понедељак, 14.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:57

Марио Варгас Љоса добитник Нобелове награде за књижевност

четвртак, 07.10.2010. у 13:58

Почетком септембра у његову част отворена је изложба у Паризу, нешто касније перуански писац са додатим шпанским држављанством био је у Сијудад Мексику где су га прогласили почасним доктором универзитета, у међувремену је због неслагања са новим законом у Лими поднео оставку на чланство у комисији за испитивање прошлости, у новембру му излази нови роман у Шпанији, а вест да је најзад добио Нобелову награду за књижевност, Марио Варгас Љоса (74) сазнао је у Њујорку, јер у оближњем Принстону овог семестра предаје постдипломцима.

Као вечити кандидат за најпрестижнију медаљу која му је годинама измицала, Љоса је, ваљда, одавно престао да сања о Нобелу, али је зато као професор, књижевник, новинар, есејиста активан на свим странама света. У интервјуу за мадридски „Паис”, крајем лета рекао је да више ни не размишља о Нобеловој награди јер би то само „покварило његов списатељски стил”. Ипак, јуче када га је из Стокхолма звао Петер Енглунд и сигурно га пробудио (због разлике у времену), Варгас Љоса је био, по речима секретара шведске академије, „веома срећан и веома дирнут”.

Последњи Нобел који је припао писцу са шпанског говорног подручја додељен је мексичком књижевнику Октавију Пасу још 1990. Било је и време да Нобел за литературу пређе Атлантик, и награди неког од сјајних књижевника Новог света, мада се Марио Варгас Љоса, рођен у Арекипи у Перуу, одавно пребацио у стару Европу, настанио у Мадриду, где је стекао и шпанско држављанство и одакле често путује у Париз, Лондон, Праг... Тако је у Паризу где је у кући Америке отворена изложба о његовом животу („Марио Варгас Љоса: Слобода и живот”) баш ових дана срео многе уметнике из Латинске Америке. Међу њима је био и Карлос Фуентес, мексички писац.

Обојица су често помињани као кандидати за Нобелову награду и обојица су засигурно мислили да ће у светској историји књижевности остати уписани попут Борхеса или Марсела Пруста, као књижевници којима из неког ванкњижевног разлога шведска академија није била наклоњена.

Стокхолм је већ традиционално наклоњен левичарски опредељеним писцима (Сарамаго, Дарио Фо, Харолд Пинтер...) па се у случају Марија Варгаса Љосе, који је у младости био ватрени левичар и подржавао кубанску револуцију и Фидела Кастра, шпекулисало да га Нобел заобилази због његовог јасног идеолошког преокрета и скретања удесно. Као новинар и есејиста, редовни колумниста „Паиса” он воли да анализира политичке догађаје и отворено се супротставља Угу Чавесу, Еви Моралесу, Раулу Кастру, Данијелу Ортеги, левичарским лидерима Венецуеле, Боливије, Кубе и Никарагве.

Но каква год да је његова колумнистичка проза, Љоса као романописац надилази идеолошке поделе и мајстор је у сликању „снажних призора индивидуалног отпора, побуне и пораза”, како то стоји и у образложењу Нобеловог комитета.

За свет књижевности и уметности, велика је срећа што Варгас Љоса није постао председник Перуа 1990, када га је у тој трци победио Алберто Фухимори. Јер, да је упливао у политичке воде Латинске Америке, сасвим сигурно не би успео да напише ниједан од великих романа који су за ових двадесет година изашли из његове радионице. Међу најуспешнијим и најзанимљивијим свакако је „Јарчево славље” (Fiesta del Chivo из 2000, преведена је у Хрватској) где је после интервјуа са око хиљаду жртава диктатуре Трухиља у Доминиканској републици, направио фикцију од документарне истине, заправо прецизну анатомију ауторитарног режима и његових дугорочних последица које се осећају у свим порама друштва.

Варгас Љоса спада у писце већ помало заборављеног латиноамеричког бума а до сада је објавио више од 30 романа и књига есеја.(/slika2)

Најпознатије су „Разговори у катедрали” (1969), „Тетка Хилија и пискарало”, „Повест о Мајти” а последњи је „Авантуре неваљале девојчице”. Српски читаоци су „открили” Љосу пре три деценије када је „ Просвета” објавила роман „Панталеон и посетитељке” (превод Силвије Монрос-Стојаковић), а највише га је преводила „Народна књига” све до 2003, када су штампане „ Дион Ригобертзове бележнице”.

Љосин последњи роман „Авантуре неваљале девојчице” објавила је „Лагуна”.

На сајту Народне библиотеке Србије може да се нађе 29 библиотечких јединица које се односе на Љосу.

Најављујући свој нови роман који је писао последње три године, Варгас Љоса говори о национализму као о најгорој човечијој „конструкцији”. Национализам је најопаснији када се изокрене у идеологију, каже нобеловац. Тада он постаје синоним за насиље, предрасуде, наопаке вредности...

Зорана Шуваковић

---------------------------------------------------

Љоса: Признање јужноамеричкој књижевности

Богота – Перуански писац Марио Варгас Љоса изјавио је да Нобелова награда за књижевност која му је јуче додељена представља „признање латиноамеричкој књижевности и литератури на шпанском језику”. „Нисам ни мислио да сам међу кандидатима”, казао је 74-годишњи писац у изјави колумбијском радију RCN из Њујорка, где се тренутно налази. „Мислим да је то признање латиноамеричкој књижевности и књижевности на шпанском језику, и то све треба да нас радује”, додао је.

Шведска академија у Стокхолму саопштила је јуче да је Љоса награђен за „картографију структура моћи и оштре слике индивидуалног отпора, револта и пораза”.

Бета-АФП

(/slika3)

Богатство континента са свим идентитетима

(Преносимо одломак из књиге Марија Варгаса Љосе „Речник заљубљеника у Латинску Америку” коју је код нас ове године објавио „Службени гласник” у преводу Милана Комненића. Одломак је преузет из предговора и говори о идентитету латиноамеричке културе)

Једну од најснажнијих опсесија латиноамеричке културе представљала је тежња да она дефинише свој идентитет. По мом мишљењу, у питању је узалудна, па и немогућа тежња, с обзиром на то да је идентитет нешто што припада појединцу, а што колективитети губе оног часа када превазиђу племенски начин живота. Међутим, баш као и у другим деловима света, услед те маније да се одреди историјско-друштвена или метафизичка особеност једне скупине која има нагон крда, пролиле су се реке мастила у Латинској Америци изазивајући бескрајне полемике и жучне расправе. Најдужа и најпознатија од свих јесте свакако она која супротставља „хиспанисте”, који сматрају да је права историја Латинске Америке започела доласком Шпанаца и Португалаца и повезивањем континента са западним светом, и „индихениста” по чијем се уверењу аутентична и темељна стварност Америке садржи у прехиспанским цивилизацијама и код њихових потомака, индијанских народа, а не код савремених наследника некадашњих конкистадора који их још и данас маргинализују и израбљују.

Уистину, сваки напор да се утврди јединствен идентитет Латинске Америке има ту ману да се заправо своди на дискриминативан хируршки рез који искључује и укида милионе Латиноамериканаца, као и многе видове или појаве њихове бујне културне разноликости.

Богатство Латинске Америке је у томе што је она много тога истовремено, па због тога и јесте један микрокосмос у коме заједно пребивају готово све расе и културе света. Пет векова после доласка Европљана на њене обале, у прашуме и планине, Латиноамериканци шпанског, португалског, италијанског, немачког, кинеског или јапанског порекла једнако су староседеоци континента као и они чији су преци били стари Астеци, Толтеци, Маје, Кечуа, Ајмаре или Кариби. Исто тако, печат који су Африканци оставили на континенту где живе већ пет векова видљив је на сваком кораку у типу људи, говору или музици, али и у начину исхране, па чак и у појединим верским обредима. Није претерано рећи да не постоји традиција, култура, језик или раса који нису понешто ставили у тај кипећи лонац у коме се мешају и справљају сви видови живота Латинске Америке. Тај амалгам представља њено богатство. У томе се састоји богатство једног континента који нема идентитет јер има све идентитете.

Марио Варгас Љоса


Коментари7
a37b8
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Nada Murin-Erceg
Slozila bih se sa Vladanom Lukicem da postoje lake nedoumice, da nije u pitanju Nobelova nagrada za knjizevnost. Obrazlozenje nagrada pojasnjava da li je dobitnik poeta, prozista, esejista, pripovedac...
Nada Murin-Erceg
Nobelovu nagradu 1971. dobio je i Pablo Neruda, Cileanac.
Vladan Lukić
Овде се ради о факту да је Октавио Пас (који је добио Нобела 1990-те), као и Мистралова и Неруда, да су сви они добили награду као превасходно поете. Љоса је прозаиста, први који награду добија након Маркеса, који је такође доминантно прозни писац. Отуд и ове лаке недоумице
Amalija .
Divne slike, posebno ona sa zenom! Kakav dobar frajer!! Nema zgodnog muskarca i dobrog pisca bez latinoamerikanca!
Milan Ab
Dobio je i Meksikanac Oktavio Paz, ako se to racuna kao "Juzna Amerika". Gvatemala je takodje u Srednoj Americi.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Вести култура и забава

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља