понедељак, 14.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:57

Славље Варгаса Љосе

петак, 08.10.2010. у 22:00

Сада смо тек исти, наводно је написао Габријел Гарсија Маркес на свом „Твитеру”, чим се чуло да је Нобелова награда за књижевност припала његовом некадашњем другару, перуанском писцу Марију Варгасу Љоси. Само неки сат касније демантована је вест да се колумбијски нобеловац на било који начин огласио поводом одлуке да Нобелова медаља најзад припадне перуанском писцу који заједно са њим већ пола века са задивљујућим даром скида прашину са шпанског језика.

Никада, уосталом, није разјашњено зашто је Варгас Љоса још давних седамдесетих усред биоскопске премијере у Сијудад Мексику песницом насрнуо на писца „Сто година самоће”, али од тада траје ћутање између двојице великана.

Варгас Љоса (74) некада је попут свог пријатеља Маркеса (83) срчано подржавао кубанску револуцију, да би у јеку латиноамеричког књижевног бума, баш негде у време када је ћушнуо Маркеса, проговорио критички о Фиделу Кастру и комунизму. Његову идеолошку метаморфозу на нож су дочекали многи латиноамерички интелектуалци, а прича је била да му због скретања удесно није наклоњена ни Академија из Стокхолма, те да ће отићи у гроб као вечити кандидат за Нобелову награду.

Са својом судбином био се помирио и сам Љоса, па је пријатељицама саветовао да хаљине припремљене за Стокхолм ставе у нафталин, а новинарима је на питање о томе како се осећа велики писац без најсјајније медаље одговарао без много околишења: Нобелова награда лоше утиче на стил писања.

„Не бих да их наводим поименце, али многим је нобеловцима после Стокхолма усахнуло перо”, рекао је пре само месец дана у интервјуу мадридском „Паису”, најављујући свој нови роман „Келтов сан” који трећег новембра стиже у књижаре Шпаније и Латинске Америке.

 На кога је мислио, погодите сами. Свакако не на Маркеса, чијем је фантастичном перу као млади писац посветио своју докторску тезу. А тај есеј о убиству бога у Маркесовом делу и данас се сматра најбољом анализом Габовог стваралаштва, па су, уз пристанак обојице, делови његовог доктората ушли у предговор за најновије издање сабраних дела колумбијског нобеловца, пре неколико година. Ни тада се нису помирили, јер, како кажу неки од најупућенијих у јужноамеричке обичаје, свађа и није била политичке природе. Љоса је, како се тврди, био љут због тога што је Габо решио да утеши његову жену, а таква нелојалност се у Латинској Америци не прашта лако.

Иако је напунио 74 године Љоса је остао младић и телом и духом. Само је у протеклом месецу неколико пута прелетео Атлантик, био је у Паризу на изложби посвећеној његовом раду и животу, скокнуо оданде до Сијудад Мексика да га тамо крунишу титулом почасног доктора на мексичком универзитету, вратио се у Мадрид да припреми терен за своју нову књигу, отишао у родни Перу да са актуелним председником Аланом Гарсијом расправи тамошњи закон о амнестији за почињене злочине над цивилима, сада на Принстону држи курс о методама писања романа… Не одустаје ни од своје редовне колумне у „Паису”. Последњу, објављену 3. октобра, посветио је „Чавесовом поразу”, у којој чињеницу да је на парламентарним изборима у Венецуели опозиција освојила 65 места тумачи као „тежак ударац за ауторитарног каудиља”… Иде у детаље, наводи бројеве, проценте, анализира регионе… Сада су се обичним спуштањем листића у гласачке кутије створиле препреке за „циљ режима да по кубанском моделу претвори земљу у марксистичко-лењинистичку диктатуру”.

Многи су га због оваквих и сличних колумни прогласили за издајника, али има и оних интелектуалаца који се Варгасу Љоси диве што је упркос свему остао веран својим идеалима: индивидуалној слободи, најоштријем одбацивању диктатура – било да су леве или десне.

„Политички никад није био уз Кортасара, за кога злочини левице н нису били исто што и злочини деснице, ни уз Борхеса који је био спреман да прими почасти од Пиночеа, пише колумбијски књижевник млађе „постбум генерације” Ектор Абад Фасиолинсе, који у Љоси налази пример „константног борца против менталног комформизма како на литерарном, тако и на политичком плану”. Задивљен је Љосиним „технички беспрекорним књигама са вишеслојним регистром”: од хумора и елегантне лакоће писања, до густе историјске и психолошке комплексности.  (/slika2)

Млади писац наденуо је Љоси надимак ЗВЕР, која осветљава својом интелигенцијом, која те гане својим сензибилитетом, чија ватрена вера улива огромну силу у сваку написану реченицу.

А са друге стране Атлантика, у Франкфурту, где је у току највећа светска смотра књига, сва сајамска светла и микрофони су се на вест о добитнику овогодишње Нобелове награде концентрисала на један једини мали штанд „Сантиљане” из чијих штампарија излази 3. новембра нова књига Варгаса Љосе. Ни помислили нисмо да ће нам се ово десити, викали су озарени шефови који су само неки минут раније смркнутог лица размишљали како да покрију трошкове штампања и сајамских путовања. Сада смишљају како да овај изненадни нобеловски удар преточе у знатно већи тираж „Келтовог сна” који је првобитно требало да се штампа „само” у сто четрдесет хиљада примерака.

Какво изненађење кад вечити кандидат, кога су већ престали и да прозивају, када је и хаљина бачена у нафталин, када се од њега очекује да настави зверски на свом литерарном путу, и када је давно побрао све могуће награде и признања, одједном постане нобеловац. И из Србије је стигла једна добра пословна вест. Наша издавачка кућа „Лагуна”, пре овог „изненађења”, склопила је уговор о преводу и штампању још три Љосине књиге. Међу њима је и „Келтов сан”, чији рукопис је већ почео да се преводи на српски.

Зорана Шуваковић

--------------------------------------------------

Писаћу до судњег дана

Први сусрет са новинарима, по сазнању да је постао нобеловац, Марио Варгас Љоса, који се тог тренутка налазио на Менхетну, желео је због своје привржености Шпанији, да одржи у оближњем шпанском културном центру „Сервантес”. Као редовни колумниста „Паиса” одазвао се новинарима мадридског листа да одговори на њихова посебна питања.

Како радите, откријте како изгледа процес писања?

Пишем много, исправљам много, поново пишем. Радим од понедељка до суботе на књизи коју пишем, а чланке пишем недељом. У ствари, никад не напуштам писање, ни када путујем, ни када сам „на одмору”. Али то није никаква ствар за похвалу. Пишем зато што ми се то допада, то ми је потребно. Једина права трагедија за мене била би да не пишем или да не могу да читам. То би била катастрофа. Писање ми причињава велико задовољство, мада се понекад мучим. Писање није лак посао, врло је тежак, али компензација је толико велика да се труд исплати. Намеравам да пишем до смрти. Ту моју одлуку ништа не може да промени, чак ни „Нобел”.

Између лаке литературе која стиже до многих читалаца и тешког штива, где је место писца?

Форма увек мора да служи причи коју желите да испричате, не би смела да буде произвољна. Књиге које су се у тренутку појављивања чиниле нечитљивим, касније су биле цењене јер су образовале генерације читалаца. Као што је био „Уликс” Џемса Џојса, на пример. Структура и језик „Уликса” су ужасно сложени, а опет, упркос томе што је ова књига била толико одбацивана када се појавила, то је један од стубова литературе, и до ње може да „стигне” сваки читалац са мало искуства. Књиге треба да подучавају читаоце. Уколико потешкоће при читању имају своје оправдање, читалац је подстакнут да уложи напор. Ако је потешкоћа сама себи циљ, експеримент ради пуког експеримента, наравно да књига бива одбачена. Фокнер, Пруст, Џојс, сваког дана освајају нову публику. Сваког дана имају више читалаца него док су били живи. Да није тако, не би било никаквог прогреса у литератури, били бисмо на истом месту на коме смо били пре неколико векова.

Да ли је могуће одвојити политику од писања?

Литература и политика имају веома тешку и компликовану везу, јер обе заокупљају човека. Политика може да освоји моћ над литературом и да је претвори у пропаганду, да је банализује и тривијализује. У исто време мислим да озбиљна литература не може да не хаје за нешто што је толико фундаментално важно у животу сваког људског бића, не може да мимоилази политику. Не слажем се са онима који мисле да политику треба потпуно одвојити од литературе. Свака велика литература увек је учествовала у грађанским дебатама. То су чинили сви писци. Сервантес, Толстој, Флобер…

Зашто мислите да су вам дали Нобелову награду?

Требало би то да питате чланове шведске академије. Желим да верујем да су ми је дали због мог књижевног дела. Не верујем да су ми је доделили зато што сам им леп. Допадало би ми се да су ми је доделили и због мојих идеја. Али мислим да је приликом одлучивања, превладала моја књижевност.

Приредила З. Ш.


Коментари2
f2fc2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Tomislav Ristic
Na nekoliko dana pre LJosinog 63-ceg rodjendana od prve NATO-bombe, koje je zagovarao LJosa, poginuo je u kasarni mladic od 30 godina i koo zna jos koliko ljudi. Neka LJosa dobije jos bezborj nagrada. A GDE JE TU COVEK? I GDE STE TU VI KOJI GA TOLIKO HVALITE? NEMA UMETNOSTI BEZ COVECNOSTI. NAZDRAVLJE VAM MORAL!
Маја .
И мени је прво на памет пало да је жена узрок свађе.:-) Шта је политика у односу на жене? Мада, мени се чини Љоса привлачнијим, али Боже мој укуси су различити.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља