петак, 14.08.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 29.10.2010. у 22:00 Зоран Миливојевић

Љубомора и завист

(Срђан Печеничић)

Када неко изговори: љубоморан је на мој успех (нови ауто, вишу плату, итд.), показао је да не познаје разлику између љубоморе и зависти. А познавање разлика између емоција – емоционална писменост – веома је важно не само у партнерским односима, већ и у свим међуљудским односима. Када неко зна чему одређене емоције служе, када их може препознати и именовати, тада може боље разумети себе и своје реакције, али и друге људе.

За разлику од зависти, љубомора подразумева постојање љубави. Прво неко мора волети, а тек затим се плашити да ће му ту љубав неко „украсти”. Завист искључује љубав тако да је нема у односима љубави, па ни у искреним пријатељским односима. Док је за љубомору потребно троје, где је трећи стварни или умишљени ривал, за осећање зависти је потребно двоје.

Завист није, како се то често поједностављује, исто што и жеља да се има оно што има други. Да би особа осетила осећање зависти, она мора да се такмичарски упоређује са другима. Из тог разлога је завист веома честа унутар исте генерације – генерацијска завист. Када особа која се упоређује са другим види да други има неку особину или вредност коју она цени, она тада не види да је други добар, већ види да је други бољи од ње. А то је води ка сазнању да је она у истој оној мери у којој је он бољи од ње гора од њега. На тај начин свест о туђем успеху постаје свест о сопственом неуспеху, рађајући непријатно и болно осећање зависти.

Како се особа која завиди сматра мање вредном или нижом, а другог вишим, непријатност зависти је могуће смањити ако се смањи та претпостављена вертикална разлика. То је могуће на два начина: или ће особа обезвредити или уништити оно што другом даје предност или ће се потрудити да и она развије или стекне исту такву или још већу вредност. Први начин је много лакши и бржи, па га многи бирају понашајући се по систему „да суседу цркне крава”. А када то чини много људи, то постаје ствар групног менталитета.

Када у друштву превлада динамика деструктивне зависти, тада постаје опасно бити успешан, истицати се и бити бољи од других. Како нема успешног друштва без успешних појединаца, агресивно непријатељство „браће и сестара” је велика препрека општем бољитку. Излаз је да престанемо да се поредимо са другима и да схватимо да нам туђи успех не одузима вредност.

Завист такође често бркамо са поштовањем. Када неко похваљујући говори о „завидном нивоу”, треба га исправити да је вероватно мислио на узоран ниво. На тај начин унапређујемо нашу колективну емоционалну писменост.

Коментари1
e5a1b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

ljubica knezevic
Tek sad procitah nekoliko poslednjih priloga dr Milivojevica i iznenadih se sto na ovaj bas niko nije ostavio komentar! A kad se pise o "ljubavi", onda krecu sva moguca razmatranja. Ja sam od mladosti sebe hvatala da svuda i na svakom mestu "zagledam" porodice, posebno one s mnogo dece i da im prosto zavidim sto su takvi. Posle neuspesnog braka (i samo jednog deteta) ostalo mi je samo divljenje za njih, jer sam se ipak "ostvarila". Da se nikad nisam udala i da nemam dete, i dalje bih, i protiv svoje volje i automatski (!), osetila ono cudno presecanje u stomaku kad ugledam takve ljude-zavist. Gadno je biti zavidan, bas tesko! Nema tu postovanja, ni prema sebi, ni iskrenog divljenja prema stvaranju i prema zivotu. Nema svesti, ni samosvesti. A ne moze ni biti, dok sve ne probas i sam, pa makar i "neuspesno". Najbolje je to, kao i uvek, definisao nas narod: "On ne zivi svoj zivot" ili, uz dozu humora, ali nepogresivo tacno:"Mrze nas, jer nam zavide". Prosirilo se to-i na ceo NATO-pakt...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља