четвртак, 21.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 08:58

Сећање: Дадо Ђурић (1933-2010)

Аутор: Борка Божовићнедеља, 28.11.2010. у 22:00

Отишао је на починак, прерано, један од неуморних стваралаца, човек који је цео свој живот посветио уметности - Миодраг Дадо Ђурић. Он је пасионирано стварао и претварао све чега се дотакне у својеврсну ликовну креацију не марећи никад о свом здрављу. Пет година је провео на скелама у годинама када је такав рад посебан напор. Последње атоме снаге је несебично давао на оно што му је био једини смисао – стварање сопственог света, тако креативног, оригиналног и тако моћног. Или су то неке непознате силе управљале њиме? Зато је његово дело, можебити, и тако снажно и толико јединствено.

У разговору који сам водила, овога пролећа, пред припрему изложбе у Хаосу, разговору који је трајао сваки пут по неколико сати, и у коме је он сетно евоцирао своје дане проведене у Умјетничкој школи у Херцег Новом и оне дане проведене у Београду на студијама, присећам се сада једне реченице која ми одзвања: „Нисам ти ништа добро, моја Борка”. Тада ми се чинило да је само уморан, а сва каснија догађања и његове реакције су упућивале да је слутио, заправо, знао да се примакао крају. Веровала сам да ће победити ужасну болест. Његов вољени унук Иво, кога је свакодневно одвозио у школу, био је доста јак мотив да се бори. Бринуо је о породици и знао да је оставља у незавидној ситуацији. Три операције су биле превише за један измучени организам. Онога тренутка када више није могао да ради, што му је, разуме се, најтеже падало, било је јасно да се суочава, најпре пркосно, затим тврдоглаво и најзад помирено са неумитним крајем. Изашао је из болнице (у петак) и хтео авионом да одлети за Црну Гору, иако су сви знали да не би издржао тај лет. И није издржао. Враћа јој се, ипак, на вечни починак. То је логично затварање круга.

Толико му је било стало до изложбе у Београду. Рекао је да га је својевремено веома тешко напустио и да осећа потребу, дуг да му се врати. Урадио је то на свој начин. Сви знају да је Дадо био тежак у комуникацији. Могу да кажем да имам потпуно супротно искуство. Разговарао је тако пријатељски као да се знамо годинама. Говорио је о својим почецима искрено, чак топло, са неким дубоким разумевањем за све што је преживео: и смрт мајке, и глад на студијама, и подозривост средине, и острвљеност арт дилера. Говорио је с поштовањем о Шејки, Марку Челебоновићу, Зорану Мушићу, Данијелу Кордијеу, Антонију Сегију, Ероу. Распитивао се за Уроша Тошковића, Наода Зорића, Марину Абрамовић, своје старе пријатеље Пеђу Ристића. Умео је да се извини, што није баш био његов манир, за једну глупост коју је урадио његов обожавани унук Иво. Умео је да буде дивљи и тако нежан истовремено. Веома ми је драго да сам реализовала изложбу у Галерији ХАОС у Београду коју је посетило скоро 30.000 људи. Знам да је и њему то било веома драго и, као што је рекао, то је био једини могући повратак Београду. Штета што та изложба није пренета у Црну Гору. Људи из институција нису одреаговали.

Говорио је о Црној Гори са посебном емоцијом. Да ју је носио у срцу, у себи, то осећамо у његовом делу, за које сам сигурна да остаје трајна велика вредност, које ово поднебље и није било потпуно свесно. Никада, додајмо и то, није направљена велика ретроспектива, да би и публика са ових простора видела какав је, заправо, и колико велики уметник био Миодраг Дадо Ђурић.

Дадо је, рекла бих и то, платио високу цену своме карактеру, једној посебности која је била својеврстан интегритет. Да није био тако свој и тако дивљи, постигао би много више у светским размерама. Свет просто не трпи својеглаве. Но значај његовог дела нико не може да оспори или доведе у питање. Дадо је један од најоригиналнијих стваралаца, сликар енормне енергије и раскошног талента.

Његова смрт је велики губитак, не само за Црну Гору, већ за цео уметнички свет. Дадо је био један од највећих ликовних стваралаца своје епохе и велика је штета што није још поживео да свој велики таленат стави у функцију јединствене уметничке продукције.

Рекла бих, за крај, још и то да је богат свако ко га је познавао и ко поседује било шта што је он створио. Док сам жива памтићу сусрет са овим изузетним уметником и човеком.


Коментари4
263be
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Mechante Petite Fille
Detaljne informacije o umjetniku Dadu Đuriću možete vidjeti na sajtu www.dado.me
m petrovic
predivni Dado Djuric, nezaboravna platna, porede ga sa Sagalom i Dalijem jedno od najvecih imena u apstraktnom figurativnom slikarstvu. Saucesce porodici.
ivana stil
prekrasan i redak umeticki senzibilitet!imala sam tu cast,da licno vidim i dozivim njegova dela..izuzetno!vecna ti slava...mnogo mi je zao!
Anna David
Uvek sam tuzna kad procitam vest o odlasku nasih eminentnih umetnika, kako slikara , tako i knjizevnika. Umetnici su posebna fela...Oni ne mogu drugacije da zive, sem da kreiraju, stvaraju i da pate. Ne znam da li je to privilegija ili pakao.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља