среда, 16.01.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 13:37

Фејсбук – виртуелна агора

Аутор: Весна Перићпетак, 05.11.2010. у 22:00

Психосоцијални и медијски феномен „Фејсбук” (од милоште – „Фејс“, скраћено ФБ), стар само седам година, као најпопуларнији вид виртуелног друштвеног умрежавања већ је достигао пола милијарди корисника, остављајући далеко за собом „Мајспејс”, „Твитер”, или „Конектју”. У тренутку писања овог текста, на ФБ страници Марка Зукерберга, оснивача „Фејсбука”, стоји податак да он има око милион и четири стотине хиљада пријатеља, док се против њега водило и води неколико тужби, што бивших познаника и пријатеља који су већ добили поравнања на процесима покренутим због наводних присвајања ауторства и концепта, што због навода да се путем „Фејсбука” нарушава приватност корисника. Филм,као медиј који је старији стотину година од Интернета, препознао је драмски потенцијал и напетост у причи о настајању „Фејсбука” – „Друштвена мрежа“ која је светску премијеру доживела почетком октобра представља све само не романсирану биографију најмлађег светског милијардера Марка Зукерберга (у тумачењу сведеног и прецизног, а тако неодољивог Џесија Ајзенберга). Преседан је свакако то што је начињен (полу)биографски играни филм о личности која не само да је жива већ има само 26 година. Непостојање временске дистанце сведочи о невероватном сажимању и убрзању протока информација у времену. Арон Соркин као сценариста и Дејвид Финчер као редитељ експлоатишу типично америчку кампус културу (коју су књижевно елаборирали њихови вршњаци Брет Истон Елис или Дона Тарт) да би испричали причу о настанку и конфликтима око власништва над пројектом чија се вредност данас мери милијардама долара. Они поприлично упрошћавају мотивацију Марка Зукерберга да 2003. године као студент Харварда зачне пројекат „Фејсбук”, сводећи је на последицу фрустрације услед раскида са девојком (што је свакако мелодрамски замајац али и сувише једноставан пример фројдовске компензације). Глумац Ајзенберг портретише „Фејсбук” тату као интелектуално супериорног андрогина, анти-Вертера, забрињавајуће социјалне и емоционалне неинтелигенције, бриљантног хакера са бизарним смислом за хумор и нескривеном мизогинијом, спремног да, зарад фиксације да створи нешто непоновљиво, изгуби и повреди јединог пријатеља. Филм „Друштвена мрежа“ неће много тога одати онима који нису иницирани и нису заражени вирусом „Фејсбука” – то заправо и није филм о данашњем „Фејсбуку” већ о његовој генетици и подељеном старатељству над још увек малолетним чедом. То није прича о могућој онлајн зависности, о егзибиционизму, лажним идентитетима, опсесијама, савршено скројеном имиџу, или пак прибежишту за социјално фобичне – свему ономе што чини „Фејсбук” пунокрвним такмацем реалног, тачније – спољашњег света. Ово је узнемирујући „making off“ најзаводљивијег артефакта колективно свесног. Притом, „Друштвена мрежа“ показује поприлично нетипичног Финчера као редитеља, до сада склонијег медитативнијим наративним пунктовима пуним суптилне језе. Финчер, пак, остаје доследан по свом третману граничних и неприлагођених а имплозивних ликова. Но, ако један асоцијалан тип (какав је, изгледа, Марк Зукенберг) осмисли социјалну мрежу, да ли то значи да је време да заиста редефинишемо и успоставимо нове комуникацијске кодове и преименујемо досадашње појмове познанства и пријатељства?

„Постујем“, дакле постојим

За разлику од блога, „Фејсбук” је екстремно динамичан, интерактиван, колективни јавноинтимистички дневник. Ваш ФБ профил састоји се од зида по којем ви и ваши пријатељи пишете и качите фотографије и линкове. Ваша тренутна психоемотивна стања пријатељи детектују читајући ваш „статус“ (био он оригинална мисао или пак омиљени цитат), или анализирајући вашу актуелну фотографију – верну фотографију, или пак фотографију глумице Лујзе Брукс или Одри Хепберн; или то могу бити Улрике Мајнхоф, јунаци графичких новела попут Хелблејзера или Сендмена, животиња ракун, цвет гербер, симбол српа и чекића или пак Храм Светог Саве, већ према склоностима или пак пародирању истих. „Фејсбук” показује невероватну склоност корисника како ка иронији тако и ка аутоиронији – готово је сигурно да ћете далеко више коментара добити ако сте брутално искрени према себи (понекад и до садизма) него што ћете добити „лајкова“ за статусне информације о неком социјалном успеху. Не толико због тога што се туђ успех не прашта тако лако, већ стога што овај Zeitgeist обележава синтагма „јавно је ново приватно“. Приватност је постала толико порозна и транспарентна, да је свачија и ничија, а кориснике далеко више узбуђују негативно конотирани садржаји везани за интиму од оних социјално прихватљивијих. „Фејсбук” је свакако више емосфера него што је инфосфера, иако се понеки корисник куне да је на „Фејсу” само због обиља података о актуелним градским догађајима – концертима, изложбама, трибинама, и због невероватне брзине добијања информација чак и огласног типа – „потребан ми је добар киропрактичар!“, или „где да купим ципеле за танго?“. „Фејсбук”, као велики удобни матрикс (у изворном значењу – материца) доноси тек привид контролисане фамилијарности – иако можемо утицати на избор пријатеља и количину информација о себи, он није дизајниран тако да буде „строго контролисани воз“ наших емоција. У нашим оквирима, „Фејсбук” је донео и нову лексику и посрбљавање енглеских глагола као што су „лајковати“ – свиђати се, „постовати“ – окачити, „хајдовати“ – сакрити и уклонити иритирајуће „постове“ са почетне странице на којој се бележе скорашњи догађаји и активности ваших пријатеља. Пријатеље можете са лакоћом „хајдовати“ уколико дневно „постују“ иритирајућу и неподношљиву количину фотографија или видео-линкова, а „лајковаћете“ оно што вам се допада једноставним кликом. Та почетна страница, „њузфид“ (newsfeed) је ваш кибицфенстер – ако вам се допада призор, сићи ћете и процуњати тим корзоом, ћошкарити, дебатовати, флертовати, добацити покоји коментар, отрован или емпатичан, и ако процените да је можда неумерен, једноставно ћете га обрисати.

Проклета могућност повратка

Као и на форумима, активности и на „Фејсбуку” постају ужурбане када су у спољњем свету приметна бурна дешавања. „Фејсбук” у реалном времену скенира и испоставља социополитичке ситуације и постаје својеврсна дигитална агора. Скорашњи пример за то, код нас, свакако је била Парада поноса са ђеновском завршницом – готово да није било корисника који није, из своје идеолошке позиције, коментарисао догађаје, на свој зид качио актуелне фотографије или видео-записе. Прича се да су се многа ФБ пријатељства тада заоштрила до крајњих граница и да су многи нестали са листа својих доскорашњих ФБ пријатеља. Они неутрални „шеровали“ су (делили) кулинарске рецепте или фотографије викенда на Златибору. Али, и то је представљало некакав политички „стејтмент“. Пријатељи са „Фејса” честитаће вам рођендан јер ће им се у горњем десном углу странице појавити подсетник те ће већ у поноћ ваш зид бити преплављен куртоазним честиткама (уз виртуелно пиће или слаткише),а ви амбивалентним осећајима – пријатности (толико пријатеља ми честита!) и узнемирености (толико пријатеља ми не би честитало да немам ФБ профил!). Иако живот сваког од нас има кључне драматуршке тачке, ниједно прво заљубљивање, матура, прва сексуална искуства (не нужно тим редоследом), бракови, деца, разводи, не могу се упоредити са увођењем „Фејсбука” у сопствену свакодневицу. Поразно или не, живот делимо на еру пре „Фејса” и после „Фејса”. И, што је најдраматичније, Марк Зукенберг се побринуо за то да се са „Фејсом” не раскида тако лако. Да бисмо се исписали (деактивирали налог), након неколико заморних корака, уз елаборацију разлога зашто то чинимо, остављена је паклена могућност повратка. Исто име, иста лозинка. На зиду остају исти постови, исти статуси. Сви пријатељи, ако се већ нису самоукинули, и даље су ту (у ранијим ФБ верзијама то није било могуће).

Пробајте, ако већ нисте. Ко не узме – кајаће се. Ко је узео – већ се покајао. 


Коментари3
49eca
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Sonja Savićević
Dobar tekst i lepa analiza, a ni život nije dobar za zdravlje pa ga ipak živimo.
jelena dragisic
odlicna kritika filma, i sjajan osvrt na stvarni zivot posle ''fejsa''. ''lajkujem'' i ''postujem'' na svoj fb :)
Milutin Konstantinović
Čemu ovi hvalospevi nečemu što je 1)loše po zdravlje, 2) uništava svaki oblik privatnosti ličnosti 3) doprinosi odstranjivanju čoveka od društva svodeći njegovo postojanje na digitalni "profil" na nekom kompjuteru u Americi...? Ako pogledate iole dalje od američkih reklama i hvalospeva facebook-u, shvatiće te da je on napravljen kao mašina za bogaćenje njenih vlasnika i ništa više od toga. Onda su svakojake policije i tajne službe shvatile njegovu vrednost jer su ljudi masovno počeli da šire svoje privatne informacije, pa je sve više i takvih "korisnika" facebook-a. Socijalni aspekt je svakako zapostavljen. A ono što vam daje "osećaj" da se "družite" nije ništa više od "osećaja".

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /
Културни додатак
Културни додатак
Културни додатак

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља