уторак, 20.08.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 16:00

Црна рупа у Црној Трави

субота, 23.10.2010. у 22:00

Црна Трава – С батлерским манирима, савршено спокојан, Драган Игњатовић се кратко клања, показује руком да кренем за њим, а затим се лаганим кораком пење на први спрат и откључава савршено уредну собу. Рекао сам да нећу ноћити и Драган се насмејао. Али тај напор се претворио само у гримасу човека који је изгубио сваку наду, па недељама тумара као сенка кроз давно окречене ходнике, обилази апотекарски чист ресторан у приземљу, а потом сатима седи поред рецепције, чекајући госте који никада неће доћи.

Недавно је у најсиромашнијуопштинусвратио Расим Љајић и није се трудио да сакрије резигнираност. И није заноћио. Позвао је на узбуну, тврдећи да тако нешто није никада видео, путујући Србијом. Градић се гаси, нестаће. Нема више ни старих дунђера који су градили некадашњу Савезну скупштину, Авалски торањ, зграду Главне поште у Београду. Директор техничке школе Радоје Јовић с горчином каже: „Црнотравци су као најбољи шнајдери који носе ружна одела. Градили су свуда, најмање код своје куће”.

Напољу мирише на снег и сиви зидови запуштеног хотела упијају ледени дах зиме, која долази прерано, а одлази прекасно. Драган је управник, рецепционар, конобар и чистачица „Вилиног луга”, хотела с једном звездицом у друштвеној својини, рашчерупане грађевине из доба социјалистичке изградње, који годинама лебди између Црне Траве и бајковитих планина, као уклети споменик пропасти.

Овде, на крају Србије, на крају света.

Није ваљда све тако црно у Црној Трави и није Црна Трава црна страва. Драган није Ентони Хопкинс који ће заскочити залуталог путника кухињским ножем, не крије костуре у подруму, као у „Психу”, али тај осећај хичкоковске клаустрофобије не напушта ме ни после изласка из хотела.

Нема кафане. Још једандоказ да Црна Трава улази у сферу црне рупе. Само празан кафићи неколико малих продавница којераде двократно на минијатурном тргу окићеном споменицима из НОБ-а и фонтаном која седативно шушти и разбија тишину. И један Саша у офуцаном радничком оделу и црним гуменим чизмама, који буљи у празно. Тридесетпетогодишњак је исти као Србија: леп, тужан и сиромашан. Љајић се пре неколико дана ухватио за главу када га је Саша одвео до собе на спрату, где живи с болесном мајком Бојаном. Та просторија је заправо ледени брлог, у комемајка и син живе, спавају и купају се у кориту.

Требало би да се налазим у четвртој димензији и путујем уназад кроз време, требало би да је ово средина прошлог века и прича о сиромашној касаби на југу. Али тада је на тргу врвело од људи. Дунђери су се окупљали испред кафане у селу уклесаном у клисуру, Састав Реци, а сада је кафана празна. Први аутомобил нас је мимоишао после пола сата. Црна Трава је 1960. године имала 18.000 становника, сада у општини живи мање од 2.000.

„У први разред се ове године уписало свега четворођака. Прошле године петоро. Основна школа ’Александар Стојановић’, с истуреним одељењима има укупно 52 ученика. Годишње се роди између пет и десет беба, а умре између 50 и 80 људи. Плашим се снега. Тада смо завејани по пет месеци. Тада једном недељно умре по један старац”, каже председник општине Славољуб Благојевић. Признаје, од муке му коса опада. Просечна старост становника је 65 година, 50 одсто њих преживљава од скромних пензија, 300 људи живи од социјалне помоћи, а свега 20 људи запослено је ван локалних и државних институција.

То да их је Београд одавно прецртао, за Благојевића није изненађење. Бирачко тело је исувише мало да би партијске централе у престоници интересовала питорескна варошица, проглашена за општину давне 1876. године. Власт већ девет година суверено држи ДСС, али председник, после кратке станке, отвара душу.

– Морам да будем искрен. Није било боље ни када је Коштуница био премијер.

Пијемо кафу у кафићу „МК”. Цена, права ситница. Турска, 40 динара, пиво 70. Улази Дејан Стаменковић, да се освежи, пре него што крене у шуму. Шеф одборничке групе радикала, стални председниковпротивник на изборима управо се спрема да четворо својих одборника трансферише у напредњаке. На папиру је Шешељев, у срцу Томин. Његова рођена сестра Данијела је једини одборник ДС-а, отац им је у СПС-у, али трочлана породична коалиција националног спаса, као и шеф општине, причају да овде политика не значи ништа.

Нико још не пролази тргом. Продавачица Тања Милићевић отвара радњу, видела је незнанце, али ниједан од десет упаљача не ради. Тања се извињава:

„Мени је овде лепо. Вратиће се народ”.

Славољуб је још већи оптимиста, али то му је и у опису радног места: „Видећете, за 10 година, Црна Трава ће имати 10.000 становника. Ми смо стратешки важни, на граници с Бугарском.Велика територија, богата водом, шумом, лековитим биљем. Од привреде ради само фабрика ’Симпа’, која запошљава 10 радника”.

У експозитури „Симпа” не праве троседе, већ пеку домаћу ракију и пакују печурке. Фабрика воде „Власина” запошљава још десеторицу радника. Напуне три, четири шлепера, па се одмарају 20 дана. Љајић је обећао да ће довести Динкића, како би некако нашли купца за фабрику за прераду дрвета „Леминд”. Полажу наду и у две мини електране на Власини и још четири који се граде.

Црнотравци су као Ирци. У Београдуих има више од 30.000, у свету скоро још толико. Један од њих, познати композитор Раде Радивојевић,конзервира лепу породичну кућу. Мајстор Бора Николић мистријом равна малтер и присећа се славних дана, када је са екипом зидао поткровља по Београду.

„Нема људи, нема пара, појешће нас шума”, посматра композитор планинске врхове. За неколико дана, снег ће му затрпати кућу, док ће он у Београду компоновати химну за предстојећи конгрес медицинских сестара.

За Црну Траву, модерна Србија компонује баладу о градићу без будућности, мада је таква судбина најављивана у десетерцу, још у Лазаревој клетви, пошто се резерва српске војске, која је кренула у Косовски бој, успавала у тадашњем Вилином лугу, омађијана бујном и мирисном травом.

Црна, чемерна траво, зарасла си у коров.

Александар Апостоловски

----------------------------------------------------------

Карлов угао

. Идемо укорак са већим делом света. Гладни смо.

. Укинуте су нам визе, али и даље живимо испод границе. Сиромаштва.

. Требају ми паре да прехраним децу. Учланићу се у хулигане.

. Кад једног дана постанемо богати, ни ми нећемо веровати садашњим нама.

. Не само да смо им честитали, него смо им и све поклонили.

. Шта је са хигијеном? Узимају нам из уста да би себе нахранили.

. Не смеју бити толике разлике међу нама. Једни су плави, други црни, једни високи, други ниски, једни лепи, други ружни...

. Раднике може да отпусти свако. Пензионере само свети Петар лично.

. Да нисмо толико гладни, могли бисмо да хранимо пола Европе.

. Сирома сам, али волем да живим. И то једва.

Драгутин Минић


Коментари44
ff67b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Miodrag ciric
Podrsku vama gore u Crnoj travi gde snegovi znaju i kuce da zaveju saljem iz daleka.Moji preci su dosli osle proterivanja Turaka 1878 godine.Ocigledno vecih kontakata nije bilo.Trazim ljude iz sela Kozilo sa tadasnjim prezimenom Radosavljevic.Nadam se da ce se neko javiti da bar jednom sednem negde na jedno pice sa rodjakom 4-tog ili 5-tog pojasa.Mogu da ga umirim i deo familije koji se naselio u opstini Bojnik pod Radangorom(starom Svetomgorom).I ovde je naselje na nadmorskom visinom od 610-700 metara.selo se zove Obrazda i u njemu je sada bogomolja Sv.Trojice stara i oronula,smatr se da je najstarija bogomolja mozda i na balkanu.Zeleo bih da pokusam da napravim porodicno stablo pre tog nasilnog seljenje.Zadnji stanovnik koji je rodjen u Kozilo Umro je pred drugi svetski rat.Prica se da je stalno cim na njivi ili livadi sedne i zove unuke sebi da bi im pokazao tamo pod Cemernikom jednu tacku i govorio e to je nasa livada eno i bukve pod kojom je nas izvor.Molim vas javite se.
slobodan veljković
STEPANOVCI, ako računaš tog predsednika, da je uradio nešto, onda , stvarno nemaš pojma o dešavanjima gore...
Miroslav Mladenovic Mladenovic nastavnik Vlasotince
Jovovic Ponedeljak, 06. 08. 2007. 23:56h neregistrovan korisnik Na jugu Srbije ga sigurno nebi nagradili,ko sto rece profesor obecao kule i gradove,a uzese i ono malo sirotinje.Zalosno je kako zive ljudi na jugu,i kako ih se prdsednik seti samo oko izbora,jadno i bedno je to. Preporuka: j. Utorak, 07. 08. 2007. 02:05h neregistrovan korisnik Inace ne saljem ove komentare,ali ih rado citam,da se prisetim zasto sam onomad pobegla iz te zemlje,uglavnom...Ali,ne mogu da ne primetim da su bas svi koji su imali da upute neku ruznu rec nepismeni i promaseni ljudi...Da,predsednice-Vama svaka cast...A ti Srbijo...Nisi ga zasluzila...I jos nesto,kada smo bili mali ucili su nas gde se ono recca "ne" pise uz glagol pomocu ovoga:"nemoj me tuci,necu ni ja tebe,nemam razloga,nisam bezobrazan"...Pa,vezbajte...Posebno ako nameravate da se predstavite kao prosvetni radnik...Vi koji nepismeni ucite nasu decu ste sramota i nekultura svih nas...Umesto da gubite vreme ispoljavajuci svoje frustracije nad nepoznatim ljudima,koji za promenu cine da svet Srbiju vidi kao jednu kulturnu zemlju,ispravljajte sebe...Pocnite od pravopisa... Preporuka:
Beogradjanin Schwabenländle
Mozda bi trebalo pitati i ljude iz Crne Trave sta su oni ucinili da bi poboljsali svij zivot, i zivot njihove dece? Znamo kakva nam je drzava, ali drzava ne moze nikada za zameni privatnu inicijativu,inicijativ u pojedinca koji zeli bolji zivot, bolju buducnost. Nemacke izbeglice iz Poljske i Cehoslovacke nisu posle dolaska u Nemacku posle II. St.rata nista imali, drzava im je malo pomogla jer tada nije bilo mogucnsosti. Zeljom,radom,marljivoscu, upornoscu su veoma mnogo postigli, sa radnom nedeljom od 6 dana i radnim danom od preko 12 sati. I pored sve tragike tog mesta ipak ostaje covek kao motor razvoja, ako hoce.
LJubo Ristic
Sta se tu moze kad smo mi Crnotravci otisli iz rodnog kraja trazeci bolje sutra.Crna trava je prelepa ali je zivot u njoj bio jako tezak i u vreme 70-tih, pogotovo ljudi u okolnim selima da ne kazem mahalama.selo darkovce je u to vreme bilo najbrojnije u opstini a sad da odete necete naci 20-tak staraca.Sta drzava moze da ucini da vrati narod u tu opstinu?Po meninista, jer ovakvih ima na desetine.Prednost Crne Trave je u cistoj prirodi,zdravoj hrani seoski turizam i naravno da gospoda iz Vlade -Dinkic-shvate da i region Crne Trave moze biti kao Stara planina. lako cemo mi uz to iskoristiti i ostale ,pretece resurse ovog kraja.Mozda je ova prica o Crnoj Travi i suvise "crna "iz nekog nama nepoznatog razloga.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Тема недеље / Немаштина

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља