понедељак, 18.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 17:04
НЕ САМО О ПОСЛУ: ДРАГИША МИЛОЈКОВИЋ

Неки глуме на сцени, други – у животу

Ипак овај уметник настоји да у позоришту на Црвеном крсту и серијама покаже шта зна а свој приватни живот сачува од жуте штампе
Аутор: Рајна Поповићсубота, 13.11.2010. у 22:00

Љубитељи позоришта, наравно Београдског драмског на Црвеном крсту где Драгиша Милојковић прима плату, виђају га на сцени у „Игри парова” „Делиријум тременсу” који је режирао Горан Марковић, па у „Амадеусу”, потом „Фредерику” ...

– Они који можда немају навику да свраћају у позориште и не знају, али сала је пуна, већина тих представа у којима играм је по осамдесет и више пута изведена. Не бих рекао да се публика враћа у позориште, јер Београдско драмско има континуитет, представе имају своју публику. Са „Игром парова” гостовали смо на Крку и искористили време да се мало бућнемо – смеје се Милојковић. На сцени су му партнери многи, од Александра Алача, Неде Арнерић, Ејдусa, Драганa Николићa, Милене Павловић, Слободана Ћустића... Познанство са Марком Живићем и Миланом Чучиловић датира још из студентских дана на академији у Новом Саду када је Драгиша у класи професора Петра Банићевића улазио озбиљније у свет глуме.

– То је добро за посао што смо се знали, мада смо се после студија опет срели у позоришту на Црвеном крсту. Дружили смо се раније више, они су сада породични људи, а и ја врло радо одвајам свој приватни део живота. Глуму носим у себи, а ипак радо се дружим са онима који нису из тог света. Ако је и живот нека врста позорнице, онда морам да признам да има доста талентованих људи. Неки тога нису а неки и јесу свесни. Тања Лукјанова ми је пред једну од последњих својих представа рекла да су глумци јако искрени у том смислу, да имају сцену на којој глуме па су у свакодневном животу једноставни. А онда се запиташ шта са светом који ту позорницу нема, претпостављам да они, дакле, глуме у стварном животу. Можда и несвесно. Има доста глуме у животу, па и на радним местима, само то није јавно и пред онолико људи као када то раде глумци – уверен је Милојковић.

Глумцима, који су ето јавне личности, често се приписује много тога...

– Зато глумац мора да буде обазрив, мора да буде фин, како би се то рекло – закључује Милојковић. Будући да Драгишу „не третирају” у жутој штампи, то значи да се не бије, не псује, бар не пред новинарима и не на јавном месту.

– Мислим да не би требало скретати пажњу на себе приватно, на сцени је све океј, али када се погасе светла пожељно је остати нормалан, бити културан. У тој јурњави за парама добро је да људи раде и на себи, да сачувају неки свој свет, да не постану само део масе. Најважније је, бар по мени да се људи врате разговору, чак и у ова времена када сви само помињу кризу. Решење је да се поврати морал, дух, можда ће тек на тај начин неко успети да се заустави у јурњави и схвати да није све у парама, популарности.

Да, али ко би пропустио такву прилику? – питамо га.

– Већ 16 година сам у позоришту, волео бих да трајем још дуго, значи још 20, 30 па и 40 година што да не, зашто бих онда све што знам и умем истрошио одмах. Десе се неки пројекти неочекивано, узмеш их и урадиш. По мени не би требало да, ако си „тренутно актуелан” као глумац, прихваташ да играш баш свашта. Зашто бих неким другим људима кварио посао ако себе не видим у таквој подели, јесте да се и такав посао плаћа, али онда глумац мора да одвоји тезгу од уметности. Нешто се ради за славу, нешто баш само за паре. Када сам радио само за паре онда сам сео и написао роман. Уметност увек мора да изађе негде – сматра наш саговорник.

Под шта се подводи реклама коју је снимио за једну од школа за стране језике?

– Е ту се види рад на себи. Већ само име фирме и позив да се уче страни језици нису исто што и позив да се купи препарат за стомак и боље варење. Мада немам ништа против снимања реклама и то је посао – објашњава.

– Ту се можда враћамо на моју потребу да с времена на време подвучем црту, у духовном смислу. На сваких осам или десет година, рецимо. Да се преслишам шта сам урадио, имам ли још уметности у себи. Чини ми се да ја сада некако по други пут подвлачим ту црту јер сам то радио својевремено када сам изашао са академије – анализира Драгиша Милојковић своја животна начела.

Да ли је важно имати срећу или добра леђа у свему томе?

– Ако немаш леђа као ја треба ти срећа... – смеје се наш саговорник.

Где се „деле улоге”, где је добро да се глумац мува да би био на оку редитељу?

– За то мој ујак каже „да се буташ”, али некада је то било тако, да се муваш по клубу, показујеш колико енергије имаш. Рецимо ја више не идем на позив „један дан снимања” за неку серију, нека други запушавају рупе ако им се то свиђа. С друге стране када добијем текст на читање и свиди ми се, спреман сам да у други план ставим разговор о хонорару – признаје глумац.

Када заврши посао и стигне кући, чиме се Драгиша Милојковић бави?

– Много је леп осећај када уђеш у свој стан... Моје презиме на вратима, нема газдарице као када си подстанар. То ми је врло важно – каже.

Значи ли то да је било пуно тезги, серија? – наметнуло се наше питање.

– Не, то значи да сам узео стамбени кредит – узвраћа брзо. – А шта радим код куће? Исто што и сав обичан свет, одмарам се, гледам ТВ. Знам комшије из улаза, набављао сам им и карте за представе. Понекад одем на пијацу у набавку. Купим сира, јаја, испричам се с продавцима а онда се код куће прихватим шерпе и шпорета. Гласам увек за јела која се једу кашиком. Гулаш, пасуљ. Имам утисак да одатле почиње сва сигурност као и окупљање породице за столом, ја се надам да идем ка томе – признаје Милојковић.

– Понекад ми дође и да сређујем кућу, пустим неку фину музику па оперем прозоре, усисавам, прихватим се џогера... не треба човек да седи без везе. Нисам вук самотњак, али волим понекад самоћу да могу „реално да маштам”. Али, када ми дуне за час се организујем и зовем на дружење, моји добри пријатељи су људи ван мог посла, један инжењер, други предузетник... – открива наш саговорник.

Још се није оженио, али верује да када се сретну сродне душе и проради хемија ту неке велике филозофије нема. С обзиром на епидемију развода, радије би да три пута одмери, а једном потпише. Мада Драгиша има утисак да паровима последњих година брзо „пуца филм” у браку, мањка стрпљења, разумевања. Себи то, наравно, не жели.

Где себе види за десет година?

– Лепо је заћи мало у будућност. Задовољан сам оним што сад имам, али ако будем имао бољи ауто, већи стан – у реду. Срачунао сам да последњу рату за стан треба да платим 2035. године, па ако цивилизација узнапредује онда ћу се летећим тањиром спустити испред банке да платим – духовито најављује Милојковић. Ипак, одмах се уозбиљио и признаје скромно да себе види као породичног човека, који се бави послом који воли.

У серијама које се, ипак, масовније гледају од позоришних представа, Драгиша је играо сељака, па тупавог Црногорца који се безуспешно удвара. Да ли му је доста таквих улога?

– У позоришту сам био и енглески господин, снимао сам филмове за РТС, било је и љубавних сцена. За све сам се то спремао четири године на академији у Новом Саду. Сећам се да ми је професор Петар Банићевић давао да глумим на испитном року нешто сасвим десето у односу на оно у чему сам био одличан. Добро је да се при подели посла и улога мешају карте, да се не иде „на сигурно” што је већ прихватила публика, јер глумац тако упадне у монотонију, па силом прилика игра сличне карактере – чини се Драгиши Милојковићу.

 ----------------------------------------------------------

Свира гитару

Примећујемо да Драгишина гитара, наслеђена од тате, у дневној соби заузима почасно место.

– У гимназији „Светозар Марковић” у Јагодини осамдесетих година имали смо музичку дружину а после смо основали групу коју смо назвали „Карлос Херера”. Свирао сам у њој бас гитару, изводили смо репертоар „Дајар стрејтса” и „Лос лобоса”, неких наших група. Када сам отишао у војску, променили су име и постали „Поп тонси”. Али, ја и сада радо пребирам по жицама за себе и пријатеље. Волим музику која има душу, у којој се чују инструментали – објашњава.

Шаптач му не треба

Ипак, вратимо се позоришним представама. Како успева да држи толике текстове у глави? Каже: представу чини однос ликова, зна се шта коме када говори, па ако изговорено не буде баш у слово тачно није велики проблем. Кроз вишемесечне припреме и касније понављање, улоге се слегну и Драгиши шаптач не треба да помаже. У серијама је лакше – прочита, запамти ситуацију, изговори пред камерама и – готово.

Шта воли

Воли да вози бицикл на Ада Хуји. Воли да пише, објавио је књигу а недавно је написао и сценарио за једну модерну серију у десет епизода, која још није доспела у руке редитеља. И воли бурек, масан и у папиру који је радо јео још као студент.

Епизода са фејса

Иако Милојковић настоји да се сачува од трачева, познанство преко Интернета и фејсбука са извесном дамом из Француске претворило се у непријатну епизоду о којој се писало у жутој штампи.

– Испало је да сам ја нека велика наивчина, мада сам познанство преко фејса прихватио са пуно резерве, нисам му придавао значај који су му дали новинари тих шарених новина. Када су ме звали рекао сам да је то глупост о којој немам шта да кажем, али су ми одмах рекли „ми ћемо да објавимо и ако нам ти ништа не кажеш”. И шта сам ја ту могао? И даље контактирам са пријатељима фејсом, не одустајем, али новинари ме не дирају – додаје.

Сећања на детињство

– Рођен сам у Јагодини, јединац сам, али нисам био размажен. Са годину и по дана сам са родитељима стигао у Аустралију, живео тамо четири године и прво сам проговорио енглески језик. Морао сам раније да сазрим јер сам рано остао без тате. Желео сам бицикл а нису могли да ми га набаве баш тада. Али, касније сам себи приуштио нешто од тога и сећам се када сам живео на Бежанијској коси 1998. на плејеру сам одгледао силне цртаће, почев од „Мазе и Луње” и „Лепотице и звери”, које нисам видео када ми је било време за то. Све дође на своје место – уверен је Милојковић.

Остао би овде

Не рачунајући летећи тањир којим ће стићи пред банку да плати рату за кредит, када би имао сада пуно пара куда би пошао?

– Видео сам света, доста сам путовао, али када бих имао много пара остао бих овде. Могу да одем негде, на крај света, останем и пет година, купим и кућу у Мајамију, али моји корени су овде – уверава Милојковић.

Чекај да ти кажем

– Мислим да би људи требало да се боље разумеју и слушају једни друге, јер сада се често догађа да се две особе у пролазу поздраве, као поразговарају, питају оног другог „како си?”, али не стигну да чују одговор, јер док им питани каже како је, онај други је већ стигао до краја улице – примећује глумац.


Коментари0
14157
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Мозаик /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља