субота, 04.07.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 24.09.2010. у 22:00 Зоран Миливојевић

Родитељска саботажа

Ако је тачно да има све више жена и мушкараца који упркос својим годинама не желе да одрасту, да се осамостале и емоционално сазру, можемо претпоставити да удео у томе имају и њихови родитељи. Посматрајући однос родитеља према властитој деци која су у својим двадесетим или тридесетим, већ на први поглед је јасно да ту нешто није у реду. Изгледа као да се родитељи истовремено труде да њихова деца одрасту и да не одрасту.

Циљ доброг родитеља је да властито дете припреми за самостални живот у људском друштву. А када тај циљ оствари, родитељ би требало да детету помогне или бар дозволи да се одвоји и осамостали. Том циљу се често супротставља, сасвим неочекивано, родитељска љубав.

Уместо да свој однос и начин исказивања љубави прилагоде узрасту сина или кћерке, неки родитељи заостану на неком ранијем узрасту, и наставе да воле и да третирају своје дете као да је оно млађе него што у стварности јесте. Када се син или кћерка томе успротиви, родитељ се љути и доказује да је он у праву. На тај начин родитељ упућује властитом детету психолошку забрану да одрасте и да се осамостали.

На пример, иако многи родитељи тврде супротно, одрасли синови и кћерке нису деца. Дефиниција детета је да је то неко ко због свог узраста није способан за самосталност, тако да је зависан од родитеља или старатеља. Дете је особа до осамнаесте године. И зато је погрешно пунолетну особу називати дететом, већ је треба звати сином или кћерком.

Ова родитељска саботажа одрастања није нешто што родитељ ради свесно и намерно, већ је несвесна. На свесном нивоу родитељ обично има доживљај да син или кћерка нису одрасли јер још увек нису онакви какви би требало да буду па да им он призна да су одрасли. А на несвесном нивоу крију се бројни родитељски страхови од одрастања и одвајања. Неки родитељи су пронашли смисао свог живота у улози родитеља, а како одраслој особи није потребан родитељ, одрастање схватају као губитак смисла свог живота. Други не разликују одвајање од напуштања, тако да се грчевито боре против свега што би довело до тога да их властито дете напусти. Трећи се осећају кориснима само ако помажу детету радећи уместо њега, тако да би их самосталност учинила бескориснима. Страхови су различити, али оно што им је заједничко јесте то да су израз родитељевог егоизма.

Добар родитељ не треба да негира већ да препозна своју емоционалну кризу, да се суочи и да проговори о својим страховима. Личност не може стати ни у једну улогу, па ни родитељску, тако да се раст и развој личности наставља и када деца оду.

Коментари8
225ff
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Aleksandar Krstić
Moj otac je kao preslika iz ovih primera.Imam 26 godina,a on me još uvek pred drugima naziva svojim detetom,a sa mnom priča kao da imam 13-14 godina.Sa jedne strane mi priča kako je san svakog roditelja da mu dete ima porodicu i posao,a kada želim ozbiljno da popričam o tome sa njim,on vodi monologe ili me gleda kao nedovoljno zrelu osobu.
Marija Milić
Interesantno je da ovaj tekst čitam danas ,a samo pre tri dana sam bila u dilemi da li da sina od 17 godina pustim na letovanje sa nepoznatim društvom , mada u organizaciji njegove bivše osnovne škole . I nakon dugotrajnog razmišljanja da li da popustim ili ne , shvatila sam da on nije više dete i da će se snaći bez obzira na društvo . Ovaj tekst mi potvrđuje da sam donela ispravnu odluku ,mada moram priznati da sam se malo i raspitivala o tim njegovim drugarima , ali se nadam da je to opravdano-
John Smith
Nesvesno drzanje dece pored sebe je samo jedan od "Balkanskih" sindroma ... mozda to korene vuce i zprastarih vremena, kada je natalitet bio veci, pa su se deca, kojih je bilo i po deset , pa cak nekada i vise, po default-u, programirala namenski momentalno po rodjenju ... ovo je karakteristicno za juzne krajeve, Kosovo narocito ... po rodjenju, odmah se zna, u zavisnosti da li je dete musko ili zensko, da li ce se udati, kada i za koga, a ako je musko, da li ce biti lekar, pravnik, radnik, da li ce biti u zemlji, ili ici u inostranstvo na rad ... najstarije dete, po nekomnepisanom pravilu, ostaje u kuci, da se stara o roditeljima, i to je najgora varijanta od svih gore navedenih, jer se tim putem direktno prolongira kompletna filozofija zivljenja na tim prostorima ... sve ovo gore navedeno u textu je samo kulturnija varijanta ovoga, koja je vremenom mutirala, ili u nekim pojedinim segmentima izbledela ... trebace jos puno vremena da stvari dodju na svoje mesto ... veoma, veoma mnogo .
Nada Kolundzija
Znam da griješim ali pokušavam,nastojim popraviti,razumjeti,pomiriti se sa njihovim odlukama....i poželjeti im svu sreću...Hvala vam jer tekstovi koje pročitam mi pomažu da budem realnija.
Zoran Mitić
Veoma uspešna analiza roditeljskog egoizma. Istovremeno i okrutan zahtev za daljim rastom i razvojem ličnosti. Mnoge osobe u godinama su sa dosta muka izgradile ličnost roditelja, mnoge punoletne osobe su posle bolno neuspelih pokušaja izgradnje ličnosti našle mir u ulozi deteta. Za narušavanje te harmonije potrebna je snaga, gde je naći? Doktore, evo nove teme!

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља