среда, 17.07.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 15:07

„Буди срећна колико год можеш“

Аутор: Славко Трошељсубота, 25.09.2010. у 22:00
Сад имам само породицу и нове пријатеље: Јасмина Михајловић (Фото приватни албум)

Јасмина Михајловић доживљава љубав као пресудну чињеницу у животу сваког човека. Она је писац и књижевни критичар. Удовица је Милорада Павића (1929-2009), великог српског књижевника. Прича о низу догађаја из заједничког  живота у коме је љубав била стожер око кога се окретао њихов свет. Међутим, после његове смрти, каже и да је упознала друго лице дојучерашњих пријатеља. Упркос свему, и даље је остала верна опредељењу да, као у називу свог романа, тражи од људи „љубав без тајни“...

Рођена је 9. јула 1960. године у Нишу. Дипломирала је 1987. године на Филолошком факултету у Београду. Била је сарадник Института за књижевност и уметност, директор Савета за промовисање српске културе у свету при Светској српској заједници у Женеви. Аутор је девет књига: „Прича о души и телу“, „Две которске приче“, „Приватна колекција“, „Путни албум“, „Љубавни роман у две приче“, „Љубав без тајни“, „Љубав са речником непознатог“, „Париски пољубац“ и „Путна колекција“.

У браку са Милорадом Павићем није имала деце, а из првог брака има сина Вука (22). Он је из првог брака имао, сад покојну, кћерку Јелену, и сина Ивана (50), сликара.

Шта је обележило Ваше детињство?

Ниш је имао један господски урбанитет који је, верујем, био наслеђе грчких и турских грађанских породица. Отац ми је био лекар, мајка инжењер. Моја прва љубав била је мала камена биста Ђуре Јакшића са којом сам спавала. Била је то моја лутка. И још је имам. Кућа ми је била пуна књига, па сам у подруму направила библиотеку. Издавала сам књиге целом комшилуку. Све то као да ме, несвесно, определило ка ономе чиме се и сад бавим.

Колико је спорт био део Вас?

Никад се нисам бавила спортом. Сад се бавим јогом, тиме успоравам живот. Али, одувек сам волела клизање на леду као велики гламур телевизије. За тај спорт потребан је тежак тренинг и плус уметничка склоност. А све изгледа као чиста еротика. Волим све активности које имају везе са креативношћу, дисциплином, тренингом и духовним узлетом. Мислим да су задовољства која пружају телесна прекорачења врло блиска онима која се дешавају у мисаоним уздизањима.  Спортисти су за мене супермени, нека друга врста људи...  

Кад сте упознали Милорада?

Догодило се то кад сам припремала свој дипломски рад. Тема је била цела приповедачка проза Милорада Павића, а нисмо се пре тога познавали. Мислила сам чак да постоје двојица Милорада Павића. Први из чијих смо уџбеника учили о бароку, а други писац прича и свог првог романа „Хазарски речник“ који је штампан 1984. године. Ми смо се упознали две године касније. Дипломски сам радила годину и по. И онда ми је предложио да наставим да се бавим библиографијом о њему... И тако смо били у контакту од 1986. до маја 1992. кад смо почели да живимо заједно.

Како се родила та љубав?

Нисмо ми дуго имали ни еротски ни љубавни однос. Све је изгледало немогуће. Он је тридесет и једну годину старији од мене, па је било тешко и размишљати о тој врсти контакта. Али, повезивала нас је иста осећајност. А и моја заљубљеност у књижевност Милорада Павића је, очигледно, пресудила да будемо заједно. Кад смо то одлучили прво смо морали да се разведемо од брачних партнера. Јер, све би било деградирајуће за нашу везу, а и за оне око нас, да то нисмо урадили. И ми смо изашли из својих бракова. Нисмо желели да варамо ни себе ни друге. Изнајмили смо мали стан, без намештаја, испод Ташмајдана. На те дане ме недавно подсетила и једна вест из Азербејџана.

О чему је реч?

Све је, помало, апсурдно. Милораду је прошле године, још за живота, подигнут споменик у центру Москве. А и Влада Азербејџана заједно са Скупштином града је одлучила да му подигне споменик у ташмајданском парку, који ће ускоро да буде реконструисан. Они то чине зато што се сматрају потомцима Хазара о којима је Милорад писао. Ово је потврђено прошле среде и у Скупштини града Београда.   

Кад сте почели да пишете?

Пре сусрета са Милорадом бавила сам се науком о књижевности. И никад ми није пало на памет да будем писац. Међутим, он је био толики заљубљеник у књижевност да је често физички био ту, а психички у свом свету, па сам ја, док он пише, често била усамљена, а и љубоморна на књижевност. Јер, женска љубомора може да буде и потпуно ирационална. Да бих превладала осећање самоће, почела сам да пишем писма пријатељицама. Били су то утисци са путовања. Тако, мало помало, то је нарастало у књиге. И ево већ десет година пишем само белетристику.

У чему сте се разликовали?

Милорадово „писмо“ је било машта, а моје реалност. Он је од књижевности правио истину, а ја сам од истине правила књижевност. Свако од нас је имао свој пут. И наше заједничке приче биле су спојене само тематиком.

Шта Вам је донео живот са Милорадом?

Пре нашег сусрета имала сам велику чежњу за љубавима које би требало да се остваре на свим нивоима и према свему. И ми смо у тој симбиози, у нашем животу, имали остварење свих тих чежњи.

Колико сте се дружили са децом?

У почетку нашег брака мој Вук је имао четири године, његова Јелена двадесет осам, а Иван тридесет две и био је већ ожењен. Имали смо и имамо нормалну комуникацију. 

Како сте развијали љубав?

Милорад је говорио да љубав може да опстане само ако се мења. Не сме да буде увек иста, не сме да падне у учмалост. И ми смо нашу љубав одржавали тако што смо једно друго непрестано заводили. Чинили смо то и текстовима које смо писали. На путовањима смо се понашали као да смо се тек упознали. Правили смо једно другом изненађења...

На ком месту Вам је била еротика и страст?

На врло високом. Да се не лажемо, другачије та веза не би ни опстала. И то је трајало све време. Био је то огроман еротски потенцијал са обе стране...

Шта се сад од Вас очекује?

Говорим о ставу јавности: од мене се очекује да одржим име и дело свог мужа, да то све буде на истом нивоу док је био жив, јер тиме сам се и досад бавила. С друге стране се ишчекује да сада, кад Милорад није жив, потврдим поново себе као аутентичног писца. Такође, готово као да чујем чаршију која се пита хоћу ли да нађем нову љубав или се то никада неће десити.

У сваком случају, бреме које носим није лако.

А шта би Милорад на то рекао?

Његов роман „Друго тело“ завршава се реченицом која је порука мени: „Буди срећна колико год можеш“! За ову књигу сам посебно везана. Ово је Милорадов последњи класични роман. То је, заправо, његово завештање и мени, и Србији, и књижевности.

Како је Милорад отишао из живота?

Кад сам видела да више не може да издржи свој уобичајени хиперактиван начин рада покушала сам да га одговорим да не оде на операцију кука, али он ме није послушао. Није хтео да се помири са чињеницом да ће се тешко кретати, није хтео да се одрекне свог животног темпа. Ишао је на све или ништа. Отишао је у болницу, оперисан је, дошао је тромб и – инфаркт!

Ипак, да ли знате формулу за успех и срећу?

То је само љубав према себи и другима. Стереотипно звучи, али чиста је истина. Не предајем се! И сад осећам чежњу за животом. То је моја нова љубавна абецеда.

У чему сте, после одласка Милорада, остали недоречени?

Пре је остала недоречена држава према Милораду. Ако се на сахрани једног тако великог писца, који је толико, и дипломатски, учинио за своју земљу, не појави министар за културу, онда нам је све јасно: толико је морално посрнуће  да наша земља не уме ни да искористи своје великане. А ја нисам ни у чему остала недоречена.

Како сад живите?

Јако усамљено. Скоро нико није остао од бивших пријатеља, ни од мојих ни од Милорадових! То значи да је људе, после нечије смрти, страх да вам приђу или је у питању људска себичност, а ја нисам очекивала ништа друго сем речи утехе. Сад имам само породицу и нове пријатеље.

За чим жалите?

Оставинска расправа још није завршена, али је при крају, па на моју велику жалост, нисам могла за Сајам књига у Београду да припремим Милорадова сабрана дела. Иначе огромно је интересовање у свету за његове књиге. Он ће, кроз све то што је написао, наставити да живи. Књиге су му преведене на четрдесет језика!

Шта мислите о кризи додира руку?

Најумнија Српкиња Исидора Секулић (1877-1958) је одавно казала: „Плашим се да машина неће освојити само људски мозак већ и људско срце“. И бојим се да младе генерације већ не знају за чаролију додира руку. Машине су у тој борби победиле. Компјутер, мобилни телефон, телевизија – све је то јаче од додира руку.


Коментари2
2fcdc
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Bogdan Miscevic
Srpskog genijalnog pisca na njegov zadnji ovozemaljski oprostaj nije ispratio Ministar kulture Srbije, je jos samo jedan dokaz ko nam vodi ovu zemlju. A takovih primera imamo na pretek. Potpuno shvatam izvrsnu gospodju Jasmimu Mihailovic, a njene frustracije su frustracije svih nas koji se divimo velikom delu Mise Pavica. Ova vlast pati od neuristicke perpleksije mitoloskih srazmera, toliko da nisam siguran ni u spas Kosmickog Principa Prvog koji regulise obrtanje mitskog kruga, posto smo izbaceni iz njega. Evo, samo jednog primera. Ja zivim u Poovom gradu Baltimoru, tu na domaku Vasingtonu. Slikar sam i odavno zelim pokloniti jednu moju veliku sliku nasoj ambasadi. U vezi sa time kontaktirao sam osobu zaduzenu za za kulturu ( ne jednom) i ona me je potpuno ignorisala. I to je mala stvar kada se ovde zna da Srpski ambasador u ovoj zemlji ne dolazi na Svetosavsku proslavu. Navodno, on nije religiozan. Neka nam to oprosti najveci srpski prosvetitelj. Gospodji Mihailovic topao pozdrav.
Dragan Pavlovic
Ruzo moja,jos nemirisana.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спорт /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља