Овогодишње, треће по реду, издање фестивала савременог плеса „Конденз 2010”, који организује Станица Сервис за савремени плес, представило је ауторе из пет земаља, чија су дела изведена на сцени Битеф театра и у Културном центру „Рекс”. Захваљујући врсном одабиру радова селекторки Драгане Алфиревић и Далије Аћин, нашој публици се отворила могућност стицања једног аутентичног и, у појединим сегментима, крајње узбуђујућег рецептивног искуства.
Остварење „Арниса 9CХ (my life as a dancer)”, ауторке Мод Лиардон, представља особен, нимало прозаичан, приступ беспоштедног огољавања оног, и те како постојећег, али често само наслућиваног, непојамног контраста између засењујућег блештавила дијадема и осећања тешко подношљиве тескобе. Током играчког века, она све интензивније прераста у, тада, већ тешко заустављив револт, постајући доминантно обележје даљег, опорошћу обојеног, живота.
Посебна вредност ове упечатљиве сценско-аутобиографске исповести превасходно почива на вештом заобилажењу и најмање примесе каквог општег места у сценском третирању теме, што није нимало лако, будући да је та тема већсама по себи опште место. Дело започиње оригиналним решењима, пуним духа, а издвојили бисмо до апсурда доведену анализу структуре једне класичне балетске варијације, посматрану кроз језичку призму француске терминологије класичног балета. Постепено, пратећи дискурс почиње да поприма све озбиљнији тон. А будући да је ауторка Лиардон и сама била ученица једне од најугледнијих балетских школа (Париске опере), потом и солиста, круг питања које ово дело отвара о смислу жртве у име врхунског (класичног) балета и њему иманентном одсуству сваке хуманости постаје несагледив.
Сценско остварење које би, такође, требало издвојити је „The Wishing floor”, у кореографији Јане Јевтовић. Драматуршки ванредно чврсто постављено и конзистентно вођено до самог краја (драматург Рок Вевар), ово дело, и кореографски, и извођачки, до те мере сраста са својим мисаоним полазиштем да се та мисао о усамљености, жудњи за макар каквим додиром и допирањем до оног другог, може очитати у сваком, и најмањем структурном сегменту ове представе. Истанчаног осећаја за сваки детаљ, рафинираних играчко-глумачких решења у спровођењу веома различитих, најтананијих емотивних стања, Еста Матковић, Јована Ракић и Јана Јевтовић пружиле су супериорне интерпретације, зрелог драмског набоја.
У сећању свакако остаје и остварење „Sad Sam/Almost 6”, хрватског аутора и извођача Матије Ферлина. Дело које обрађује тему еманципације од, ничим условљеног, дечијег света и преласка у фрустрирајући свет одраслих, недвосмислено осваја својом топлином, непосредношћу, инфантилном потребом да се, по сваку цену,остане у том заштићеном, самодовољном свету. Минуциозно спроведеним градационим поступком, од једне, наизглед неоптерећене дечије игре, вешто бивамо увучени у далеко опакију игру, присуствујући, и сами на ивици суза, оном неумитном тренутку осујећења те игре, чије је бесконачно трајање, из дечије перспективе, једино што се никада не доводи у питање. Посвећено, потресно и до најмањег детаља простудирано извођење Матије Ферлина.
Поред поменутих остварења, на овогодишњем Фестивалу видели смо, такође, веома занимљива дела „Hot Lollipop” Љиљане Тасић и „39” Грегора Камникара. Захваљујући представама приказаним на фестивалу „Конденз 2010”, нашој публици је пружен драгоцен увид да је управо концептуално плесно стваралаштво, у случајевима када је мисаоно, кореографски и извођачки чврсто постављено, и те како кадро да избегне склизнуће у херметизам, успостављајући најдубље везе са оним мисаоним и емотивним у сваком од нас.
