петак, 22.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:30

Оштри језик Мирослава Крлеже

недеља, 03.10.2010. у 22:00
Мирослав Крлежа

Недавно објављена књига „Скиценбук 1932-2010. Иза отворених врата” Јосипа Ваниште, академика, сликара, писца и графичара, поново је вратила Мирослава Крлежу у жижу јавности, будући да је Ваништа први пут открио шта му је током заједничких сусрета говорио познати хрватски писац. Хрватски недељник „Глобус” пренео је ових дана садржину разговора између сликара и писца који му је позирао.

Запањује контрадикторна Крлежина изјава о Иви Андрићу, за кога је рекао да би остао мали, непознати писац, да није добио Нобелову награду.

– Јесте ли чули оно море празних ријечи поводом његове смрти? Само мртве фразе какве пишу слушкиње преписујући их из љубавног листара. Говоре о двадесет пет година његовог партијског рада. Да ли је итко учинио мање од Андрића за Партију? Био је Стојадиновићев човјек, амбасадор код Хитлера. Зашто се то прећуткује? Ми смо се разишли 1919. Ја сам био комунист, он је отишао у ројалисте. Преда мном је дрхтао као жаба пред змијом, у страху да га у једном часу не дохватим – Крлежин је цитат који преноси „Глобус”.

За Аугуста Цесареца, Крлежа је говорио да је „фини господин без литерарног дара”, а затим следи крајње цинични Крлежин коментар „Цесарец је био господин. Фин, изузетан, сама скромност. Да га човјек стави на кољена у једном хомосексуалном смислу…”

Антуна Бранка Шимића Крлежа је сматрао примитивцем, стих Добрише Цесарића „тече и тече један слап” окарактерисао је као бесмислицу. Ивана Горана Ковачића назвао је „човјеком без талента”, као и Назора. Антун Барац је за њега био досадни професор и масон, а Тин Ујевић је био „једна луда, блиска многима из кафане, који су пропали или завршили у лудници”. За своје пријатеље, међу којима је и Петар Добровић, рекао је да нису разумели његов роман „Повратак Филипа Латиновића”.

За социјализам, Крлежа је 1981. рекао да ће потрајати још осамдесетак година, а за 1945. годину признао је: „Погријешио сам, требало је да останем по страни, барем десет година.”

„Ђилас пише да ме је Павелић тапшао по рамену и рекао да ће све бити добро… Мрзио ме је, вјероватно би ме и убио, згазио као змију. Требао сам за вријеме НДХ узети отров, убити се. Рат ме уништио…”, сведочи о Крлежи Ваништа у својој књизи.

Није, дакле, спорно да је Крлежа још увек способан да изазове најразличитије реакције, од гнушања, до дивљења верних његовом делу – „крлежолога”. У „Новостима, самосталном српском тједнику” Борис Рашета пише: „Какав чангризави старац! Закерало попут Волтера, обдарен његовим знањем, али лишен његове супериорне аутоироније, отрован као младунче кобре, Мирослав Крлежа презирао је свакога свог савременика који му није био епигон.”

Средином деведесетих велики крлежолог Станко Ласић писао је да је Крлежа најомраженији хрватски писац свих времена, кога су следбеници обожавали упорношћу истинских верника. „Крлежа се мрзи прекогробно. Тако се и воли.” Игор Мандић се поводом своје полемичке збирке „Збогом, драги Крлежа”, отарасио троструког Едиповог комплекса, као „талац” три оца – биолошког Емила Мандића, Мирослава Крлеже и Јосипа Броза Тита, а крајем осамдесетих лансирао је дистинкцију, „Крлежа је Салијери”, умањујући Крлежу као песника у односу на Ујевића.

Ипак, ако се разумно раздвоје дело и личност писца, човек још може да прође „безболно”, и није за осуду уколико верни читалац не би са омиљеним писцем ни кафу желео да попије, када га претходно упозна.

Лево ангажовани писац, Југословен, па ипак велики Хрват, бољшевик па дисидент Мирослав Крлежа (1893–1981), песник, романописац, драмски аутор, есејиста, памти се по томе што је својим обимним делом жигосао бесмисао рата и малограђанског менталитета. Истицао је да су проблеми моралне и интелектуалне савести важнији од такозваног језичког јединства српског и хрватског језика, а да сваку еру култа личности у њеним представама прати, као хијена, ера антикулта те исте личности.

У сукобу на књижевној левици оптужио је комунисте „да сувише лако титрају фразама дијалектичког материјализма”. Изјавио је једном: „Тито ми је говорио: ’Знам да се ти са мном у многим стварима не слажеш, али не бих хтео да те изгубим‘, реаговао је тако увек кад бих ја почео нешто да се вртим”.

Крлежа је у дневничком запису „На гробу Петра Добровића” из 1952. године, који је објављен у београдским „Сведочанствима”, Београд представио као периферију меланхоличне провинције, која његовом оку нуди само бедне сцене са дна, као Левант у којем нема другог осим мезетлука и других понижавајућих слика. Једини који се усудио да Крлежи „реплицира” био је извесни Миодраг Јанићијевић, који се представио као Левантинац, шаљући писмо лично великом писцу, пошто нико није смео да га објави. У писму је писало: „Можда ће једног дана, у перспективи овог Крлежиног чланка, неком новом Крлежи јунаци са Ливна, Сутјеске, Срема, изгледати као канибали…”. Крлежа је уреднику „Сведочанстава” Марку Ристићу послао ово писмо, и оно је објављено, уз сваку осуду и критике Ристића и Оскара Давича.

Марина Вулићевић


Коментари6
fef94
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Raisa Tomasevna
Jezik mu je bio vise ironican i zloban nego ostar.Voleo je da ponizava ljude i,sto je jos gore, da uteruje strah u kosti.Mira Stupica u svom delu "Saka soli" ispricala je jednu situaciju kada je i nju Krleza,inace dugogodisnji prijatelj,hteo da omalovazi.Ali,Mira je Stupia,reagovala je adekvatno odbranivsi svoje dostojanstvo.
Bardon Dornal
Nije to neočekivano, a ni nepoznato. Krleža, kao srednjoeuropski pisac, po habitusu nije mario za Ruse i dobar dio ex- Yu pisaca. Visoko je cijenio, poznato je, skandinavske dramatičare (Strindberg, Ibsen), Marcela Prousta, Roberta Musila, Rilkea, Nietzschea i Schopenhauera. Od hrvatskih, jedino su Kranjčević, unekoliko Gjalski, te Ranko Marinković "dobro prošli", a od srpskih Sterija Popović, romani Crnjanskog, te Dragoslav Mihailović. Ostali su mu bili- trube.
Aleksa Petronijevic
Ima pravo Andrić. Koga uopšte zanima šta je ko mislio i pričao o kome? Ta nabadanja bulevarskih listova se prenose i u ozbiljne kulturne rubrike. Bez obzira o kojoj ličnosti se radi i kojim pobudama, to ništa ne govori o njihovim djelima. Napustite više prastare teorije i pokušajte da posmatrate umjetnika i njegovo djelo kompletno odvojeno. Već i moja baba zna da i nemoralan kreten može da napiše dobar roman i tome se ne treba nimalo čuditi, pa tako i veliki Krleža može biti privatno ortodoksni kreten, ali to ništa ne govori o njegovom djelu.
Светозар Максимовић
Комплекс ниже вредности. Када су Иву Андрића питали за његово опредељење, кратко је одговорио " Све је у књигама".
Јован С. Илић
Ух да је овај Скиценбук...објављен раније наш наставни програм а нарочито лектира, био би знатно другачији! Нека, не жалим нарочито због тога, било па прошло! Дела великих уметника добијају на значају тек кад се они преселе у вчност!

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља