уторак, 19.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 16:20
Не само о послу: Марко Булат

Још једну жељу има...

Однедавно студент на Академији за уметност Српске православне цркве, размишља о новом синглу, за неколико дана телевизијски гледаоци ће га упознати у „Срвајверу” због кога је летос ишао на другу страну планете, а „Ратови звезда” су пробудили дечака у њему
субота, 16.10.2010. у 22:00

Био је слободан после предавања и вежби на факултету, па смо разговор утаначили за касно поподне, почетком прошле недеље. Марко Булат јесте певач, али коначно је овог септембра остварио жељу да се упише на уметничку академију, а опет остао онај момак кога његови ближњи и пријатељи знају – једноставан и скроман, који „не примећује” да њега малтене сви примећују. Не би желео да пишемо о академији коју је уписао, то је за њега нешто лично, каже искрено. Све што ради, ради због себе а не због медија и јавности, не да би се о томе писало и гласно говорило.

Ипак, то што је уписао Академију за уметност и консервацију Српске православне цркве испуњење је жеље коју је покушао да оствари још 1991. године. Хтео је да се упише на Ликовну академију чим је завршио средњу саобраћајну, али нису га примили. Сазнао је да му је за упис потребно неколико насликаних мртвих природа, цртежа, скица... Он је за три дана све то нацртао на пола табака хамера, не сањајући да му треба фасцикла пуна радова. Онда је отишао у војску, почиње рат, продужили су му служење рока.

Када се коначно Марко вратио у Београд, да себи да одушка свраћа на сплавове.

– На „Лукасу” више није певао Аца, али јесте неки други момак Раша, који то није радио по мом укусу и на нивоу који сам очекивао па сам питао газду Лукића: „Где нађе овога, па ја боље певам од њега!”. Никада пре тога нисам певао, али заиста никада. Дакле, игром случаја сам почео јер ми је газда рекао да пробам, мада ја волим да се шалим и кажем да сам „пропевао од муке” на „Лукасу”, јер нисам могао да слушам ону музику. Те 1993. имао сам 20 година, урушавали су се систем, држава и друштво, криминал је био у експанзији и мени је само корачић био довољан да одем на ту страну. Срећом нисам – сећа се Булат. – У време оне велике инфлације зарађивао сам пет марака за вече, а моја мајка је у „Инвестбанци” у Нушићевој улици толико добијала за месец дана. Ја сам певао народњаке, Раша забавњаке а три године пошто сам узео микрофон у руке снимио први албум и 1997 – други. Композитор је углавном био Никола Грбић, са којим и данас сарађујем, очекујем да ми уради један сингл да бих у наредних двадесетак дана ушао у студио и снимио га. До сада сам урадио шест албума а један је уживо снимљен на једном од мојих наступа.

Марково интересовање за уметничку академију која ради под окриљем Српске православне цркве логично намеће питање да ли је Марко Булат верник који иде на литургију, чита Библију, воли црквено појање, редовно пости. Несумњиво је спојио љубав према сликарству и Богу, цркви.

– Ништа лепше него сликати ликове светитеља, спојити две љубави. Ипак, о томе не бих причао, јер је по мени то сфера духовности о којој је неумесно говорити јавно. То је нешто сасвим лично, да ли се молиш Богу, да ли се прекрстиш, идеш у цркву. Мислим да би сваки верник који би прочитао мој одговор могао одмах да поцепа ове новине, као што бих и ја урадио да то неко други помене и истиче – одговара Булат.

А како се у причу уклопио „Сурвајвер”, ријалити шоу који ће за неколико дана стићи пред телевизијске гледаоце, у коме је Марко учествовао протеклог августа и остао без десет килограма.

– Народу вероватно сада ништа није јасно, пева народну музику, воли „Ратове звезда”, уписао академију Српске православне цркве, неко би помислио да сам зрео за психијатрију – шали се наш саговорник. – Позив за „Сурвајвер” ми је стигао усред припрема за академију. Прешао сам 12.000 километара до Филипина, летели смо авионом два дана, од Београда до Франкфурта, даље до Сингапура, онда до Маниле и још 12 сати аутобусом. Оставили су нас на пустим острвима, са локалним становништвом нисмо имали додира уопште. Репортери су нас пратили и снимали. Шта смо јели? Пиринач, пиринач, пиринач и пиринач. Кокос и банане смо могли да уберемо, а неки кромпир који тамо успева требало је барити до бесвести јер је некуван био отрован. Није било ни рибе.

Има Марко објашњење и шта је хтео одлазећи од куће у шуме и прашуме.

– Тамо мораш бити сналажљив, да пребродиш олују, ветар, хладноћу а гледаоци ће моћи да ме упознају онаквог какав јесам. У таквој ситуацији човек мора да зна зашто је отишао тамо, који су га мотиви водили а онда се понаша у складу са својим карактером и тим мотивима. Ја нисам могао да мењам своје понашање и начела која поштујем целог живота. Награда или новац немају везе са мојим убеђењима. Душу не можеш да продаш, чак ни за пола милиона евра, јер то онда значи да ћеш и мајку и оца продати – за милион, два. Ако човек има цену за једну ствар, имаће за све у животу, да се продаје или продаје друге. Ја нисам такав, на Филипине сам ишао само због авантуре, то ћу носити у себи целог живота. Ја сам се тамо борио сам са собом.

Ипак, драго му је што је постао студент, да је та љубав према сликарству опстала, као неко жариште у организму, коју ни антибиотици не би могли да угасе, иако се у међувремену бавио неким сасвим другим пословима. Човек вреди колико зна, тамо може да пита шта га занима, а заиста га занима, уверен је Марко.

Где себе види за десет година?

– У цркви како осликавам фреске, викендом у кафани док „одрађујем два блока” у две вечери, слободно време проводим у свом кафићу на Видиковцу и будем у свом породичном окружењу. Ето свих мојих љубави – набраја Марко Булат отварајући прсте на руци. Стиже тако до четвртог прста и отвара пети, показујући једину жељу коју још није остварио, али не би желео да каже коју. А онда затвара руку у песницу, чврсто.

– Већ сад сам испуњен и срећан, задовољан што сам оставио неки траг за собом. Кад и њу остварим бићу најсрећнији човек на свету – говори некако озарено, не остављајући саговорнику ни један разлог да посумња да и та пета жеља за годину-две неће бити повод за наставак овог разговора.

Рајна Поповић

----------------------------------------------

О концертима, кафани и „ју тјубу”

Да је Марко уметник (слика, пева) посебног кова потврђује и то да му је много драже што је имао мноштво наступа у клубовима, уосталом само на „Машинцу” је 17 година. За три хиљаде људи, четири пута недељно. Мисли да је то боље него да једном сакупи публику у „Пиониру” или Центру „Сава”.

– Ја сам био више окренут кафани, она је изгледа моја судбина. концерт подразумева да имате велику финансијску залеђину, а онда једном годишње приредите концерт за четири хиљаде људи. Уместо тога ја сам сваке недеље неколико пута са публиком.

– Чиста математика – каже. – Чуло ме је више људи.

Чудимо се да му се путеви нису укрстили са чувеним текстописцима, композиторима. Марина Туцаковић, Браја...

– Укрсте вам се ако то хоћете. Није ни свака њихова песма хит. Мислим да неки прецењују оно што они раде, јер нико данас не може да вам гарантује да има хит. Да је тако хит бих платио и десет хиљада евра, јер те се паре увек врате. Али, гаранције нема. Замислите, за албум купите десет таквих песама, сто хиљада, па још аранжмани 40 хиљада... Треба то зарадити да би могло да се уложи. Мада ја имам свој осећај за добру песму, „осетим” је у стомаку, желуцу, најежим се...

Примећујемо да је остао мимо „Пинка” и „Гранда”.

– Успео сам захваљујући свом раду, упорности, истрајности и томе што сам имао хитове. Тако је мој албум „Не постоји сутра” био успешан, мада ако бих данас снимио песме за „Сити рекордс” оне би биле проглашене забавњацима, ако бих певао у „Гранду” без обзира на све сврставали би ме у народњаке. Зависи за кога радите – објашњава Булат.

Како је најбоље крчити пут до слушалаца? Преко које телевизије, емисија, новина?

– Интернет је закон. Закачиш нешто на „ју тјуб”, то сви гледају и слушају – узвраћа. – Без рекламе се, ипак, не може, хит је само оно што се рекламира. Публика слуша једино оно што јој се сервира, шта јој је наметнуто а новац диктира колико пута ћете се негде појавити, рекламирати, изнајмити билборд.

Може ли се од музике живети, питамо саговорника.

– Ја ето живим већ 17 година само од музике и певања – одговара.

Нема га у скандалима, нема га у трачевима и жутој штампи, примећујемо.

– то морам ја да одлучим. Не градим каријеру на тај начин, нисам такав, уосталом шта би о мени мислили људи који ме сада окружују на академији, мада им је у почетку било чудно када сам се појавио ту, прво на припремама за пријемни.

Ко је Марку менаџер?

– Моја супруга Маја, мада бих ја пре рекао да је она координатор. Прави менаџер намеће, гура, тутка, буде досадан а она не јури, не зове, већ само спроводи у дело позиве који иду ка мени. Кад будем имао 60 година рећи ћу вам да ли сам грешио што тако радим.

----------------------------------------------

Међу „звездама” и свемирцима

Марко Булат је један од најватренијих фанова култног филмског серијала „Ратови звезда”. У његовој колекцији, неке колеге су израчунале вредној више од 20 хиљада евра, налазе се фигурице, маске и оружје коришћено за снимање филмске саге Џорџа Лукаса. Са сајмова у белом свету доносио је у Раковицу силне експонате. Своју збирку недавно је комплетирао флипером „Стар ворс”, вредним више од три хиљаде евра, што наравно само употпуњава амбијент куће у којој Марко и његова супруга Маја живе. Интересује ли га још нешто осим тих свемирских стварчица?

– Као хоби само „Рат звезда” и ништа више. Тиме се бавим годинама. Мислим да сам био други разред средње школе, дакле имао сам 15-16 година, када сам зарадио први новац продајући стрипове. Напуним путну торбу, па кренем са Церака на Зелени венац и одатле на плато код Филозофског факултета. И тако сам купио десетак „стар ворс” пластичних екшн луткица 1977. године, јер љубав према њима јавила се одмах пошто сам видео филм. „Ратови звезда” су једноставно пробудили дечака у мени. И данас волим све што има везе са „Ратовима звезда”, имам кациге, оружје и маске већине актера овог серијала. Радо гледам по ко зна који пут и „Повратак у будућност” са Мајклом Џ. Фоксом, то су филмови које имам у ајподу, мада због обавеза на академији сада немам много слободног времена за то – признаје Марко.

Углавном на премијери трећег дела филма Марко, Маја, његов брат, друг и шурак били су примећени, као да су „дошли из филма” – били су комплет опремљени кацигама, мајицама и мачевима из филма.

– Ушли смо у биоскоп, наручили пиће, скинули кациге. Наишао је глумац Гордан Кичић, узео мач и почео да маше њиме. Није знао да је приватно власништво, али сам тада схватио да је и он велики фан овога што се мени свиђа – рекао је својевремено Марко, који већи део ствари набавља преко Интернета.

У сваком случају, сигуран је да ће се и даље бавити „Ратом звезда”, јер се стално појављује нешто ново. Правиће костиме, први, други, трећи, зна шта неће набавити...


Коментари0
67a4e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља