Недавно објављена књига „Скиценбук 1932-2010. Иза отворених врата” Јосипа Ваниште, академика, сликара, писца и графичара, поново је вратила Мирослава Крлежу у жижу јавности, будући да је Ваништа први пут открио шта му је током заједничких сусрета говорио познати хрватски писац. Хрватски недељник „Глобус” пренео је ових дана садржину разговора између сликара и писца који му је позирао.
Запањује контрадикторна Крлежина изјава о Иви Андрићу, за кога је рекао да би остао мали, непознати писац, да није добио Нобелову награду.
– Јесте ли чули оно море празних ријечи поводом његове смрти? Само мртве фразе какве пишу слушкиње преписујући их из љубавног листара. Говоре о двадесет пет година његовог партијског рада. Да ли је итко учинио мање од Андрића за Партију? Био је Стојадиновићев човјек, амбасадор код Хитлера. Зашто се то прећуткује? Ми смо се разишли 1919. Ја сам био комунист, он је отишао у ројалисте. Преда мном је дрхтао као жаба пред змијом, у страху да га у једном часу не дохватим – Крлежин је цитат који преноси „Глобус”.
За Аугуста Цесареца, Крлежа је говорио да је „фини господин без литерарног дара”, а затим следи крајње цинични Крлежин коментар „Цесарец је био господин. Фин, изузетан, сама скромност. Да га човјек стави на кољена у једном хомосексуалном смислу…”
Антуна Бранка Шимића Крлежа је сматрао примитивцем, стих Добрише Цесарића „тече и тече један слап” окарактерисао је као бесмислицу. Ивана Горана Ковачића назвао је „човјеком без талента”, као и Назора. Антун Барац је за њега био досадни професор и масон, а Тин Ујевић је био „једна луда, блиска многима из кафане, који су пропали или завршили у лудници”. За своје пријатеље, међу којима је и Петар Добровић, рекао је да нису разумели његов роман „Повратак Филипа Латиновића”.
За социјализам, Крлежа је 1981. рекао да ће потрајати још осамдесетак година, а за 1945. годину признао је: „Погријешио сам, требало је да останем по страни, барем десет година.”
„Ђилас пише да ме је Павелић тапшао по рамену и рекао да ће све бити добро… Мрзио ме је, вјероватно би ме и убио, згазио као змију. Требао сам за вријеме НДХ узети отров, убити се. Рат ме уништио…”, сведочи о Крлежи Ваништа у својој књизи.
Није, дакле, спорно да је Крлежа још увек способан да изазове најразличитије реакције, од гнушања, до дивљења верних његовом делу – „крлежолога”. У „Новостима, самосталном српском тједнику” Борис Рашета пише: „Какав чангризави старац! Закерало попут Волтера, обдарен његовим знањем, али лишен његове супериорне аутоироније, отрован као младунче кобре, Мирослав Крлежа презирао је свакога свог савременика који му није био епигон.”
Средином деведесетих велики крлежолог Станко Ласић писао је да је Крлежа најомраженији хрватски писац свих времена, кога су следбеници обожавали упорношћу истинских верника. „Крлежа се мрзи прекогробно. Тако се и воли.” Игор Мандић се поводом своје полемичке збирке „Збогом, драги Крлежа”, отарасио троструког Едиповог комплекса, као „талац” три оца – биолошког Емила Мандића, Мирослава Крлеже и Јосипа Броза Тита, а крајем осамдесетих лансирао је дистинкцију, „Крлежа је Салијери”, умањујући Крлежу као песника у односу на Ујевића.
Ипак, ако се разумно раздвоје дело и личност писца, човек још може да прође „безболно”, и није за осуду уколико верни читалац не би са омиљеним писцем ни кафу желео да попије, када га претходно упозна.
Лево ангажовани писац, Југословен, па ипак велики Хрват, бољшевик па дисидент Мирослав Крлежа (1893–1981), песник, романописац, драмски аутор, есејиста, памти се по томе што је својим обимним делом жигосао бесмисао рата и малограђанског менталитета. Истицао је да су проблеми моралне и интелектуалне савести важнији од такозваног језичког јединства српског и хрватског језика, а да сваку еру култа личности у њеним представама прати, као хијена, ера антикулта те исте личности.
У сукобу на књижевној левици оптужио је комунисте „да сувише лако титрају фразама дијалектичког материјализма”. Изјавио је једном: „Тито ми је говорио: ’Знам да се ти са мном у многим стварима не слажеш, али не бих хтео да те изгубим‘, реаговао је тако увек кад бих ја почео нешто да се вртим”.
Крлежа је у дневничком запису „На гробу Петра Добровића” из 1952. године, који је објављен у београдским „Сведочанствима”, Београд представио као периферију меланхоличне провинције, која његовом оку нуди само бедне сцене са дна, као Левант у којем нема другог осим мезетлука и других понижавајућих слика. Једини који се усудио да Крлежи „реплицира” био је извесни Миодраг Јанићијевић, који се представио као Левантинац, шаљући писмо лично великом писцу, пошто нико није смео да га објави. У писму је писало: „Можда ће једног дана, у перспективи овог Крлежиног чланка, неком новом Крлежи јунаци са Ливна, Сутјеске, Срема, изгледати као канибали…”. Крлежа је уреднику „Сведочанстава” Марку Ристићу послао ово писмо, и оно је објављено, уз сваку осуду и критике Ристића и Оскара Давича.
Марина Вулићевић
