петак, 22.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:15

Уместо патриотског, у мени је ген анархисте

четвртак, 07.10.2010. у 22:00
Мира Фурлан

У издавачкој кући „Самиздат Б92” управо је изашла књига „Тотална распродаја” Мире Фурлан. Од сутра у „Политици”, на рубрици фељтон биће објављивани делови ове књиге.

Сад кад је књига готова, како се осећате и шта то за Вас лично значи?

Новински текстови, као што знамо, немају нарочиту тежину и они већ сутрадан након објављивања постају папири у које се замотавају смрдљиве рибље кости и остали отпад. Зато ми је драго да ће текстови које сам пре неколико година писала за своје најдраже новине „Ферал трибјун ” бити сачувани у облику књиге. Ради се о потреби да се нешто сачува од неминовног пропадања, да се нешто забележи док човек још није баш све заборавио. Нисам писац и немам књижевне амбиције. Моје писање за „Ферал” за мене је била врста ментално-интелектуалне вежбе и дисциплине. Било ми је забавно, корисно и лековито испробати себе у улози америчког страног дописника – аматера. Почела сам читати новине на други начин, између редака. Почела сам свет око себе посматрати као низ могућих тема за следећи текст. Та промена перспективе било ми је занимљиво искуство. Чини ми се врло важно да повремено променим угао гледања на свет и живот. Такође је за мене било битно да испробам неку своју другу страну осим оне глумачке коју, ето, „испробавам” већ десетинама година.

Наслов „Тотална распродаја” делује метафорично, иронично и погађа у срж свих проблема. Да ли сте постигли циљ?

Будући да не знам прецизно да одредим који сам то циљ гађала, не бих знала рећи ни да ли сам га „постигла”. Ако је циљ свега што радимо то да се дође до неке, макар тренутне, истине, што ми је негде „циљ” како у глуми, тако и у писању, онда ми се чини да сам можда међу овим текстовима успела ту и тамо да кажем нешто о томе шта мислим, или ми се чини да мислим, и што осећам, или ми се чини да осећам, у вези са данашњим светом, Америци, својим враћањима на ове просторе и слично.

„Тотална распродаја” је наслов једног од текстова у књижици по којој је она, ето, добила наслов, што је била идеја уреднице Лидије Кусовац с којом сам заиста уживала док смо сарађивале на припреми овог малог пројекта. Писала сам у том тексту о својој фрустрацији властитом позицијом при својим поврацима у домовину, где се свака моја реч и поступак мери, процењује и анализира без краја и конца. Наслов је, слажем се, погодио негде суштину света у којем живимо а то је свет у којем је све, али баш све, на продају. Чини се као да ствари које нису на продају и не постоје.

У Вашој биографији стоји, после низа наведених улога у много филмова, да сте почетком деведесетих, због политичких разлога, отишли у Америку. Реците нашим читаоцима који то не знају о чему се радило.

Ваши дугогодишњи читаоци свакако би требало да знају о чему се ради јер су ваше новине почетком деведесетих година предњачиле у ономе што ме нагнало да одем из ових простора. Новинарска професија је у том раздобљу на свим подручјима бивше државе показала своје мрачно, зло лице, безусловно спремна за сваку врсту подлости, увек у име великих националних циљева, никада у име грађана. Било је мало – премало – људи који су се супротставили бесомучном ширењу мржње, панике, страха, ратног хушкања и лова на локалне вештице, међу којима сам се, ето, нашла и ја, додуше у другој средини. Два светла у том мраку у то време били су управо „Ферал” у Хрватској и Б92 у Београду. Зато за мене има симболичну вредност то што је ова моја књижица спојила та два светалца у мом животу. Текстове сам писала за „Ферал” а сада их издаје Б92. Неки круг се затворио.

Што се тиче „политичких разлога” за одлазак, ваше новине су у септембру 1991, дакле пре тачно 19 година, објавиле моје отворено писмо мојим суграђанима које је пре тога било објављено у листу „Данас” у Загребу. То писмо је било такође чин непристајања на оно што се од свих нас, грађана, тада тражило, а за шта ја нисам имала ни разумевања ни интереса. Уместо патриотског, националног гена, у мени вероватно постоји врло јак анархистички ген, који се истог трена активира чим неко крене да ми наређује и прописује оно што бих морала или требало да осећам, мислим и радим. Тај „чин непристајања” у виду отвореног писма је произашао из моје животне ситуације. Од 1986. године сам, наиме, много времена проводила у вашем граду јер је Горан Гајић, мој муж, у то време студирао на ФДУ. При том сам и овде радила, у Југословенском драмском позоришту, чега се сећам са великом нежношћу. Без обзира на то што сам пред рат играла у ЈДП-у једну ангажовану, антиратну представу, „Позоришне илузије”, само моје бивање у овом граду на другој страни интерпретирало се као неприхватљиви политички став. Радило се о потпуном укидању сваког индивидуалног избора, о насиљу над људима који мисле. То је друга страна тог рата: осим стравичних злочина над свим мањинским групама у бившој држави, то је било и насиље над мислећим људима. Само су цинични бизнисмени и политички опортунисти од свега тога имали користи. И то огромне користи. Од свег тог лудила одлучила сам тада да побегнем и склоним се. Нисам тада за себе видела другу могућност.

Недавно сте боравили и у Београду. Како из визуре другог континента изгледа наша стварност?

Нисам, на жалост, овде била већ више од две године, од снимања филма „Турнеја” Горана Марковића. Тада сам, у својој хотелској соби у Београду, остала згранута видевши на телевизији исте кадрове, исте физиономије, исте људе који, затегнутих жила на врату, изговарају исте запаљиве речи мржње као што је то било 1991. кад сам одлучила да одем. То је за мене био један страшан, крајње застрашујућ дежа ви. Све ме то поновно дубоко ражалостило и препало. Не могу изрећи колико желим и колико би ми значило да видим да се ствари овде помичу набоље, и да се овде, на свим овим просторима, заиста дешава неки помак у свести људи. Кад разговарам с младим људима, било из Београда, Сарајева или Загреба, и кад видим да су у њиховим главама неки други садржаји осим нације и припадања властитом топлом крду по сваку цену, укључујући и наношење зла онима који су другачији, онда сам заиста дубоко сретна.

За Београд ме иначе вежу најлепше успомене из предратног раздобља кад сам овде повремено живела и радила. Овде имам неке бескрајно драге пријатеље. Волим ове неуредне интензивне улице, духовите људе и жив, те, успркос свему, здрав дух овог града. При том нема „позоришнијег” града на свету него што је овај. Ради се заиста о јединственом споју огромне концентрације сјајних глумаца и ретко ентузијастичне и образоване публике. Уза све то Београд опет мора да се  избори за свој идентитет, негде између простачке, за људски ум увредљиве турбо-фолк транзиције, и још увек присутног примитивног деструктивног национализма. Јасно ми је да бих управо ту реченицу могла употребити за било коју средину на простору бивше државе.

Такође сте гостовали у популарној хрватској серији „Најбоље године”. Које су за жену најбоље године?

Један младић из моје ране младости је једном рекао: „Свака жена, без изузетка , у 16. години постаје вештица.” Ја сам у то време била једна старица од 17 и схватила сам да сам, ето, и ја већ постала грозна, застрашујућа, непривлачна и опасна вештица и да за мене више нема наде. Тако да, из визуре мушког света, и нема много добрих година за жене. Али је зато за нас, вештице, свако доба оно право.

Душица Милановић


Коментари7
4ba81
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

spasenija kolček
Časna i poštovana Mira ! Glumica prve klase: univerzalija i za pozorište i za film. Hrabra i sa osmehom koji je večan. U pogledu njenom ogleda se večno Žensko. Krhkost njene ženstvenosti je snaga. Melodija njenog glasa, to je istorija žene i njenog života. Evo je opet ! Ma, ona je svuda. I ona ume svašta da stvara. Stvoriteljka. Povezuje reči,emocije, razum, ljude. Mira Furlan.
MLADEN RELIC
BRAVO0 MIROOOOOOOO!!!
Milan K. Pešić
Covek je lep u svakom veku ukoliko u sebi neguje tu lepotu. Kako to vazi za muškarce, tako to vazi i za zene. Sve ostalo su lazi i predrasude,...
Zeljko Andjelkovic
Sigurno uz Milenu Dravic i Sonju Savic najveca filmska glumica Jugoslavije. Nazalost nisam je gledao u teatru ali verujem da je tamo jos veca.... Veliki pozdrav MIri Furlan i Miro dobrodosli u Srbiju - ona je i Vasa kuca....
Nela T.
Interesantno kako je kompliment upucen Beogradu zacinjen uvredom. Bas lepo.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља