Како је кренуло, у неким емисијама ТВ Хепи биће више пиштања него било чега другог. Оно кратко, оштро „пип” за звучно покривање изговорених псовки и „безобразних речи” толико је учестало да се претвара у дуго, континуирано „пиповање”.
Ако је оваква заштита гледалаца некаква прописана обавеза, циљ је у старту промашен, а такво чување пристојности је у потпуности лицемерно. Сваком гледаоцу јасно је из контекста шта се иза звучног заклона заправо крије – те остаје нетакнут управо тај контекст као у сваком смислу проблематична целина. Ако је пак звучна покривка добровољна интервенција аутора програма, опет је на делу контраучинак: гледаоци се не штите од простоте него им се, баш супротно, сталним „пипкањем” сугерише да је емисија изузетно голицава, смела, провокативна.
Тако је то бар у „Лудој кући” код Дејана Станковића. Нису ту проблем речи, мада водитељ има тешкоћа с писменошћу, него форсирање вештачки створене интриге и неспретно подстицање циркуски глуматаног вербалног и физичког сукоба. А има нечег готово болесног у идеји да се, после стварних обрачуна и провале насиља поводом недавне „Параде поноса” инсценира сукоб у студију „гејова” и „мрзитеља педера”. Како се завршило – зна онај ко има живце да остане уз овакве приглупе играрије с озбиљним стварима.
„Пипкало” је и у новој емисији ТВ Хепи, код домаћина Сергеја Трифуновића. И то све више како се ближио крај вечере – и дно флашама на столу. Кад их је напустила једина дама, друштванце се додатно опустило и упустило у све масније вицеве, пикантније шале и грубље изразе. Уз „пип”, „пип”, „пип”... и ова је телевизија добила своју верзију вечере код познатих. Лане Гутовић од скора приређује вечере које снима ТВ Авала, а и Прва има своју верзију, само што ту угошћавање иде наизменично, укруг.
Промена места за ћаскање пред камерама индикативна је за промену мерила вредности на телевизији, том медију који данас без икакве одговорности доприноси духовном пропадању ширећи простоту, гурајући у глиб примитивизма. Место је, бар донекле, утицало на стил и атмосферу разговора. Студио, салон, ресторан, кафић... у основи су јавна места. Сада се приватан простор претвара у јавни, али је питање колико га и домаћини и гости таквим доживљавају. Уз иће, пиће (није још јасно како нови закон о пушењу третира овакве ситуације) иду и приватно понашање, наглашена спонтаност, импровизација без задршке – те је осећање за меру, прикладност, пристојност сасвим индивидуализовано, препуштено појединцима. Уколико се утицај емитера своди само на накнадно „пиповање”, ето још посла за Републичку радиодифузну агенцију.
Кад Иван Ивановић изађе пред публику да је забави анегдотама, шалама, причицама – нема „пипа” него смеха и аплауза за његове све експлицитније глаголе и гестове. Није то још скаредно, али почиње да личи. Штета би било да пијачно – кафански хумор потисне и загуши оно мало пошалица на рачун политичара. Добра политичка сатира је оно што домаћем телевизијском програму јако недостаје.
