петак, 16.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 10:03

Денбрауновска мистерија Саве Мркаља

субота, 27.11.2010. у 22:00
Патолошки институт, некадашња „Кула лудака”

Од нашег специјалног извештача

Беч – Сава Мркаљ, један од најбриљантнијих умова српских, изузетно важан лингвиста, дуго је био скрајнут; а ја не волим кад је такав великан у сенци – каже мр Гордана Илић Марковић, предавач на славистичкој катедри у Бечу где је 26. и 27. новембра одржан међународни симпозијум о Сави Мркаљу, у част двестоте годишњице његовог дела „Сало дебелога јера либо азбукопротрес”. Наша саговорница говорила је о „српским натписима на споменицима српским, на гробљима бечким, до краја 19. века”.

Док ћаскамо, крајем прошле недеље на бечком славистичком семинару, након трибине о књижевном преводилаштву на којој је учествовала и група српских писаца – Драгана Младеновић, Сретен Угричић, Зоран Ћирић, Војислав Карановић – сазнајемо више о овој агилној жени.

Дошла је, деведесете, из Београда, с мужем који је после постдипломских студија стигао у Беч на годину дана; тај пројекат се одужио а нешто друго је почело у Југославији и – остали су. „Све у свему, класична прича одласка и сналажења”, каже наша саговорница. Студије класичне филологије, у Београду, а овде – јапанологија, славистика... И, све време, рад на интеркултурним пројектима, да преживи. До магистратуре и места предавача на славистици.

„То јесте сваштарење, али држим се максиме, ко погоди стрелицом одмах у центар, промаши све што је наоколо”. Интеркултурни пројекти навели су је да истражује узајамна повезивања култура, једне нације у оквиру друге. Најблискије јој је било да се позабави тиме шта су „интеркултурни” Словени, нарочито Срби, у Бечу радили. Понајпре, Вук Караџић.

Голуб Добрашиновић био је очаран кад ју је у Академији наука затекао како „дира” Вуковa писма супрузи Ани, истражујући Вуков немачки језик на којем су се дописивали. Мисли да о Вуку није све речено – донекле и због митологизације Вуковог дела још присутне у Србији:

„На пример, увек се наводи да је Вук Караџић реформатор српске ћирилице. И тачка. Јесте да је ћирилица најсавршеније писмо, али, постоје неки и пре Вука: Венцловић, Доситеј Обрадовић, Сава Мркаљ...”, набраја Гордана Илић Марковић, и подсећа да је принцип „пиши као што говориш” изум немачког лингвисте Аделунга. Покушало се и у немачкој лингвистици са тим, али тамо „реформатори” нису победили.

„Дакле, не један човек, него више људи, и не једну, него сто година и више радило се на томе. Иако можда ничег не би било, без тог једног који је пресекао све расправе, и коме припада слава. Међутим, лингвистички рад који иза тога стоји не припада само њему.”

Осим Караџића, занимало ју је да истражује бечке дане Петра Кочића, „писца који је толико писао против Аустроугарске монархије а то је писао овде, у Бечу”.

У бечким архивима пронашла је његове уписнице на факултет и семестралне листове. И писмо које је писао министру у Србији, с молбом да га запосле у Македонији, у српској гимназији. „Потражила сам његову диплому и открила да никад није дипломирао. Још један доказ да диплома не мора увек да значи онолико колико знање које стекнете!”

Сви ти ликови – Доситеј Обрадовић, Вук и Ана Караџић, Сава Мркаљ, Тесла, Петар Прерадовић, Кочић, Чика Јова Змај... – нашли су се у драмолету „Бечки прозори” који је написала на основу својих стручних радова. С њим су њени бечки студенти лане отворили Вуков сабор у Тршићу.

Међу најупечатљивијим је била сцена умирања Бранка Радичевића. „Умро је баш овде, у ареалу где седимо, некад болници, сада претвореној у универзитетски кампус, где су многи славни српски умови умрли: Лаза Костић, поред осталих. Сврха мог малог пројекта јесте проналажење свих места где је ко од Срба у Бечу боравио и умро, с намером да означимо та места неким обележјима.”

Истрага о томе шта крије кратка биографска реченица о Сави Мркаљу, „умро је у душевној државној болници у Бечу”, ненадано, претворила се у узбудљиву денбрауновску пустоловину која јој црпи све слободно време између академских обавеза. Где је умро, где је његов гроб? И без Тома Хенкса, таквом изазову, чини се, тешко је одолети.

Обишла је силне институције; најпре Архив грaда Беча, да нађе макар Савину умрлицу. Узалуд. „Дакле, по том архиву, он је још увек жив!”

Ни црквене књиге, по којима копа, не дају одговор.

„Може се десити, каже наша саговорница, да је податак о Мркаљевој смрти уписан у некој католичкој цркви. Јер, никаквог трага о томе нема у грчкој православној цркви, коју су тада, у недостатку српске, Срби у Бечу користили за верске обреде. А можда је преименован у књигама умрлих, у неку немачку варијанту презимена, рецимо, „Меркел”? Из чега би, нашалила се једна њена колегиница, произашло да је и Ангела Меркел, можда, српског порекла!?

Директорка Патолошког института, на њену молбу, лично је прегледала све обдукцијске налазе из 1833, која важи за годину Мркаљеве смрти. Нигде ништа! „А била је претпоставка да је умро управо у овој душевној болници, тзв. Кули лудака, у дворишту које гледамо кроз прозоре славистике, смештене у здању некадашње психијатријске болнице. Па тако на одсеку имамо и Фројдову собу!”

(Радознало гледамо кроз прозор, на језиву инсценацију у виду ротонде од које и коров зазире, подесније за драмолет о туђини и смрти од питомих тршићких утрина.)

Гордана Илић Марковић нада се да ће кад-тад решити мистерију Мркаљевог гроба. Макар се обистинила њена претпоставка да је сахрањен у некој заједничкој гробници. „Иако то неће променити свет, такви подаци су важни као сведочанство о културном прожимању.”

Било да се ради о Феликсу Каницу, Вуку, или било коме другом, културни контакти између Србије и Аустрије још увек су базирани на личностима, нису довољно институционални. Чак и балови у Србији у 19. веку, по речима наше саговорнице, устаљени су из личне жеље Михаила Обреновића да раскошну бечку забаву види на свом двору.

Као позитиван корак ка прожимању култура, зато, истиче управо одржан симпозијум о Сави Мркаљу који су суфинансирали Министарство културе Србије и Бечки универзитет. Институционално, и интеркултурално, баш.

Весна Рогановић

-----------------------------------------------------------

„Италијанска комедија” о Милу Дору

И познати аустријски писац српског порекла, Мило Дор, био је тема једне од драматизација српско-бечке културне историје које је ова професорка урадила са својим аустријским ђацима. За осамдесети рођендан писца, „режирала” је представу по узору на стару италијанску комедију: сви су добили улоге а не текст. Дор је глумио самог себе, а његовог школског друга, подједнако успешно, архитекта Богдан Богдановић, такође натурализовани Бечлија: „Дор ме је фасцинирао чим сам стигла у Беч, видела сам да је неко на тихи начин радио нешто што многи нису радили. А многи су га оптуживали како тобоже другачије и неисправно мисли. Он је, пак, следио свој пут, пут једног искусног човека који зна како може у Аустрији да прође с културом” – каже Гордана Илић Марковић.


Коментари0
3ee71
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља