понедељак, 17.02.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 15:49

И мој деда је заслужан за лет на Mесец

субота, 23.10.2010. у 22:00
Никад нисам без љубави, али била сам без новца: Тијана Анђелић Фото приватни албум

Њој су, каже, за кретање кроз лавиринте живота потребна два услова: вера у себе и подршка најближих. Све остало има. Лепота јој је божји дар, а памет је обогатила образовањем.

Тијана Анђелић, директор Државне лутрије Србије, била је, упоредо, студент на два факултета. Дипломирала је продукцију на ФДУ, има још неколико испита и дипломски до краја студија психологије, а у Чикагу је магистрирала финансије и маркетинг. Поред енглеског говори и шпански и португалски!

Рођена је 20. октобра 1977. године у Београду, у браку Ирене-Весне, психолога, и Борислава, машинског инжењера, полиглоте, филмофила... Има пет година млађу сестру Јелену која је стручњак за маркетинг.

Овај разговор је вођен у среду у дирекцији Лутрије. На њеном столу било је више корпи са цвећем. Тога дана је славила тридесет трећи рођендан. Ипак, није желела да одложи овај разговор за „Политику“!

У новембру ће бити три године како као директор води Лутрију, а пре тога је, као финансијски стручњак, радила у „Дилојту“ и „Бол Пекиџингу“.

Није удата. Живи сама. Има љубав. Нема страх од брака. Има кола. Сама возина посао...

Ко Вас је довео у Лутрију?

Препоручили су ме, пре свега, моји резултати рада у две претходне фирме, а мој Си-Ви је био на разним местима. У Светској банци, на пример, где сам била на неким разговорима, као и неким другим институцијама, а разговарала сам и са потпредседником Владе Божидаром Ђелићем. И чланови Владе су ме, на основу мојих резултата и моје визије рада у Лутрији изабрали за тај положај!

Да ли сте члан неке странке?

Никад се нисам бавила политиком, а верујем у европску Србију са израженим националним идентитетом. То је моје политичко опредељење.

Да ли и Ви сањате седмицу на лотоу?

Раније то нисам чинила, али од како радим овде кренула сам и ја у ту игру. Понекад су моји родитељи играли лото. Бака и дека обавезно, а сад сам им се придружила и ја, па и сви моји пријатељи... Немам фиксиране бројеве. Чиним то по неком осећају. Одлучујем се за бројеве који ми у том тренутку падну на памет, по интуицији. Тако будим своју срећу...

Колико је интуиција Ваша водиља?

У послу расуђујем рационално на основу искуства и строго одређеним правилима игре. Али, с друге стране, у приватном животу, немогуће је одвојити интуицију од емоција, па и од оних само у дружењу...

Шта би се догодило да освојите награду на лотоу?

То би била моја велика срећа. Иако наши добитници по закону имају загарантовану тајност, што је правило које важи у целом свету, па неки крију добитак и од своје породице. Али,  ја бих морала јавно да саопштим да сам добитник. У мом случају ова истина би била и моја – морална одговорност. Једно је сигурно, седмицу је немогуће наместити.

А да ли је могуће злоупотребити бубањ?

Апсолутно није. Државна лутрија Србије користи најсавременије уређаје за извлачење, сертификоване од стране произвођача, који се користе у лутријама широм света. Сам чин извлачења је строго контролисан, од стране независних комисија. Све уплаћене комбинације од тренутка затварања продајних места до извлачења чувају се на диску у трезору. Бубњеви су под кључем, а лоптице се доносе из трезора уз надзор комисије.Лото је потпуно заштићен, а извучени бројеви су само питање среће.

Како се понашају добитници?

Сви су веома узбуђени, јер реч је о милионима евра, а најнижа награда за седмицу на лотоу је три стотине хиљада евра, без обзира колика је уплата. Наравно, све исплате су у динарима и то по налогу добитника у ратама или у целости, у једну или више банака...Лутрија је током ове године само на лото игри исплатила добитницима преко 2,2 милијарде динара.

Шта ново спремате?

Трудимо се да увек будемо довољно атрактивни за играче, који траже и очекују новине. Ове недеље смо покренули „Бинго плус“, који представља додатну шансу за премију. Недавно смо пласирали и нову греб срећку која се зове „Волан у руке“. Љубитељима фудбала вратили смо спортску прогнозу. Покренули смо и интернет портал који се зове „Виктори“, који нуди више од стотину најатрактивнијих и најновијих онлајн игара на срећу. Воде се разговори са регионалним лутријама земаља бивше Југославије око организације заједничке игре по угледу на „Еуромилионс“. Оваква игра нудила би играчима изузетне премије од - десет до дванаест милиона евра, па и више!

Да ли остајете у Лутрији?

Лутрија је за мене и даље велики изазов. Задовољна сам постигнутим, али ме чека још посла, и верујем да ће резултати бити све бољи. Oстварујемо континуирани раст уплата за државни буџет и за социјално најугроженије делове становништва. Покренули смониз пројеката које финансирамо преко конкурса за помоћ онима којима је то најпотребније. Чинимо то у оквиру програма „Доброта“. Организујемо и низ других акција. Финансирамо, на пример, психолошке радионице за помоћ деци оболелој од рака...

Колико се виђате са „власницима“ Лутрије?

Демократска странка јесте, пре две и по године, после избора, добила на управљање и Лутрију, али ја, као директор Лутрије, полажем рачуне само Влади Србије. Постоје састанци на којима директори државних и јавних фирми износе своје резултате и проблеме. Имамо и редовне разговоре са Министарством финансија.

Којим превозом долазите на посао?

Користим све врсте превоза. То зависи од времена, али и од тога како се осећам. Не живим далеко, па често дођем и пешице. Једно време сам возила веспу. Понекад дођем и колима. Возим сама...

Чиме Вам је обележено одрастање?

Имала сам срећно детињство. Уз мене су били све баке, деке, родитељи... Бавила сам се разним активностима. Одрасла сам у научничкој породици. Дедови су ми били доктори наука. Мој деда Татомир Анђелић је био академик.  С њим сам решавала математичке задатке. Водио ме у опсерваторију, бавио се астрономијом и механиком, био је у тиму који је направио пројекат „Аполо“, за слање људи на Месец. Била сам окружена љубављу, знањем, књигама... Мајка ме је водила на тенис, балет... Свирала сам клавир, иако немам баш довољно слуха. Али, волела сам све да пробам. А и то је квалитет.

Ко Вам је био омиљени професор?

Увек сам имала много различитих интересовања. Зато сам и на највишим школама стигла до три смера. Имала сам и професоре који су ми на неки начин били узори. Борис Тадић је један од њих. Био ми је, у средњој школи, професор психологије. Памтим га као строгог и праведног. Психологију сам заволела и преко њега, а и уз мајку. И она је психолог.

Кад Вам је у школи било најтеже?

Кад сам истог дана, у размаку од пола сата, полагала пријемне испите за уписе на два факултета, на Филозофском психологију и на Факултету драмских уметности продукцију. И успела сам. Примили су ме и на један и на други, па сам студирала упоредо на оба. И у исто време, 2000. године, постала сам апсолвент на оба факултета. И тада сам одлучила да одем у – Португалију!

Зашто?

Па отишла сам код дечка. Он је тамо живео и радио. Били смо годину дана у Лисабону. Учила сам језик и радила у фадо бару, у шанку, кувала, служила... Али, спремала сам испите за оба београдска факултета. После тих дванаест месеци боравка у Португалији вратила сам се у Београд, положила све испите на Академији и завршила је! Положила сам и неке испите на психологији и вратила се у Португалију. Потом сам из Лисабона, са дечком, отишла у Америку.

Шта је био Ваш циљ?

Слетели смо у Вашингтон. Били смо тамо неколико месеци. Мој циљ је био да се упишем на постдипломске студије, али нисам била сигурна у којој области, па сам неко време трагала за правим смером у науци. И одлучила сам се за финансије и маркетинг. Одмах сам, у Чикагу, почела и да радим за познату продуцентску фирму. Радила сам и учила. И у року сам стекла звање мастера! У Београд сам се вратила 2004. године.

Како Вас је дочекао Београд?

Раширених руку. Путовала сам на све стране света, али Београд је, дефинитивно, био и остао мој омиљени град. Зато сам се и вратила. Много га волим. И због људи које овде познајем и због саме атмосфере града, али и начина живота овде. И Београд је светски град, у њему постоји све више садржаја. Наравно, на неки начин сам остала везана и за Лисабон и Чикаго. Сваки од њих има свој шарм. Потпуно су другачији од Београда, али и један и други имају душу. Они су градови великих различитости и великих могућности. Као и мој Београд.

Којим „зачином“ поправљате укус живота?

Бавим се спортом читав живот, а ту је и дружење. Све живо сам тренирала. Почела сам да скијам са три године, да клизам... . Возила сам ролшуе на платоу испред Скупштине града. Играла сам рукомет, одбојку, кошарку. Сада редовно играм тенис два пута недељно. Одлазим и три пута недељно у теретану. То је минимум који морам да испуним.

Да ли се плашите удварања, брака..?

Апсолутно не. Ни једног, ни другог. Волим да се дружим. Многи моји пријатељи су моји бивши удварачи. Све док је неко фин и пристојан то ми се допада. Одговара ми све што ми подиже животни ерос: спорт, позориште, филм, добра књига...  Трудим се да ми живот буде сладак. Волим да проводим време са људима који су ми блиски, а то су прави „зачини“ за леп живот. И све је лепше кад се подели, а нарочито љубав.

Шта мислите о мушкарцима, љубави, новцу?

Кад бих се шалила казала бих да је мој тип мушкарца Бред Пит, али није то онај који би се мени допао. Мени је најважније да се међусобно разумемо и да све можемо да поделимо. Баш све. Од смеха до плача. А требало би да буде стасит, паметан, храбар, забаван, духовит...  Ја никад нисам без љубави, али била сам без новца. Догађало нам се то у Португалији и Америци. Ипак, била сам и тамо срећна. Јер, мени је новац средство, а не циљ.

Која је Ваша идеја о савршеној срећи?

Често се то питам каква би била дефиниција савршене среће и мислим да све то долази из нас. Свака особа може у једном тренутку да буде савршено срећна, а у другом да се осећа несрећно, а да се, суштински, околности нису промениле. Зато сви морамо да налазимо у себи разлоге да будемо срећни. То је та „чаробна“ формула среће. Или, како је говорио Мома Капор: „Срећан сам кад се осећам комотно у својој кожи“.

Кад не говорите истину?

Кад говорим – говорим истину. Увек тако поступам. Презирем лаж. Јер, на нека питања и ћутање је одговор.

Који бисте таленат желели да имате?

Волела бих да лепо певам. Много то волим, али... А лепо умем да играм. Играла сам модеран балет. Годинама сам играла у Дому пионира. Играла сам и шпански плес. Али, певање ми никад није ишло. Врло ми је интригантан танго. У Београду постоји удружење његових љубитеља. Волела бих то да пробам.

Чега се плашите?

Страх је друга страна среће. Не плашим се ни брака, ни мрака. Плашим се, можда, самоће. Али, плашим се, и то највише, лажи и неискрености.

Шта Вам је важно у свим односима?

Искреност, разумевање, поштовање и љубав. То је оно што ме чини срећном као и боравак са таквим особама крај реке или на дугим пешчаним плажама на мору и сунцу...

Да ли је живот лутрија?

Па јесте на неки начин. Не можемо све да предвидимо.

Славко Трошељ


Коментари8
3ef34
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Vladimir Parezanovic
Sa ovakvim mladim strucnjacima, postacemo najuspesnija evropska zemlja!
D Jezerac
Zaista je fascinantno kada neko sa tri godine rada u dve kompanije postane Direktor državne lutije, ali je još zanimljivije da je ubeđen da je potpuno zasluženo na tom mestu. Naravno zbog kvalifikacija i znanja, jedino još da preko Politike ubedi i ostale građane da je to tako. Posle ovog teksta bilo bi i lepo i korisno da novinar koji je napravio interviju pokuša da uradi malu analizu kakvi su nam direktori u ostalim javnim i državnim preduzećima. Kako će nam njihove kvalifikacije i znanja pomoći u putu kroz "lavirint života"?
Ненад Ненад
чек, чек... завршила је продукцију на фду и то је квалификовало да са тридесет година буде директор дрзавне лутрије? свака част на постдипломским, али постоји ваљда неко основно стручно образовање_ постипломске су само надградња већ стеченог...
Јован С. Илић
Лепу је Славко причу написао о овој лепој девојци, која је своју лепоту обогатила свестраним знањем па је и логично што је успела да постане директор Државне лутрије Србије, на чему јој понеко можда и завиди што и није лепо али је можда и оправдано због немогућности осталих лепих и образованих девојака да се домогну среће, бар приближне овој Тијаниној! И то би било логично, мада понекад логика и право нису у сагласју, па треба имати и среће, па чак и нешто више од среће!
J. Hrizostom
Fascinantna prica o mladoj i uspesnoj zeni sa pedigreom. Samo pokusavam da zakljucim zasto jedna takva institucija kao Lutrija Srbije treba jednog tako trazenog strucnjaka koji bi u drugim oblastima mogao pogurati nasu posrnulu ekonomiju, kad istu moze voditi svrseni srednjoskolac. Koliko mi je poznato Lutrija Srbije funkcionise po sablonu koji je detaljno i decenijama usavrsavan na zapadu i gore-pomenuta gospodjica usprkos svim kvalitetima nebi imala sta da doda osim da pokupi debeo paycheck. Na zapadu treba zaraditi pare i to ponekad moze biti veoma stresno, s druge strane u Srbijici je to mnogo lakse samo ako znas prave ljude na pravom mestu! Tijana welcome aboard and have good time!

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спектар /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља