субота, 16.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:04

Знам да имам капацитет за нову љубав

Аутор: Славко Трошељсубота, 16.10.2010. у 22:00
Од себе увек дајем максималну енергију, огроман труд и жестоке емоције: Стефан Миленковић

Стефан Миленковић, један од најбољих виолиниста на свету, доживљава себе као грађанина света, а по осећању је Србин музичке вероисповести.

Рођен је 1977. године у Београду. После петнаесте године живео је у Италији, а сад је, углавном у Америци.

И његови родитељи су музичари. Мајка Лидија је пореклом Италијанка, а отац Зоран је Србин.

Стефан је са две и по године са клавира, који је свирао уз контролу оца, прешао на виолину. Отац му је био учитељ петнаест година. Дипломирао је на две академије, у Београду и Америци, на чувеном „Џулијарду”.

Стефан је први пут свирао као солиста уз пратњу оркестра кад је имао пет година! У шеснаестој је одржао свој хиљадити концерт у Монтереју (Мексико).

Био је у браку без деце са челисткињом Американком Аном Азнавуријан.   

Када сте схватили да сте заљубљени у виолину?

Тешко је то рећи. Управо зато што сам на неки начин срастао с виолином од најранијег узраста. Могу само да претпоставим да ми је виолина одмах била фасцинантна. Мислим чак, у почетку, као још једна играчка. Моја прва сећања су пре свега један осећај озбиљности према виолини, и жеља да у томе будем што бољи, након чега је то постала и остала љубав. Али мислим да је моја страст пре свега према музици, а онда према виолини као инструменту.

Како сте доживели одлазак из Југославије (1992)?

Тај прелазни период није био лак, јер се поклопио и са мојим „прелазним” узрастом. Наиме, тада сам био на раскрсници између такозваног „чуда од детета” и одраслог музичара. Због тога, као и због земље, осећао сам се као да почињем из почетка. Кренуо сам на велика интернационална такмичења и почео да вежбам више него икад. Дошло је време доказивања, а уз то целокупна ситуација на нашим просторима није била добра. Напротив! Ипак, ја сам ту кризу претворио у личну мотивацију. Желео сам да покажем како Србија има и нешто лепо, позитивно. А и нисам могао да замислим неуспех. Резултат тога је био мој успех на такмичењима. Од десет надметања на која сам отишао био сам у финалу свих десет пута!

Како сте сачекани у Италији и Америци?

Италија је фантастична земља из које имам много успомена. Прихваћени смо као фамилија и ни у једном тренутку се нисмо осећали као странци. Када сам после тога отишао у Америку тамо су људи још отворенији. Јер, то је земља емиграната. Што због њихове историје, што због система по ком цела земља функционише. Тамо је било какво жигосање због вере, расе или националности, једноставно, забрањено. И с друге стране, Американце, пре свега, интересује како можеш да допринесеш њиховој земљи. Ако си добар у ономе што радиш, то ће сви ценити и добићеш шансу да то покажеш.

Кад и зашто сте се ушли у ринг?

Ах, то је комплексан одговор. Укратко, увек сам био фасциниран борбом. Волим физичку активност, а пре почетка бављења кик-боксом у Италији и руским самбом у Америци имао сам више непријатних искустава која су ми сугерисала да је понекад сукоб с другим људима неизбежан. Тада морате заборавити на лепе манире, јер се борите за опстанак!

Да ли је и јога Ваш „спорт“?

Да. Мени је јако жао што јога није још толико прихваћена на нашим просторима као физичка активност, већ се на њу гледа као на неку пасивну медитацију. Чињеница је да јога може значити човеку било шта, зависно од тога зашто је њоме почео да се бави. Она има више стилова који се веома разликују. Ако желите само духовност, имате то. Ако имате неки физички проблем, имате много вежби које ће вам помоћи. Ако вас интересују кондиција, снага и издржљивост, тога има и те како. Конкретно стил који ја упражњавам је асхтанга, а један од највећих промотера тог стила је музичар Стинг. То је физички веома оријентисан стил у коме има много мобилности.

А падобранство?

Па наравно да је ту одговор још комплекснији, јер има директне везе с мојим одрастањем, дисциплином, карактером и, сигурно, виолином. Наравно, увек сам желео да летим, а то је једини начин да искусите небо без нечега механичког око вас. Има једна падобранска изрека: „Ако је летети авионом летење, онда је пловидба бродом пливање”. Ако желите да искусите елемент (ватру, земљу, воду, ваздух) изађите из возила!

Спортом негујете тело, а дух?

Наравно то је нераздвојиво. „У здравом телу здрав дух” није случајна фраза. То је један веома стваран концепт јер не можемо никако поделити дух и тело, или мозак и тело. Сви знају да, ако се осећате лоше или имате било какве тегобе, то утиче на ваше расположење и може да проузрокује негативне мисли. Обрнуто је исто тако истина: ако се добро осећате физички, обично и ваше размишљање постаје позитивно, а ако размишљате позитивно, онда се најчешће и осећате боље. Све је повезано.

Колико виолина има користи од тих спортова?

У суштини, све што сам до сада у животу радио има директну везу са мојим карактером и личношћу, као и одређеним квалитетима које желим или да побољшам, истражим или, понекад, неким манама које хоћу да искореним. А пошто верујем да музичар свира онако како се осећа, онда је све у сврси тога да што боље могу да се изразим у својој уметности.

Шта сте прво музички урадили у Америци?

Прва ствар коју сам у Америци радио било је огромно вежбање. Али пошто сам тих година иначе вежбао много, није ми то био посебан шок. Једноставно, знао сам конкуренцију и био свестан да сви интензивно раде. И ту је мој резон постао директан: радићу више него сви други. А моја предност је, испоставило се, и то што сам ја добро знао како да вежбам и како себи да организујем време. Мени је то било доста природно, али тек када сам видео остале музичаре на Академији „Џулиард” схватио сам да је један од мојих најбољих адута управо та организација и дисциплина. Ментор ми је тада била Дороти Делај и остала је то до своје смрти. Због ње сам и почео да предајем на „Џулијарду”.

Госпођа Делај је била једна велика жена, огромне интелигенције и духовног капацитета. Била је галантна краљица „Џулијарда”, особа коју та школа више нема, и коју, могуће је, никад више неће ни имати. Њена порука је била: „Ради на нечему све док – емоција, техника и музика не постану једно!”

А ко је пресудно утицао на Вашу каријеру?

Отац, као учитељ у првих петнаест година, други професори, моја воља, борбени дух и карактер! Све то заједно. Поред безбројних разлога због којих сам захвалан оцу један је одлучујући: спречио је да замрзим виолину! То можда звучи сурово, али је чињеница да је са толико много рада могло веома лако да дође до засићења. Много дугујем мојим родитељима, и што се тиче виолине, али и узгоја. Сигурно сам захвалан и свим другим професорима с којима сам долазио у контакт јер ми је сваки откривао нешто ново у универзуму музике. А без личности за сцену и дисциплине да се за сцену припремите, тешко је очекивати неки велики успех.

Најџел Кенеди свира класике, али и рок, а Ви?

То ми није тотално страно јер сам у једном тренутку, баш пре одласка у Америку, свирао џез. Толико ми се то тада допало да сам осетио опасност да бих лако могао томе да се потпуно предам и заборавим на класику. У овом периоду управо радим на неколико пројеката који нису класични, али ми је сад то природно јер не морам да бирам. То ми одговара. Не осећам се више „класичним”.

Буш је, кажете, глуп, а шта мислите о Обами?

Не сећам се када сам рекао да је Буш глуп… Али ваљда о његовом схватању реалности довољно говоре његови јавни наступи и дела. А ако морам да направим паралелу, користећи Ваш цитат, онда је Обама паметан наравно наспрам Буша. Обама је изузетна и харизматична особа.

Да ли имате идеју и да компонујете?

Ту и тамо ми је падало на памет, али генерално нисам још написао ништа што би било за јавност. Чим нечега буде, сигурно ћете знати!

Кад се предајете уживањима и којим?

Ту сам доста једноставан, јер је мој живот веома интензиван и често компликован, па ми пријају најобичније, свакодневне ствари. Волим да гледам филмове (не телевизији). Лепо ми је кад изађем са друштвом на пицу. Уживам у јелу. Редовно идем да плешем танго. Моја најновија опсесија је кување, па сам почео и то да истражујем. Ето, тако, ништа посебно...

Колико имате пасоша и који значај томе дајете?

Живео сам у Југославији, па у Србији, Италији, Америци... Сигурно је да сам од свих земаља у којима сам боравио и боравим нешто попримио. По мени је осећај националности и културе више ствар образовања и окружења него генетског кода. Рецимо, ако италијанска породица усвоји дете из Африке, па га онда одгаји у Италији, шта је то дете: Италијан или Африканац? Значи може се рећи да се ту ради о личном осећању. Ја сматрам да, као грађанин, припадам свету, а по осећању сам Србин музичке вероисповести.

Где „бежите” кад сте уморни и засићени музиком?

Моји разноврсни хобији довољно говоре о томе шта ме „опушта”. Идеално ме опушта све оно што ми помаже да не размишљам о музици и виолини. Значи дистракција ми је скоро важнија од релаксације јер ја, у суштини, волим активан одмор. Не знам да ли бих могао да лежим на плажи две недеље и да апсолутно ништа не радим. Било би ми ужасно досадно, па бих онда, вероватно, у неком тренутку изнајмио чамац да једрим или бих ронио. Треба ми акција, што не значи да сам нервозан човек.

Шта сте добили, а шта изгубили разводом од Ане Азнавуријан?

Ступајући у брак с Ани добио сам супругу. Разводом сам је изгубио. Па добро, можда то и није тако једноставно (смех). Али, то је иза мене, па сад гледам унапред. Чак бих рекао да од целог искуства нисам ништа изгубио, већ само добио. Али, наравно, то је доста лично.

Имате, верујем, живот какав желите, а нову љубав?

Не журим. Знам да имам у себи капацитет да волим тако да за сада не размишљам много о томе. Ствари у мом животу обично долазе саме у прави тренутак, тако да пуштам живот да тече својим током, а ја се за то време у њему доста безбрижно „брчкам”.

Од чега Вам све зависи љубав?

Мислио сам да је ово само интервју, а не да треба да напишем књигу! (смех)

Шта посебно цените код жена?

Као што видите, одговори ми постају све краћи и краћи. Немогуће је дати некакав одговор, а да не звучи ограничено, скромно, или надмено…

Који пороци су Ваши?

Имам доста опсесиван карактер, па када ме нешто интересује, то ми у целости заокупи пажњу. Мени је уживање да нешто савладам, да у нечему будем добар, и онда се томе посветим док не осетим да сам продро у ту тему довољно дубоко да ми је читав принцип јасан. То је и квалитет, а вероватно и мана.

Колико и зашто волите танго?

Танго је више од плеса. То је читав универзум комуникација између „њих двоје”. Тај плес комбинује многе концепте који су ме увек интересовали у животу: физички покрет, романтична и страсна музика, психологија, дијалог путем чисте људске енергије, емотивна размена интелигенција... Танго све то обједињује. О тангу се може много причати, али га у суштини пре свега треба искусити. Волим и брзе игре, а све зависи од тога како се осећам тога дана и да ли ми се „скаче” или опушта.

Коју музику још слушате?

У мојој аудиотеци имам стварно свашта, јер слушам различите ствари у различитим тренуцима и волим да имам избор. Некада је то електронска музика, некада џез, некад Френк Синатра, некад Квин, хип-хоп, неки етно, италијанске канцоне...  Волим индијску музику – пре свега ситар и карнатичку виолину – и то најчешће слушам док вежбам јогу. Једноставно музика ме интересује као целина. Ах да, волим и класику (смех).

Како нађете време за све ове активности?

Планирам доста добро своје време. То је једини начин. Иначе вас обавезе прегазе. Код мене организација није хоби – то је нужност. Наравно, није увек могуће урадити све што хоћете у једном дану. У тим случајевима размишљам у блоковима времена. Рецимо, ову недељу-две ћу да се тотално посветим послу и да не размишљам ни о чему другом. Када ми прође гужва, онда ћу исто тако комплетно да уживам и да не размишљам о послу.

Професор сте. Какав однос имате са студентима?

Доста захтевам од студената. Мој стил је, отприлике, дисциплина завијена у хумор. Макијавели је рекао да је „боље да Вас се плаше него да Вас воле”. Не знам да ли је то увек баш истина када се ради о педагогији и да ли је неопходно, али је чињеница да однос професор-студент мора увек да остане интактан, јер лако пређе у нешто друго, лежерно, где је, онда, веома тешко вратити озбиљност. Али, све у свему, све зависи од студента. Некоме прија да сте диктатор и скоро вам не верује ако му упутите комплимент. Неко је веома осетљив и једноставно му је стално потребна подршка. Али, и то је поједностављивање. У суштини, има безброј нијанси и сматрам да је поред самог стручног знања можда најважније да сте добар психолог и да добро читате људе.

Како себе доживљавате?

Па, обично себе нервирам. Посебно за столом. Мрвим док једем…

Да ли за нечим жалите?

Па чини ми се да сам се налупетао много у овим одговорима, па бих волео да се вратим и дам нове. Али, пошто немам времена то ће ми остати неостварена жеља!

Који је Ваш мото?

„Ко ради не боји се глади”. Шалу на страну… Али, стварно, ко ради не боји се глади!

Шта обећавате пред концерт у „Коларцу” 22. октобра?

Од себе увек тражим једно, а то је да дам све од себе. Максималну енергију, огроман труд, жестоку емоцију... А виолински концерт Брамса је такав да се он не може ни свирати на неки други начин. Једва чекам!...


Коментари4
41166
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Milan B
Sjajan je lik ovaj naš Stefan. Iako je veoma uspešan, ipak je vrlo skroman i nekako običan i normalan. Prava retkost u današnje vreme. Verovatno je na to uticao njegov relativno rani odlazak iz ove ne baš najzdravije sredine. Želim mu sve najbolje u budućnosti.
Milena Tales
Stefan Milenkovic - sinonim za aristokratiju duha. Kakav Covek! Kakav umetnik. Hvala Bogu sto takav postoji. Bila sam prosle godine u sali SNP-a u Novom Sadu kada je celu salu odusevio sviranjem, pojavom, spontanoscu, prirodnoscu, elegancijom i strascu. Aplauz je trajao i trajao, pa bis, pa ponovo dug aplauz... a novosadjani nisu bas "laki" na aplauzu. Retko SVESTAN Covek. I mio.
Ani .
"Био је у браку без деце са челисткињом Американком Аном Азнавуријан." - Ime njegove bivse zene je ANI a ne Ana! I Milenkovic je u ovom svom intervjuu tako nazvao.
Jovan Vlajisavljevic
Mislim da je George Bush ,tera inkognit za malog Stefana.To proizikazi iz jedne proste stvari,a to je da Stefan Milenkovic nije vernik, i nema nacina da raume nekog koji je vernik. Suprotno, vernik ,nevernika moze da procita za tren ,

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спектар /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља