четвртак, 21.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:00

Језик, наука и политика

четвртак, 23.09.2010. у 22:00

Напомињем да је овај текст аутентично мој, у том смислу да, за разлику од претходних, није претрпео никакве новинарске интервенције. Изложићу свој став у неколико тачака.

1. Народни језик – српскохрватски или српски?

Започећу једним цитатом: „Народни језик већине говорника у [...] Србији, Хрватској, Црној Гори, Босни и Херцеговини, јесте један исти – српскохрватски. Његов лингвистички идентитет дефинисан је његовим непосредним односом према преосталим трима јужнословенским језицима – бугарском, македонском и словеначком, и према западним и источним словенским језицима. Ту језичку стварност препознали су ауторитети пореклом из тих народа (нпр. В. Бабукић, Ђ. Даничић, В. Јагић, А. Белић, Љ. Јонке, П. Ивић), као и научници из других земаља (Ј. Копитар, П. Шафарик, А. Лескин, А. Меје и А. Вајан). Таква језичка заједница није чак ни раније довођена у питање (нпр. Д. Обрадовић, И. Деркос, Љ. Гај, И. А. Берлих, В. С. Караџић), иако за тај заједнички језик дуго у незваничној употреби није постојало име” (Р. Ленчек, „Неколико напомена за историју термина ’српскохрватски’ језик”, ЗбФЛ, књ. XIX, бр. 1, 1976, стр. 45; цитат сам превела с енглеског и изоставила техничке појединости).

Из цитата (који сам одабрала зато што је језгровит, а не зато што је једини могући!) можемо разумети да је српскохрватски језик научни појам (и одговарајући термин) за скуп дијалеката који су међусобно довољно сродни а од суседних језика довољно различити да би их лингвисти сврстали у један (народни) језик – а сваки народ је тај језик, по некој врсти обичајног права, називао својим именом, по правилу изведеном од имена народа. Другим речима, да би лингвисти чакавско наречје или косовско-ресавски дијалекат укључили у исти лингвистички појам, није потребно ни да Срби говоре чакавски ни да Хрвати говоре косовско-ресавским дијалектом. Толико о народном језику – српскохрватском и српском.

Аутор поменутог рада износи и да је назив српскохрватски први употребио, 1824. године, Јакоб Грим, а први га је научно образложио Јернеј Копитар 1836. Толико о наводној скорашњости појма и термина српскохрватски језик.

2. Стандардни језици – српски, хрватски, бошњачки

Што се пак нивоа књижевног (стандардног) језика тиче, добро је познато да је то више социолошки и политички него лингвистички појам. Тако се, из политичких разлога, српскохрватски књижевни језик распао најпре на српски и хрватски, а затим му је придодат и „босански” (за који многи српски лингвисти, укључујући и мене, радије употребљавају термин бошњачки). Сваки је од тих језика од стране одговарајуће државе проглашен – а од других држава признат – за њен званични језик. Тако је држава Србија, у којој је у званичној употреби српски језик, признала и постојање хрватског и „босанског” језика. Један од докумената који говоре о томе јесте и Европска повеља о регионалним или мањинским језицима, коју је Државна заједница Србија и Црна Гора потписала и ратификовала 2005, а која је ступила на снагу 2006. у Србији као наследници Државне заједнице. У том документу Србија као своје регионалне или мањинске језике наводи десет језика, а међу њима и босански и хрватски. Свака држава потписница Повеље слободна је да одлучи о томе колико ће таквих језика пријавити и који ће то језици бити; другим речима, унапред понуђен списак регионалних или мањинских језика не постоји. Повељу прати и Закон о ратификацији. (Ове податке, као и много више детаља, заинтересовани читалац може наћи у књизи Р. Бугарског Европа у језику, Београд 2009.)

Толико о томе да ли поменути језици званично постоје и да ли је потписивање Повеље овој држави „подметнуто”.

3. Где је ту уџбеник српског језика за 8. разред?

Аутор уџбеника је, по мом дубоком уверењу, дужан да ђаке упозна са чињеницама из стварног живота. Једна од њих јесте да су као књижевни језици проглашени и признати српски, хрватски и бошњачки („босански”). Такво стање ствари аутору уџбеника може да се свиђа или не, и он може мислити, као цитирана С. Кордић, да је и даље у питању један, полицентрични стандардни језик (као што може мислити и нешто друго) – али он је дужан да то стање ствари ђацима пренесе, као податке о свету који га окружује. Баш као што је писац уџбеника географије дужан да уцрта постојеће државне границе – било да он сам сматра да им је ту место или не. Основношколски уџбеник сигурно није место да се расправља о томе да ли су одлуке о успостављању државних граница или књижевних језика исправне или нису.

Дакле, све што је у уџбенику речено – и да постоји српскохрватски народни језик као лингвистички појам, и да је термин српскохрватски језик традиционалан, и да су српски, хрватски и бошњачки проглашени и признати за књижевне језике – тачно је. (Оно о чему би се можда могло разговарати јесте методичко питање да ли петнаестогодишњаци треба да знају баш све те појмове – али методичка страна уопште није била предмет ове полемике.)

Ако је историја оно што се заиста догодило, а научна истина оно што су надарени и образовани људи мукотрпно деценијама изграђивали, онда је „преслагање” историје и научне истине зарад текуће политике у најмању руку проблематично – између осталог и с моралног становишта.

4. Каквим је опасностима стварно изложен српски језик?

Ко иоле пажљиво погледа уџбеник око ког се води ова полемика, лако ће запазити да се у њему детаљно обрађују неке нове теме, а између осталог и манипулација језиком – како у виду бирократског језика, тако и у виду језика реклама. Основна идеја којом сам се при том руководила била је да је најпогубније за један језик – па и за саму душу народа који њиме говори – кад се на њему износе неистине или полуистине, чињенице замагљују или неупућени засењују лажним ауторитетом. Укратко, да ли ће се у науци народни језик којима говоре Срби (и који га неометано зову српским) сматрати делом ширег лингвистичког ентитета, у највећој мери је академско питање; неупоредиво је важније шта ми тим српским језиком у свакодневном животу чинимо.

Душка Кликовац


Коментари64
ce022
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

било једном традиционално
"Дакле, све што је у уџбенику речено – ..., и да је термин српскохрватски језик традиционалан ..." Аутор чланка тврди да је термин традиционалан на основу тога што је неко некада измислио и забележико ту кованицу. А, да ли тај термин у међувремену живи, има ли га у називу граматика, књига, сведочанстава, у школским дневницима? Па, ваљда знамо шта значи реч традиционалан? Такво схватање традиционалног је као кад би "термин" српско-бугарска федерација, који је Мира Марковић споменула деведесетих година, неко у будућности узео као доказ традиционалне заједнице Срба и Бугара. Неко нешто смислио, лупио, маштао о нечему, и ето ти одмах традиционалног. Нешто није у реду у таквом тумачењу, можда и подметању.
Стварно флегма
Odgovor neutralnoj flegmi Hvala "neutralnoj flegmi" što je nešto važno pokazala. Borba za srpski jezik i pismo nikada nije bila jednostavna ni naučno ni politički. Vuk je pedeset godina vodio borbu za naš jzik i savršeno pismo. A samo je zbog jakih argumenata uspeo da pobedi četiri godine posle svoje smrti. Tako i D. Zbiljić danas vodi sličnu borbu i za srpski jezik i za srpsku ćirilicu. Vuku su prilepqivane najrazličitije etikete, čak se išlo i dotle da su mu usta opisana "kao čarapun početak". "Neutralna flegma" je usavršila tu borbu protiv Zbiljićeve argumetacije, koja se naučno i praktično ne može pobiti. Zato je "neutralna flegma" primenila viši intelektualčistički način: omalovažiti Zbiljića. Kada mu ne može ničim i nikakvim argumentom osporiti ispravno argumentovawe, možemo udariti na njegov "naučni i stručni kredibilitet". Ako ne možeš pobediti istinom, iskoristi -- etiketu. Ali, to svi znaju koji su čitali makar jednu od Zbiljićevih knjiga. Ova borba Zbiljićeva pobediće,..
@D Š Odgovor
... i time se dokazuje da hrvatski mistifikatori i nacionaliste mogu biti isto tako uporni kao i srpski ...
D Š
Rafo Bogišić u časopisu Jeziku napisao je članak «Naziv hrvatski u dubrovačkih pisaca» i dokazao su se ti pisci zvali Hrvatima. Marulić jest bio čakavski književnik, ali je upotrebljavao i štokavske riječi. S vremenom čakavski književni jezik dao je neka svoja obilježja hrvatskomu književnomu jeziku štokavske stilizacije. Hrvati nikada nisu uzeli štokavsko narječje i stavili ga kao svoj književni jezik, za razliku od Srba, nego su postupno pretvorili čakavski književni jezik u hrvatski književni jezik štokavske stilizacije. Gramatika iz 1604. godine naziva se ilirskom zato jer su se štokavski hrvatski krajevi zvali ilirskima. Hrvatsko ime bilo je tada suženo. U Rimu je osnovan Zavod sv. Jeronima za ilirske pokrajine, a svi znamo da je bio namijenjen Hrvatima. «Naša srpska slova» spominju se u gramatici, ali tu se misli na srpsku ćirilicu. Hrvati su odabrali fonetski pravopis, prema Vuku, i izjednačili padeže. Ništa drugo jer je sve ostalo bilo izgrađeno do tada.
Витомир Дражић
Одговор неутралној флегми Мартин – флегма у Загреб, Mартин – флегма из Загреба 1. Неутрална флегма понешто очигледно зна, али је знање недовољно ако се не зна зашто је нешто тако и које су последице тога што је тако. Овде нико није тврдио да ћирилица и латиница не потичу из грчког писма. Па то је знање за пријемни на факултет. Нико није тврдио да није Ђура Даничић сачинио више једнознака да би помогао Хрватима да имају савршенију абцеду. Они су му прихватили само латиничко ђ уместо дј. И то је све. Недавно је један српски играч из Србије отишао да игра за неки хрватски клуб, а не очекује, ваљда, флегма да бодови иду Србима у Србији. Ђура Даничић је тада играо у хрватском лингвистичком тиму и нема говора о томе да је то сада „српска латиница“. чак и да је била једино писмо католичких Срба, а не и Хрвата, католички Срби су се, углавном,прелили у хрватски национални корпус и тамо ту латиницу однели као своју. И нема смисла да се данашњи Срби због Ђуре (једно слово) и бивших Срба ....

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља