарна улога уставно-правног система треба да буде у функцији учвршћивања овог колективног идентитета. Стога они, ако не експлицитно оно имплицитно, стоје на становишту да грађанска индивидуална права треба да буду посредована културно-етничким припадништвом. Грађанска држава, управо зато што је културно-етнички неутрална инстанца и што инсистира на примату индивидуалних права, представља, по њиховом мишљењу, „канцерозно ткиво” које разара само биће државе, тј. заједнички културно-етнички идентитет као њен супстанцијални темељ.

С друге стране, ,,Друга Србија”, иако су јој на реторичком нивоу ,,пуна уста” појмова грађанин и грађанска држава, приклонила се идеологији мултикултурализма и комунитаризма, несвесна чињенице да је у основи ове идеологије прерушени плурализовани етнонационализам, јер она заправо слави формалноправну институционализацију парохијалног припадништва групном културно-етничком идентитету. У културно-етнички хетерогеној држави каква је Србија, то је заправо прећутни позив на пут у узајамни апартхејд као једини могући модус вивенди различитих етничких заједница од којих свака, под окриљем властитог „заштитничког” правног система, живи свој засебан, од других одвојени, у властите оквире затворени живот. Функције правног система које би важиле за земљу као целину свеле би се ту тенденцијски на нешто што има углавном протоколарни и симболични карактер, што у првом реду гарантује овај и овакав модус вивенди, а не интеракцију између различитих колективитета и јединствено грађанство. Примарни организациони принцип „мини” држава мањинских етноса био би културно-етнички, а не грађански принцип, јер би та држава штитила појединца не независно већ зависно од његовог порекла. Модерним правним језиком речено базични предмет њене заштите не би био апстрактни грађанин већ носилац одређеног, конкретног, партикуларног идентитета. Саме ове тенденције у вези са мањинама – изражене у тежњи за високим степеном аутономије на етничкој основи – присиљавају и већинску популацију – Србе – да се приклањају истој логици, тј. да теже прилагођавању правног система свом културно-етничком припадништву, тако да се држава – уместо да буде неутрална према свим културним традицијама, тиме што ће те културне традиције, као ирелевантне за њено уставно-правно устројство, отправити у сферу друштва, критичке јавности и приватности – постепено растаче на један број лабаво повезаних етничких заједница. Ту је од пресудне важности чињеница да се тај народ схвата као оно што је примарно, а вредност и ауторитет шире заједнице као нешто што је изведено. И онда када тај народ види себе као део шире заједнице, он се понаша тако као да је посреди трансфер на ширу заједницу неких аспеката његовог изворног права на самоуправу, под условом да остала овлашћења остану у његовим рукама. Стога он сматра да има право да поврати пренета овлашћења и да се отцепи од земље као целине уз образложење да га угрожава.

И једној и другој од наведених концепција измиче становиште са којег би се могао уверљиво изложити критици концепт немањинских права која могу имати интегративни карактер. Ако заговорници националне државе сматрају да Србија треба да се конституише као држава чији ће супстанцијални темељ бити српска културна традиција, што ће рећи чији ће формално-правни систем бити пристрасан према одређеном културно-етничком идентитету, онда се не види како се може оспорити и другим културно-етничким ентитетима да имају својим особеностима примерен формално-правни систем, тј. своју ,,државу у држави”.

С друге стране, ако представници ,,Друге Србије” сматрају да је мањинским групама допустиво да оснују своје аутономије у којима ће њихова обичајност бити уздигнута на ниво правних норми, чиме ће оне постати у суштини статични и парохијални идентитети, онда се поставља питање због чега таква логика не би важила и за Србе. Проблем је, међутим, што ће у оба наведена случаја главна жртва бити грађанска држава чија је потка не лабава коегзистенција у основи у себе затворених етничких колективитета већ њихова интеракција која отвара могућност индивидуалног мултикултурализма.

Захтев за санџачку аутономију, која би обухватала и део Црне Горе, иако крајње агресиван и са примесом исламског фундаментализма, није у нашој интелектуалној јавности наишао на адекватан одговор зато што је наша интелектуална сцена заведена сиренским зовом комунитаризма који се залаже за реинтеграцију права и културне традиције која имплицира хомогенизацију на етнонационалној основи и отуда укидање културне хетерогености.

*Аутор неколико књига из области политичке филозофије

Коментари3
68c71
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Župan Raški JASAN IDENTITET
SRBIJA NEMA ALTERNATIVU i zato mora što pre u EU. Srpski narod je oduvek pripadao EVROPSKOJ CIVILIZACIJI, jer živi na obalama Dunava, koji je najveća i najvažnija Evropska reka, ne samo zato što je u Podunavlju (Lepenski, vir, Starčevo, Vinča,..) pre 8000 god. nastala PRVA Evropska civilizacija i NAJSTARIJE pismo (slično Azbuci tj. ćirilici), nego što je Dunav reka koja protiče kroz 8 država sa 150 miliona stanovnika, a preko kanala Rajna-Majna, Dunava spaja Severno i Crno more, odnosno Evropu sa Azijom. . Civilizacija Lepenskog vira je prva pokušala da ujedini narode Evrope na RAVNOPRAVNIM odnosima, a današnji Srbi-pravoslavci su ČUVARI IZVORNIH PRINCIPA EVROPSKE CIVILIZACIJE i zato će biti lideri u Jugo-istočnoj Evropi... Mnogima kroz istoriju nije odgovaralo, da Srbi imaju lidersku ulogu u Jugo-istočnoj Evropi, i oni danas preko ULTRA i RETRO nacionalista (koji imaju problem identiteta), pokušavaju da smene LEGALNU vlast, koju je izabrao narod Srbije i uspore ulazak Srbije u EU.
Rade Kovačević
Problem individualnog multikulturalizma u višenacionalnim zajednicama za savremenu evropsku građansku državu je možda nerešiv, jer su evropske nacionalne države dugo nastajale postepeno izvirući (prepoznajući i gradeći kolektivni identitet) iz rasutih i pokretljivih tribalističkih (uglavnom) evropskih etničkih grupacija. Vekovna borba za životni prostor i kolektivnu bezbednost, a kasnije i ekspanzija privrednih i kulturnih aktivnosti učinili su evropske nacije onim što one danas jesu. O tome se dosta zna, ali upravo je to ono što se danas svesno « prosvetiteljski » zanemaruje u cilju ustoličenja građanske države kao političke tvorevine predodređene za večnost, a čija se suštinska određenja pre svega vide u čoveku kao pojedincu, u takozvanim univerzalnim pravima individualnih ljudskih bića. Da bi se individualni multikulturalizam razvijao u višenacionalnom zajednicama, da bi napredovalo « otvarenje » i svestrana unutrašnja interakcija takvih zajednica bilo bi potrebno da, na primer, Hrvat u Srbiji odluči da bude malo manje Hrvat i katolik, a Srbin da u svojoj domovini odluči da bude malo manje Srbin i pravoslavac! Isto tako i kada je u pitanju npr. interakcija između Muslimana i Hrvata, Srba i Muslimana u nekadašnjoj BiH, kao i svih drugih etničkih grupacija u okviru evropskih nacionalnih država. Mogu li, na primer, holandski građani postatii malo manje holanđani i protestanti i malo manje islamisti i zavičajni nacionalisti (gasterbajteri i doseljenici) u korist napretka kvaliteta suživota u holandskom građanskom društvu?I tako dalje.....!
Dejan R. Popovic, dipl. inz.
Politicko-filozofske teme o gradjanskoj demokratiji bile su aktuelne pre dvadesetak i vise godina u federalnoj drzavi, a i sad ih pojedinci eksploatisu u amputiranoj Srbiji. Kome to sada treba i za koje svrhe? Pa "Farma" je, ipak, u zizi interesovanja javnosti!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља