четвртак, 22.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 15.09.2006. у 23:45 Ферид Мујезиновић

Бунтовница с разлогом

Нађа Подерегин (Фото Архив Кинотеке)

Не знам да ли се то икада неком другом догодило, али мени јесте. Стицајем околности данима и месецима слушате биране речи о неким особама, чујете како људи о некоме све најлепше причају и онда, ни сами не знајући како се то деси, почнете да те непознате ликове осећате као род најрођенији.

Иако сам од њих најмање десетак година млађи и никада их нисам срео, тако сам и ја заволео јунакиње мојих записа, сестре Надежду и Јелену Подерегин, старијим генерацијама свима знане Нађа и Љоља. Изрониле су из прича о њиховим родитељима – мајци Милки Бајић-Подерегин, ауторки романа "Свитања" и професорки књижевности, и о храбром оцу Игњатију Подерегину, инжењеру агроному, професору Пољопривредне школе у Краљеву, који није хтео да иступи из реда за стрељање 1941. године, иако су га на то наговарали Немци и њихови домаћи сарадници. Остао је испред пушчаних цеви са својим ђацима.

Београд средином педесетих година није имао само лепотице Љубице и Миме него и сестре Подерегин, које су биле симбол младости и словенске дражи.

– Кад год почнем да о њима двема разговарам, преплави ме пријатно осећање. Одмах до мене допре она њихова руска топлина и неизмерна љубав према људима, што су вероватно наследиле од оца. Њихова мајка Милка је мени бака-тетка, сестра моје баке Георгине. Нађа је ишла у Седму женску гимназију. Обе су похађале и балетску школу, па сам се и ја ту негде трпала – сећа се својих рођакиња Сребренка Илић, пензионисана уредница Документарног програма РТС.

Сестре су са својом мајком становале у Млатишуминој улици 2, у дворишној приземној згради. То су она београдска дворишта са ружичњаком у средини, чесмом, мачком која се излежава на сунцу и локнастим црним мухоловкама на улазним вратима станова.

– И у таквим сиромашним условима Милка је својим девојчицама стварала бајку. Шила им је маштовите хаљинице, а направила им је и креветиће са балдахином. За девојчицама су се сви у Београду окретали, иако су биле строго патријархално васпитане, што им је касније, поготово Нађи као филмској глумици, много сметало у каријери – казује Сребренка озарена успоменама.

Онда ми се телефоном јави Врбислава – Кика Старовић, из Улице војводе Степе.

– Оне су нам улепшале младост. Са Љољом сам била у студентском опоравилишту на Авали, виђали смо се у "Индекс бару". С њом сам се више дружила, јер смо физички биле сличне. Нађа је свакога пленила љупкошћу и лепотом. Сећам се да је један познати песник из Црне Горе, који се сада бацио у политику, дошао код мог момка, потоњег супруга, да од њега позајми ципеле, јер иде "на састанак са Нађом и пред њу не може свакакав да изађе". Изгледа да му ни ципеле које више никад није вратио мом драгом нису помогле. Сестре Подерегин су биле наочите и врло популарне, по свему су се издвајале од нас. Ма, шта да вам кажем, Нађа је била прва лига међу студенткињама на штрафти у Кнез Михаиловој, иако смо већином биле одевене у широким сукњама са жипоном, балетанкама на ногама и обавезним коњским репом на глави – описује Кика своју студентску генерацију.

На улици сретнем мог драгог колегу Мирка Бојића, једног од тројице легендарних главних уредника "Илустроване Политике". Кад је чуо шта ме тих дана преокупира, слатко се насмејао.

– Ја сам Нађу возио у колицима на омладинској радној акцији у Севојну, када смо чистили терен за изградњу Ваљаонице бакра. Права београдска лепотица – каже Бојић.

Милка Ђонић, инжењерка у пензији, одрастала је са Нађом и Љољом у Млатишуминој 2.

– Биле су старије од мене и волела сам да будем у њиховом друштву. Сећам се да је код њих долазио и Павле Минчић, колега са Нађине класе, заједно су учили. Моја бака Дивна их је стално питала:"Учите ли, децо?" Професорка Милка је у то време писала роман "Свитања". Долазила је код баке и читала јој одломке. После је питала да ли се баки допада то што пише. Бака Дивна је плела шалове и рукавице и за Милкине девојчице. Зиме су биле оштре и са много снега. Често се није знало да ли је свануло, јер би снег затрпао прозоре – радо се сећа Ђонићева тих дана детињства.

Близак пријатељ Нађе Подерегин ми прича да је она 1950. године уписала Академију за позоришну уметност у класи професора Јоже Рутића и асистента Бранка Плеше, коју су чинили и касније познати глумци Павле Минчић, Дејан Чавић, Цига Јеринић, Јелена Јовановић-Жигон, недавно преминули Петар Банићевић и још тридесетак студената. Дипломирала је 20. маја 1954. године улогом Анке, у представи "Љубавници" непознатог аутора из 16. века, у Београдском драмском позоришту.

Нађа Подерегин је као гимназијалка била хапшена "по питању Резолуције ИБ-а". У притвору је провела неколико месеци, јер је растурала летке "антиреволуционарне садржине". На летку је писало да је Тито издао циљеве комунизма, јер је почео да скупља аутомобиле као играчке. Потоња историјска сазнања потврдила су истинитост написаног у летку. Причало се да је групу коју су чинили Нађа, Лепосава Милошевић, касније удата за писца Антонија Исаковића, и Милана Илић неко "насанкао". Не зна се ни ко их је пријавио Удби.

Нађа Подерегин је филмску каријеру почела као статиста у филму "Баш челик". После је играла у филму Жике Митровића "Ешелон др М" и у копродукцији "Кућа на обали". У филму "Голдфингер" са Шоном Конеријем појављује се у улози лепотице која је имала задатак да убије Џемса Бонда. Наравно, он то сазнаје и у каду пуну воде, у којој се нага башкарила Нађа, баца укључену грејалицу. Још чујем њен врисак. Од 1952. до 1968. године играла је у три југословенска и 32 немачка и енглеска филма.  

Сестре Подерегин су се удале за странце. Нађа је у Кану срела Мајкла Шрајбера, лондонског индустријалца, са којим је добила кћерку Тању. Љоља је била супруга Холанђанина са којим има сина Андреја. Касније су се обе развеле и наставиле да живе у Лондону. Нађа је радни век провела као сценариста у Би-Би-Сију, а Љоља је предавала славистику. Потом су основале издавачку кућу "Ханиглен паблишинг", па су почетком деведесетих учествовале и на Сајму књига у Београду. У време бомбардовања СР Југославије, 1999. године, организовале су протесте у Лондону.

Такве су моје "рођакиње", сестре Подерегин.

Коментари0
e9653
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља