уторак, 19.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 16:20

Свет ће вас прогутати ако га имитирате

петак, 15.10.2010. у 22:00
Фото Д. Ћирков

 42. Бемус

Београдске музичке свечаности, 42. по реду, вечерас отвара Симфонијски оркестар Радио телевизије Србије, са диригентом Бојаном Суђићем, у Југословенском драмском позоришту. На програму су Хиндемитове Симфонијске метаморфозе и поручено дело за овај фестивал „Скамењени одјеци” Стевана Ковача Тикмајера (1963), композитора родом из Новог Сада који данас живи у Орлеану, у Француској. Тикмајер у својој музици спаја различите утицаје и сарађује са познатим музичарима (Боб Дрејк, Фред Фрит, Ива Битова…), и представља своју музику на разним европским фестивалима.

Ваша Музика није довољно позната у нашој средини. Из ког разлога?

Отишао сам пре 20 година на студије у Холандију, и многи су ми рекли да сам био први који је рекао шта ће се овде догодити. Толико ме је заморило све што се догодило деведесетих да сам могао да докторирам политичке науке... Уосталом, овде ме нису ни звали, а ја сам лош у самопредстављању. Можда сам и сам крив, нисам се наметао, али ми Војвођани смо такви: фини, тихи и мирни.

Живели сте у различитим срединама: Србији, Холандији, Француској, а носите мађарске, српске, немачке и јеврејске корене. Како се најрадије декларишете?

Без обзира на помешане крви, моја фамилија се декларисала као мађарска. Углавном се представљам као Мађар из екс-Југославије, а странцима онда ништа није јасно. Свом имену сам додао и мајчино презиме Тикмајер. Поменуо бих и своје српске претке, прадеду са очеве стране који је био православни попа са завршеном Карловачком академијом. Тек данас схватам да сам одрастао у фамилији која је поштовала све националности и вере, и срећан сам због тога.

Ваш опус садржи ренесансну и експерименталну музику, џез, рок, кабаретски звук… Како се у тај жанровски сплет уклапа минимализам за који такође гајите симпатије?

Минимализму сам више био наклоњен раније, а клонио сам се да прихватим било који стил. Делим идеју Алфреда Шниткеа. Он је сањао о музици која ће звучати без комплекса на свој језик, а спајаће тенденције класичне, џез и забавне музике. Сарађивао сам зато са америчким и енглеским музичарима који могу лакше да савладају партитуру него класичари. Гитариста Фред Фрит, на пример, ослобођен је од стега типа „јао Боже, шта би сад Бах рекао”. И зато ни од својих извођача не очекујем немогуће. Зато крећем од традиције и надограђујем је.

Оцените у том светлу Бреговићеву музику?

Он је то урадио, покупио, позајмио и ставио све ђутуре, а мало шта је његово. Све је зашећерио модерном студијском продукцијом, али то није аутохтона уметност.

За Бемус сте компоновали дело „Скамењени одјеци”. Инспирација је био Васко Попа?

Да. Попа ме је освојио тиме што са мало речи каже највише. Његове песме вас проведу кроз читаву васиону. Дело сам посветио мом професору Рудолфу Бручију. Иако у почетку нисам ценио оно што је он радио, схватио сам његове речи да ће вас свет прогутати ако га имитирате.

Колико је данашња француска сцена занимљива и провокативна, и које извођаче бисте нам препоручили?

Провокација данас не постоји. Можете насред улице да водите љубав и нико вас неће констатовати… Али она јесте жива и занимљива. Препоручујем Џоел Леондру, контрабасисткињу, и Луиса Клариса кларинетисту и саксофонисту који се крећу око савременог џеза. Сад је у Француској експлозија фолк музике, која је нама непозната, а није незанимљива. Има пуно и арапских музичара. Укидају се дотације класичној музици, јер је пуно професора, а мало ђака, и новац даје „актуелној музици”, а то је све што није класика.

У којој тачки се укрштају Ваша и поетика познатог кореографа Јожефа Нађа са којим сте годинама сарађивали?

Обојицу нас занима слободна импровизација и ту смо се пронашли. Мислим да сам аутор који је највише компоновао за његове представе. Он је прилично резервисан и затворен човек, али дао ми је максималну слободу у раду. Престали смо да радимо налик ватри која се сама угаси. Негде је и нормално да код два креативна човека, ма колико да се разумеју, дође до засићења. После је дошло и до финансијских проблема.

Компоновали сте и „Осам химни у спомен Андреја Тарковског”. Редитељ по Вашој мери?

Апсолутно. Сазнао сам да се и он спремао за музичара, за пијанисту. То је филмаџија који је највише утицао на мене својим чистим етичким принципом, и скривеним порукама којима су напуњени његови филмови. Базу за ту композицију написао сам неколико дана после његове смрти. На београдској телевизији тада је пуштена његова „Носталгија”, прича о руском емигранту, и гледајући је није ми падало на памет да ћу једног дана и сам бити емигрант, и да заправо гледам свој филм. Тарковски, који је прошао исто искуство, рекао је: „Одавде гледам тамо, оданде гледам овамо”. То је моја прича. Мач са две оштрице.

Мирјана Сретеновић


Коментари0
fa864
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља