Бела Црква – У банатској Белој Цркви једино што је незаустављиво јесте – суноврат привреде, започет још деведесетих година прошлог века. У том периоду бар десетак углавном угледних фирми је угашено, а друге нису формиране. Радници су живели у својеврсној илузији: одлазили су редовно у своје фирме, ништа нису радили, ни зарађивали, а као запослени нису имали право на повластице за незапослене. Сада у овој општини са 12.000 становника, окруженој рекама Дунав, Нера и Караш, као и Делиблатском пешчаром, на тржишту рада посао тражи 3.100 незапослених. Ових дана смо безуспешно трагали за податком колико је запослених. Оптимисти кажу – близу 1.000, а они реалнији тврде да их је упола мање. Изузимајући јавни сектор, међу неколико опсталих фирми су ПИК „Јужни Банат“, „Еко-агрија“...
– Кад бисмо макар педесетак нових радних места обезбедили, било би свима лакше. Народ нам још верује, јер је људе овог лета испунио нови оптимизам. Чак 12 улица смо асфалтирали, захваљујући помоћи Покрајине од 107 милиона динара. Некадашњи град цвећа је деценијама запуштан, и у њега није улагано, нити се о њему старало. Сада и градску канализацију приводимо крају, па ће напокон и Дом здравља на градску мрежу бити прикључен, као и поједина насеља, и Врачевгајско језеро, једно од седам белоцркванских језера која спадају у ретке природне лепоте – каже за „Политику“ Жељко Црногорац, председник општине, са искуством комерцијалног директора у ПИК „Јужни Банат“, „који је некада запошљавао више од 600 радника, а сада ни упола мање“.
На разна тржишта годишње сви овдашњи произвођачи извезу 20.000 тона разног воћа, а до пре две деценије само ПИК „Јужни Банат“ је продавао око 24.000 тона.
Сведоци минулих времена тврде да је Бела Црква имала много развојних шанси, нарочито у области воћарства и туризма, јер су им природни услови потпуно наклоњени. Поред осталог, чак 1.500 хектара „излази“ на Дунав. И новца је било, и јевтинијег и више. Недостајало је мало планирања и реалног процењивања могућности и потреба. Изгледа да се слика, у међувремену, није много мењала.
Осамдесетих година прошлог века је прорадила Фабрика шпалт плочица „25. мај“, грађена претежно новцем из фондова намењених недовољно развијеним општинама. Много је новца утрошено, упркос томе што су тадашњи белоцрквански руководиоци убеђивани да подигну неки капацитет у области прераде воћа. Улагање је до те мере било промашај, да је 1999. године, у току агресије на Југославију, настала и једна шала. Кад је ескадрила НАТО-а била изнад града, командир је погледао доле и, угледавши фабрику „25. мај“, осталим пилотима наредио: „Повратак, овде смо већ били“.
Близину државне границе, у време међународних санкција, Бела Црква није искористила за јачање вароши, као што се то догодило у оближњем Вршцу, већ су шансу за богаћење искористиле шверцерске групе из овог и других градова. У продавнице некадашње друштвене трговине, пре десетак година, уселили су се кинески трговци, који су у међувремену губили мотив и вољу, „јер и њима слабо иде“, прорадили су кафићи, кладионице...
Захваљујући снажнијој вршачкој привреди, већ две деценије траје „селидба“ младих Белоцрквана према суседној општини, где су шансе за радно место веће, мада и комшије на тржишту рада имају око 7.000 незапослених. Бела Црква није више пожељан град за живљење. Због тога, као и због наглог пада куповне моћи становништва, овде двособан стан, од 55 квадрата, у центру града кошта до – 15.000 евра. Такође, у селима има много напуштених кућа, које се нуде у бесцење.
Ипак, није све „црно“. Последњих месеци, овдашњи трговци су задовољнији, јер дневно око 2.000 Румуна долази у Белу Цркву, по јевтиније намирнице. Председник Црногорац каже да су отворене нове продавнице, а повећање промета се одмах одразило на живот у овој општини.
И ова генерација општинских руководилаца помиње изградњу марине на Дунаву, код Старе Паланке, за пловила до 20 метара. Стручњаци кажу да је ово једна од три најатрактивније локације, од 16 на великој европској реци.
– Ипак, док не пристигне свеж капитал, домаћи или инострани, неће нам бити боље. Убрзано улажемо у инфраструктуру, а сваки инвеститор ће уживати и посебне погодности, јер је наша општина међу најнеразвијенијим срединама у Србији – каже Жељко Црногорац, „први грађанин“ Беле Цркве.
Јовица Даниловић
