недеља, 17.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:32

Џакузи, Свети Никола, ауто-пут и аутострада

Аутор: Рада Стијовићпонедељак, 08.11.2010. у 11:49

На управо завршеном Сајму књига у Београду појавило се дуго очекивано измењено и допуњено издање Правописа српскога језика Матице српске из 1993. године М. Пешикана, Ј. Јерковића и М. Пижурице. Ово ново издање приредили су М. Пижурица, М. Дешић, Б. Остојић и Ж. Станојчић (рецензенти су И. Клајн и Д. Ћупић, с тим што је, по речима самих аутора, удео И. Клајна у виду сугестија и директних интервенција у тексту, ближи улози суредактора него рецензента). Његову израду је финансирало Министарство науке Републике Србије, а штампање Министарство културе Србије.

Правопис српскога језика из 1993. године био је први нормативни приручник са српским именом после дефинитивног српско-хрватског језичког раскола. Он је припреман као српскохрватски, а уобличен као српски и Матици српској предат на крају злог прољећа 1993. године,како стоји у Предговору. Ово измењено и допуњено издање рађено је за српски језик. У њему нема позивањанаПравопис српскохрватскога језика двеју матица из 1960. године нити поређења с хрватским стандардом(нису, наравно, увођене ни релације према „новим“ језицима).

Шта је то што, без улажења у појединости, ово издање разликује од првог?

Уводни, општи део је знатно скраћен. Изостављени су из његаделови садржаја који не спадају у правописну проблематику, као што су, нпр., изузетни Пешиканови текстови Имена и њихова норма и Писмо. Због ових текстова ће Правопис из 1993. имати библиофилску вредност. Они су одраз времена у коме је Правопис писан. Текст о писму изузетно је важан, једнако актуелан и сада, зато што је ћирилица највидљивија жртва Новосадског договора и оног што се у наше време означава као „нова геополитика“. М. Пешикан је веровао да се ћирилица брани познавањем своје историје и просвећивањем. Аутори новог издања су јасно дефинисали њен статус: „Ћирилица је, по важности, прво и основно српско писмо, од седамдесетих година XXвека запостављена, маргинализована и запуштена, од потискивања у службеној и јавној употреби до уметничке стагнације. Она у српској традицији има и неспорну симболичку функцију и зато је оправдана њена фаворизација у службеној, јавној, просветној и културној делатности“.

Написан је готовонов текст о интерпункцији, сагласaн c правилима белићевске логичке интерпункције (аутор је Ж. Станојчић).

Одељак о транскрипцији допуњен је скандинавским језицима(прилог Љ. Рајића), замењен је текст о писању имена из енглеског језика(текст Т. Прћића), а проширен је део о француском (на основу прилога Душанке Точанац Миливојев – нова правила налажу да се и двојно женско презиме пише без цртице) инезнатно о словенским језицима(на основу сугестија Б. Терзића).

Речник уз правопис је допуњен, и то, пре свега, актуелном грађом.

Текст Правила је скраћен, посебно у оним деловима у којима је садржавао више него што је нужно граматике и историје језика.

Оно што ће кориснике највише интересовати свакако је то колико је у њему новина у области правописне норме. Колики је домет тих измена, рекли бисмо, заправо, усаглашавања у оквиру одређеног правила најбоље ћемо илустровати примерима. Досад се, нпр., писало Мајка Храброст, Краљица Мајка, Душко Дугоушко и сл., али мајка Југовића, кир Јања, Милић барјактар итд. Сада је то уједначено у корист великог слова. Великим почетним словом се по новом правопису пишу и неиспустиви саставни делови синтагматских имена, као нпр. свети уз имена светаца (нпр. Свети Никола, Свети Сава), потом и имена богомоља (нпр. Храм Светога Саве, Црква Успења). Унутрашњу логику су аутори тражили и у решавању сложеничког, полусложеничког и одвојеног писања појединих речи, па ћемо тако одсад као ауто-гума, ауто-камп писати и ауто-механичар, ауто-пут (али аутострада, јер страда није самостална реч у српском језику).

Оно што чини несумњив квалитет свих наших правописа јесте то што су они традиционално конципирани као приручни језички саветници. Најновије његово издање је сачувало, донекле и даље развило, ту његову улогу. У њему су дати многи савети из морфологије, чак и синтаксе, избора речи и сл. (прочитаћемо да је главни град Литваније Вилњус, а не Виљњус, како обично чујемо, да предлог за не иде уз глаголе, па зато се не може рећи за неверовати, за понети, да не требе рећи зато јер већ зато што, да је правилно осветљење, одељење и сл., да треба рећи џакузи а не ђакузи када, да у српском језику прво долази име па презиме, осим у списковима, итд.).

Желимо, на крају, да кажемо да се у потпуности слажемо с мишљењем оних који кажу да је (не)познавање правописне норме огледало језичке културе, па и културе уопште. Зато верујемо да ће и ово издање Правописа побудити велико интересовање.



Коментари2
0c969
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Борислав Ледински
Сматрам да правопис не би требало да прописује како се речи и имена страног порекла пишу, јер тиме аутори сугеришу како се те речи изговарају или треабају изговарати. Није то до њих да одлучују. Наш правопис треба да се придржава принципа кога се држао Вук када је извршио реформу писма: пиши као што говориш, читај како је написано. Из тих принципа не следи: говори како се пише, већ обрнуто. Писање треба да прати говор, а не говор да прати писање. Страна имена и стране речи треба да се пишу како их ми изговарамо. Ако се изговор промени, промена писања аутоматски следи. На пример, ако смо досад аустралијски град Sidney звали Сиднеј, па смо у међувремену схватили да га требамо звати Сидни, правопис ће задржати актуелност ако није детаљисао око изговора дотичног града. Заиста нема сврхе ићи у то зашто се Jacuzzi треба изговарати Џакузи а не Ђакузи (а реч је у ствари о италијанском презимену Јакуци) а да Juice треба изговарати Ђус а не Џус.
kosmopolita Pavlovic
Nadam se da je ispravljeno i do sada pogrešno izgovaranje reci holokaust, jer je pravilno izgovarati holokost. Zanimljivo je da se ista greška proteže kroz celu bivšu "Jugosferu" (u medijima).

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља