уторак, 19.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 16:20

Парфимерије уместо „ковница демократије”

субота, 02.10.2010. у 22:00

Некада су то била задимљена места на којима се формирало јавно мнење. Словиле су за „испоставе” интелектуалне елите и нарастајућег грађанског слоја. Служиле као базе посланичких клубова и странака. У њима су Београђани први пут уживо видели харфисте, мађионичаре, билијар, шах...

За мање од два века, београдске кафане испратиле су сијасет ратова, завера и атентата. Данас многи мисле да су изгубиле рат против самих себе, да су постале жртве завере зване урбанизација, а да је њихово осавремењивање – атентат на дух престонице.

Колико је у 21. веку међу зидовима гостионица присутна боемска заоставштина? Да ли је традиција заувек избачена из њих и, попут незваног госта, протерана низ престоничку калдрму, замењену асфалтом?

„Калдрма и асфалт” уједно је назив књиге Дубравке Стојановић, професорке историје на Филозофском факултету у Београду, која се бави урбанизацијом и европеизацијом престонице од 1890. до Првог светског рата. Једна од теза овог дела је да су кафане у то доба ималезначај за модернизацију.Tу улогу,каже Стојановићева,имају и данас, када саме постају предмет осавремењивања.

– Кафане су промениле стил и прилагодиле се потребама новог времена. Отпатили смо сви за оним старим местима, као када се „Трандафиловић” преметнуо у дрогерију, али управо то доказује да и угоститељи прате време и тржиште, да су бржи од друштва. Друго је то што смо ми незадовољни и што гунђамо да нема више старих кафана. Треба разумети да и оне имају тај осетљиви мерач времена, да се чак прилагођавају брже од нас – каже Стојановићева.

Читајући њену књигу, дознајемо да јепрви београдски бал одржан у кафани 1827. године, прва сијалица засијала је 1880, први страни виолиниста засвирао је класичну музику 1894, први филм приказан 1896, а1908. у кафани је основана прваОпера.

– Оне су тада биле једини јавни простор у коме се „ковала” демократија, „јер се ту могло слободно причати, могли су се правити први кружоци, па политичке странке, па и новине писати”, како сведочи Јован Скерлић. Кафане су преузеле улогу античких тргова – ту се стварало јавно мнење и митинговало, у њима су се људи упознавали и схватали да деле мишљење. Сада су се такве приче преселиле на нека друга места, па кафане губе функцију кључне институције код формирања јавности – сматра Стојановићева.

„Сопствену” кафану имао је и сваки друштвени слој, политичари, глумци, занатлије... У гостионицама близу суда седели су адвокати који су ту врбовали муштерије. „Страначке просторије” са карираним столњацима ницале су поред зграде парламента. У ноћима гласања, биле су изборни штабови.

– Оне су временом изгубиле ту своју „специјализацију”. И то је слика савременог друштва, које не познаје старе поделе, већ садржи нове, видљиве на други начин. Али, кафане су у суштини исте – увек модерне, спремне да унесу дух новог времена. Оне су себи верне – закључује Стојановићева.

Под паролом уношења духа новог времена, почетком 21. века многа боемска окупљалишта у „кругу двојке” претворена су у шљаштеће локале – посластичарнице, коцкарнице, парфимерије... Други сценарио затирања класичних „бирцуза с ћошка” јесте њихово преиначавање у кафиће, а трећи – пропадање. Суочене с најездом туриста и осавремењивањем, кафане у градском језгру принуђене су да квалитет подреде квантитету, а рустични ентеријер маскирају урбаним кулисама и „фенси” детаљима. Шмек древних стецишта сели се на периферију. Заступник ове „школе мишљења” је Никола Димитријевић, председник Општег удружења угоститеља Београда и власник ресторана „Франш”. Његова тврдња је да се истинске кафане данас отварају и на десетине километара од центра Београда. Али, то није трагично. Само је – логично. Зашто?

– Ресторани у градском језгру који су словили за позната састајалишта, изложени су великој количини људи. Повећана посета тера вас да све радите другачије, од понуде у јеловнику до изгледа. Дрвени тањири и варјаче и емајлирано посуђе, који иначе не одговарају европским стандардима, мењају се судовима који се лакше перу. Уместо да имају по 30 српских специјалитета, списак ђаконија смањује се на пет традиционалних јела. Разумљиво је због чега економска рачуница иде науштрб боемског духа – објашњава Димитријевић.

Дешава се и да кафане задрже препознатљив ентеријер, али се услуга у њима прилагођава „инвазији” туриста, а кулинарски уметнички радови постају „жртве” серијске производње. Када ово наводи, Димитријевић мисли на Скадарлију.

– Разуме се да реновирање није само по себи лоше, јер побољшава услове рада запослених у ресторанима и представља технолошки, хигијенски и санитарни напредак. Око 40 одсто угоститељских објеката у престоници прилагодило је пословање и услугу европском санитарно-техничком минимуму. Многи су у преговорима, па се за годину и по дана може очекивати да сви уведу овакве стандарде. Колико је то значајно, сведочи податак да по прописима ЕУ постоје ХАСАП стандарди за безбедност хране или проветравање кухиње најмање осам пута на сат како би се сачувало здравље запослених – наводи Димитријевић.

Неке кафеџије, сматра он, успеле су да очувају боемски дух. То су „Табор” код Цветкове пијаце, „Бојчинска колеба” у шуми Бојчин у сурчинском селу Прогар и „Мика Алас” на Сави узводно од Макиша – три локала у које би Димитријевић одвео странце који би га замолили да им дочара праву кафанску атмосферу.

Пријатеље жељне боемштине, Дубравка Стојановић одвела би нешто ближе центру, у „Орач” или „Вук”.

– То су оригинална места, која као да немају потребу да „кажу”: Види, ја сам „она” кафана која се ту некада налазила. За разлику од тог амбијента, у граду постоји прегршт места која „лажирају” и изигравају старе кафане. У „Вуку” и „Орачу” се и даље осећа присност између гостију који се не познају и са келнерима које не знате. А све вам је познато и сва правила знате – наводи Стојановићева.

Описујући Београд 1896, британски путописац Вивијан наводи да је готово свака друга кућа у граду – кафана. Ако „надградимо” ту тезу, данас бисмо могли да кажемо да је у свакој другој згради отворен кафић, бутик, продавница брзе хране... Да неки од старих путописаца, какав је био Вивијан, данас васкрсне и пожели да начини белешку о аутентичном окружењу београдског загушљивог бирцуза, свакако би морао добро да се намучи и промени неколико превозних средстава не би ли стигао на место које би му било по мери.

Димитрије Буквић – Никола Белић

-----------------------------------------------------------

Песма за динар”од „Њујорка” до „Севастопоља”

Кафане из 19. и 20. века у престоницу су, између осталог, „доводиле” најудаљеније крајеве света. Почев од „Њујорка”, преко „Малог Париза” до „Севастопoља” и „Кинеског цара”.

Многе од њихбиле су и неформалне берзе рада.Коме је био потребан мајстор одређене феле, тај је одлазио у кафану у којој су се од раног јутра окупљалезанатлијете струке. И „социјалне потребе” уметника могле су се ту задовољити, па је тако била позната пракса „песме за динар”, што је значило да се у кафани могла продати„свеже” написана песма на столњаку или салвети.


Коментари0
e2445
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља