четвртак, 21.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 19:15

Операција Хелијард

недеља, 07.11.2010. у 22:00
Ђор­ђе Вуј­но­вић у раз­го­во­ру са нашим до­пи­сни­ком

Од нашег сталног дописника

Њујорк, новембра – Кад је од супруге Мирјане сазнао да се на територији коју држе четници генерала Драже Михаиловића налази много америчких авијатичара који чекају на помоћ, али да Ратни департман ништа не предузима, Ђорђе Вујновић, агент тајне службе ОСС задужен за операције на Балкану, каже да је сматрао да се нешто мора хитно предузети.

Било је то у мају 1944. О томе наш саговорник каже:

„Отишао сам код команданту 15. ваздухопловних снага и рекао каква је ситуација са авијатичарима у Србији и изложио му план за њихову евакуацију. Он се сложио, али ми је касније рекао да су се томе успротивили Енглези, тврдећи да је реч о превари, о плану да Дража намами Американце код себе, а потом их узме као таоце. Какви таоци, рекао сам, кад већ имају 215 Американаца, који сви могу да буду таоци? После много убеђивања, одлучено је да се евакуација ипак организује – ствар је пресекао лично председник Рузвелт, једном псовком, како сам чуо касније, на рачун савезника. Али најважније је било да је ’Операција Хелијард’, како смо је назвали, могла да почне (хелијард је морнарички израз за главно уже на катарци које подиже једра – прим. нов.).”

Зашто ви нисте отишли на терен, већ сте послали друге?

Желео сам, наравно, да будем тамо, али томе су се опет успротивили Енглези, јер су знали на чијој сам страни. Ја сам на то рекао да, ако ја не могу да идем, онда тражим да изаберем људе у које имам поверења да задатак могу да обаве како треба. Изабрао тако, поред Ђорђа Мусулина, и Николу Лалића. Обојица су били добри момци, добри Американци и добри Срби. Одредио сам им и једног радио-телеграфисту, Артура Ђубилијана. Кад су стигли на терен и кад смо успоставили радио-везу, показало се да ће све бити теже него што је на почетку изгледало, а најтеже је било припремити писту за слетање и полетање авиона. За то је искоришћена једна ливада у Прањанима, која је „дотеривана” простим сељачким алатима и запрегом, а да то Немци, који су били у Чачку и Милановцу, нису приметили.

Зашто су Енглези имали тако негативан став према вашим контактима са Михаиловићем?

Енглези су водили своју политику, која је долазила од Черчила. Черчилов син је био код Тита. Чуо сам неке веома гадне ствари о њему: да је био пијаница и коцкар, и да је потписивао све што су му партизани потурали. Чак и да је варао на коцки, иако нису играли у паре, већ само за шибице. Хтели су да нас саботирају што више могу. Неколико пута наши авиони су погрешно навођени да слете на партизанску територију. Авијатичари који су бомбардовали Плоеште имали су наређење да, ако буду оборени,  никако не иду код оних са брадама, јер ће им „одсећи уши” – таква је била античетничка пропаганда.

Колико је протекло до прве евакуације?

Више од два месеца... Био је то велики ризик, јер само да је један транспортер погрешно слетео и остао заглављен у Прањанима, Немци би све открили и судбина авијатичара била би запечаћена, а слетела је и полетела цела флота, пошто је један транспортер, да би уопште могао да полети са кратке земљане стазе, могао да превезе само 12 људи,. Четници су сем тога били веома слабо опремљени. Никола Лалић ми је описао да су били без хране, често принуђени да једу зоб намењену коњима. Ситуација је била очајна. Никола ми је поручио да би било добро кад бих могао да им једним авионом пошаљем ципеле. Прекршио сам наређење о забрани достављања помоћи и направио реквизицију за 600 пари ципела. Толико није било у америчким магацинима, па смо их узели од Енглеза. Тиме сам напунио цео авион, онај последњи који је ишао да покупи и наше оперативце, тако да је пилот до своје кабине морао да иде преко кутија. Кад ми је тај пилот, пуковник, ставио примедбу да то није дозвољено, објаснио сам му да четници неће тим ципелама убијати ни Немце ни партизане. Али испао је проблем: знате наше сељаке, имају велика стопала, па је све што сам послао било мало. Решење је било што су их секли позади, па онда привезивали крпом.

И на крају, све је ишло према плану?

Хвала богу, све се одлично завршило. Ниједан авион није изгубљен, ниједан авијатичар није настрадао.

Да ли сте понудили помоћ генералу Михаиловићу?

Послао сам му, током операције, телеграм да смо спремни да га евакуишемо. Он је на то одговорио да не може да напусти своје војнике и своју земљу. Мени је било жао Драже. Било је јасно да ће после рата бити или убијен или ухваћен. То што га нисмо подржавали била је и наша политика, али пре свега Енглеза, ми тамо нисмо могли да радимо ништа без њих. За све смо морали да тражимо њихову дозволу.

Зашто после рата нисте остали у обавештајној служби, односно прешли у ЦИА?

Они ме нису хтели. Претпостављам ко је нешто рекао о мени и што је ушло у мој досије. Не знам шта је то било. Ја сам био исправан, али то доказати, било је врло тешко.

----------------------------------------------

Тотални успех

У првом налету, у ноћи 8. августа 1944. и 9. августа по дану, транспортери Ц-47 слетали су један за другим на импровизовану писту у Прањанима, и евакуисали укупно 240 америчких авијатичара, шест Британаца, девет Италијана и 12 Руса – све укупно њих 272. Дневна операција је покривана америчком авијацијом која је бомбардовала немачке положаје у Горњем Милановцу и Чачку, а када је постало јасно да је ово пут за избављење, у Прањане су са разних страна почели да пристижу и други оборени савезнички ваздухопловци, тако да је „Операција Хелијард” завршена тек после шест месеци, 27. децембра 1944. године. Тим ОСС-а на челу са Ђорђем Вујновићем у Бриндизију, и Ђорђем Мусулином, Николом Лалићем и Артуром Ђубилијанијем у Прањанима, избавио је 432 Американца, 80 Британаца, Канађана, Француза, Италијана и Руса. Сви они су до избављења били под заштитом Михаиловићевих четника.

Милан Мишић

Сутра: Уместо славља, завера ћутања


Коментари11
fddca
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

ја ми
Постоји ли повезаност између евакуације пилота 8 и 9 августа 1944. и 12 септембра 1944. када је краљ Петар из Лондона позвао четнике и Дражу да се ставе под команду Тита и партизана и чувеног четника под надимком Пожаревац који је заклао неколико америчких пилота и коме је пре четрдесетак година суђено, а након чега је америчка администрација (Форд) захвалила ондашњој власти на правди? Да ли је неко размишљао шта би се десило већ 13. септембра са тим пилотима од којих су многи те исте године бомбардовали градове Србије (Београд, Ниш, Лесковац, Врање...) када би четници схватили да су изиграни и да им спашавање сопствене коже није успело? Наравно да је размишљао и све то организовао, као што није случајно ни што је то сада уз велику помпу као изокренута истина уз доста прећуткивања и фалсификовања чињеница покренуто! Тог августа 1944. Тито се са Черчилом о много чему договорио у Италији. Ко ли се овог августа из Србије договарао са америма да се овај народ и даље замајава и дели?
Marko Nikolić
Kako su to četnici u decembru 1944.godine spašavali i od koga američke i druge pilote iz Srbije?Ko je u to vreme imao vlast u Pranjanima?Kad pišete morate malo znati i istoriju.
student apsolvent
@Часлав Перић Ako iz ovog teksta ne shvataite razliku izmedju engleza i amerikanaca tokom drugog svetskog rada i prelomnih trenutaka za Srbiju koji ce definisati sva dalja stradanja srpskog naroda do dan danas, onda ne mozete shvatiti ni naredne dogadjaje koji su samo kontinuitet jedne politike koja je tajno dogovorena izmedju Cercila i Staljina tih dana.
Часлав Перић
Не знам тачно колико је у току рата погихуло Срба од стране америчких и Енглеских бомбардовања Србије? Према подацима које преноси БЛИЦ на Васкрс 1944. г. само у Београду је погинуло 1160 српских цивила и 18 Немаца, док је број рањених био 1400 цивила. Е сада питање за г. Вујновићу, а и осталим америчким пилотима ветеранима: Јесу ли и те 1944. српски цивили били "колатерална штета", као 1999. Да ли је 1 мртви немачки војник напрема 65 мртвих српских цивила било подвиг за који су они спашавани од стране истих тих Срба. 1999. није било Немаца у Србији. Додуше неки "наши" су постављали локаторе, али вас бар нису морали и спашавати. Имали сте ви за то посебне хеликоптере. Немам ништа против Драже. Чак шта више дражи ми је од било ког српског комунисте. Али ипак сам морао да и о овоме да нешто напишем. Нас Србе, кроз историју много су више коштали "савезници", од било ког другог народа на Балкану
Lune Lunetic
hm, hmm..svaka mu cast...ali..? hoce li neki *cetnicki sud* da zaseda, i da rehabilituje narodnog heroja Sofiju Ristic, i njene dve cerke, koje nisu udostojene bilo kakvom sudjenju,koje su zverski mucene, silovane,i na kraju zaklane uz odsecanje dojki..njihova krivica je *dokazana*, krile su i negovale, ranjene partizane u zmunicama, koji su takodje poklani kada su te zemunice otkrivene...??

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља