субота, 14.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 19:40
НЕ САМО О ПОСЛУ: МИЛУТИН ПОПОВИЋ ЗАХАР

Још тај мјузикл да видимо

Познати композитор, виолиниста, магистар међународног права спремио је ново изненађење за публику, „Дневник снова” инспирисан песмом Лазе Костића. За сада су га видели само Руси
Аутор: Рајна Поповићсубота, 04.12.2010. у 22:00

Сад је написао и мјузикл, први оригинални српски, каже, и назвао га „Дневник снова”. По песми „Санта Марија дела Салуте” Лазе Костића. Додуше оно „сад” и није баш права одредница, будући да је све почело 1998. у Москви на Олимпијади младих, наставило се у Београду, одсвирано у Новом Саду пре неколико месеци. А онда у великом стилу пре две недеље представљено у Руском дому.

То би била новост из уметничког живота Милутина Поповића Захара. А чуђење да прича о мјузиклу никога није зaинтересовала некако бива логично, јер је реч о уметнику који је све чега се дохватио претварaо у тражену робу, интригу, текст у новинама, наступ на телевизији. Овога пута ни један кадар на малим екранима, ни ред у новинама.

Да појаснимо. Делови из мјузикла, који иначе траје око сат и 20 минута, изведeни су пре неколико месеци у Новом Саду а премијерно још у Москви јула 1998. године, када је део те музике изведен током Олимпијаде младих у Колони холу Бољшог театра, под покровитељством МОК-а и руског олимпијског комитета. Чувени руски уметници свирали су Захарову музику, а диригент Државног радио-телевизијског симфонијског оркестра Игор Головчин је рекао да је Поповићева музика величанствена мешавина етно-музике, џеза и класике – али пре свега музика срца. „Милутин Поповић Захар је коначно српски Гершвин!” – изговорио је Головчин, иначе заслужни уметник Русије.

– Mјузикл сам завршио комплетно по повратку из Русије око 2000. године, јер у Москви је постојала једна песма и инструментална верзија, али мјузикл је саткан од сонгова који нису постојали оне 1998. године – додаје.

Углавном Поповић је задовољан.

– Моји напори су окончани тријумфом, јер су се и људи у Руском дому питали како је могуће да нико није узео готову ствар: сценарио, сонгове. Ноте су спремне – узвраћа композитор. – Повод је стогодишњица смрти Лазе Костића, дати су инсерти из Москве где је делове мјузикла свирао тамошњи оркестар, потом су читани стихови и приказани видео снимци сонгова певаних у Новом Саду. Као што сам њима у Руском дому дао тај материјал носио сам многим надлежним за културу и – ништа. Послушаћемо и јавићемо се и никад ништа – подвлачи Захар.

Свестан је да њега већина гледа као „народњака” и он то објашњава чињеницом да се морало зарађивати, од малих ствари живети, као композитор класичне музике вероватно би данас гладовао. И од мјузикла „Дневник снова” тешко да ће имати неке велике користи, али стало му је да се покаже и са таквим делом.

– Да нисам писао хитове за Брену данас бих вероватно био просјак – закључује. – Неки су ми саветовали да се држим етно-музике где сам се доказао. Убеђен да радим праву ствар, компоновао сам озбиљније музичке садржаје у неореалистичком фазону, али нисам наишао на разумевање, већ често на неутемељени подсмех јер „он народњак да компонује озбиљна дела”. Српска посла – сажима проблем у две речи.

– Мислим да песма „Санта Марија дела Салуте” са политиком нема везе, а теоретичарима остављам да и даље тврде да је Костић био десна рука Светозара Милетића и да је подржавао „српску Војводину”. Мјузикл се заснива на љубавној фабули, љубав са Ленком Дунђерски је за песника неостварива услед разлике у годинама и онда се све догађа у сновима после девојчине смрти. Он је те снове доживљавао као најреалнију стварност и о њима је водио дневник, јер за њега је све било као да су он и она муж и жена – тумачи Поповић.

Зашто се Захар ухватио љубави из снова у мјузиклу?

– Зато што је то незабележено у литератури. Сан је Лази начин да лечи душевни бол. Зато се то зове „Дневник снова” јер је реч о хронологији његове љубави са Ленком – објашњава Захар. – У тим стиховима има много музике, више него што би се чинило на прво читање. Мени он одговара, као да пева, саопштава ми са неба, сваку ноту коју сам написао инспирисан њим нешто је најбоље што сам у животу урадио. Надам се да ће упркос свим предрасудама и лошим намерама својственим нама Србима ипак овај мјузикл угледати светло дана.

Како је Кустурица са својом рок-опером успео да пронађе пут до публике? – То је нешто сасвим друго. Он је сакупио циганске песме, већ познате. Али ја Кустурицу поштујем, он је интелектуалац а и интелигентан човек. Мој „Дневник снова” је оригинално дело и искрено се надам да ће Београд коначно видети први српски мјузикл – очекује после свих перипетија.

Српска академија иновационих наука примила га је током јуна ове године у своје редове. Тако је Милутин Поповић Захар, виолиниста, композитор, правник, стручњак за међународне односе, који је специјализирао и магистрирао код професорке Смиље Аврамов, постао и академик.

– Ја о томе не причам, не волим да помињем своје титуле и хвалим се да говорим шест језика, да сам саветник у Уједињеним нацијама за ратну штету. Некада сам радио у „Енергопројекту” и спасао им силне паре, али кунем вам се, ја сам то урадио из зезања, ништа из храбрости – уверава наш саговорник.

– У Уганди сам био једини бели човек који је „све у шеснаест” свирао са Црнцима, што је сматрано страшном срамотом. Свирао сам и Титу, па онда тако срео и Хрушчова. Био сам прави дворски музичар... Са Титом је било много сусрета. Па често у шали некима кажем да откако је друг Тито умро, ја немам – друга. Причао је о својим младалачким данима, свирао клавир а ја сам само трептао и слушао – пребира Милутин Поповић по успоменама. – Пита ме једном Тито шта пијем, кажем „жилавку”, он ми сипа. Помиришем и кажем да то није то вино које ја волим. Он одговара да је то права „жилавка” а шта ја пијем, то је друга ствар – смеје се Захар, коме је иначе Миодраг Јашаревић још као руководилац у КУД-у „Лола” где су обојица били, дао препознатљив надимак.

Ипак, не пропуштамо прилику да од духовитог саговорника чујемо из прве руке о догодовштинама из Уганде.

– Градили смо велику халу, као она сајамска и хотел. Елитне архитекте су то пројектовале. Велика инвестиција, очекујемо добре паре. Почне револуција, пуцњава од јутра, ја се враћао из свирке са Црнцима, кажу ми да залежем испод стола јер је врло опасно, да има лешева на све стране. Ја са неким Холанђанином одем на базен, попијемо вискија више него што је требало, тако заспим а онај Холанђанин побегне на време. Осећам неко ме боде у ребра, одмах се пробудим, кад испред мене неки огроман тип. У базену – мени вода до грла, њему до пупка. Кад оно Иди Амин. Пита ме ко сам: кажем секретар фирме, он ми узврати да морамо што пре да се вратимо одакле смо дошли – види Поповић да је враг однео шалу.

– Узвратим му да ће они пожелети конференцију афричких држава и да је важно ко ће им халу завршити. Иди Амин прича да је боксер, а ја лажем како обожавам тај спорт. Пита ме које сам вере јер је он муслиман па слободно шета јер га, каже, чува Алах. Каже ми да је чуо да волим да свирам са његовим Црнцима, причамо тако о свему и пијемо неку ракију од банана, почнемо да певамо, учим ја њега да пева „Мујо кује коња по месецу”, он мене неке црначке, зове ме Милтон (од Милутин) и обећа успут да ће наредних дана да регулише проблеме са нашим пројектом – додаје необични секретар. – Дођем код директора, најавим да ћемо се финансијски спасти, купим одело за тај разговор, али директор не дозвољава да ја идем на састанак. Само врхушка из фирме. Добро, скинем одело, кравату, кад не прође мало, врати се директор мртав љут, јер Иди Амин тражи Милтона. Када су после неколико дана распоређивали особље на пријему за председника мене распореде у последње редове, са куварима. Кад долази Иди Амин и виче с врата на енглеском: „Где је Милтон?”, а директор ме као прекорева: „Где си Поповићу, јесам ли ти рекао да будеш ту у првим редовима?” А сам ме гурнуо намерно позади. Добио сам хиљаду долара као награду за труд око наплате, директори по девет.

Са другим политичарима се није много сретао.

– Милошевића сам још док је био директор банке, виђао на рођендану деце једне моје колегинице. Тозовац и ја. Касније га, када је постао председник више никада нисам видео, а током оног бесмисленог рата који су водили болесни умови, потпуно сам се повукао. Као познавалац међународних прилика знао сам да је и страни фактор ту умешао прсте, глобализам није наивна ствар, ето земље БРИК-а се буде (Бразил, Русија, Индија, Кина)... – као да сумира Поповић.

Многи хитови не би били написани да се Захар није латио виолине а онда завршио и музичке школе.

– Мајка ми је прва ставила виолину у руке, јер је желела да ме одвуче са фудбалског игралишта које је било близу нас у Лозници, са којег сам се ја увек враћао разбијеног носа, повређене руке. Свидела се мени виолина, мада ми је у почетку служила као статива за гол – присећа се Захар чиме се бавио када је био дечак од 12 година. Ипак, завршио је нижу музичку школу, потом у Београду ишао у средњу музичку, па био примљен на академију и онда у Бриселу похађао и циклус предавања о етно-музици, када је први пут чуо тај термин, јер код нас је постојала само народна музика.

– Плаћао сам како сам знао и умео, крао знање од неког Мађара, али за себе могу да кажем да сам писмени музичар и сматрам да спадам међу добре познаваоце светске класичне музике. Ипак, многи знају да сам и на естради постигао поприличан домет јер је песма „Иванова корита” коју пева Мерима Његомир проглашена песмом века. „Свилен конац” је мој, иако су силни уверени да је Царевац то написао, што није тачно будући да су Цицварићи то урадили, а ја их добро проучио. Уосталом и сам Царевац је признао да је он једино свирао „Конац”. И мој „Видовдан” је чувен, извођен је у Москви.

Како са толико школа, јер не заборавимо и Прави факултет, плива по естради?

– Није проблем да направим хит у сваком тренутку, али нема слободног тржишта. Све је сконцентрисано око „Гранда” и ако тамо не уђеш нема посла. Срећа са њима сам добар јер сам им помогао на почетку, малте не створио, дао име „Слатком греху”, написао хитове. Ипак, дуго сам на овој планети (рођен 1938. године, додајемо), немам времена да се бавим тричаријама, волим лепу музику, лепе жене, лепо пиће, добре другове, провод... – побраја.

Иако је претходну ноћ Захар провео будан, на разговор у нашу редакцију дошао је тачно у минут. А испричали смо се као да се знамо годинама. Још да се сретнемо на премијери мјузикла „Дневник снова”, па да наздравимо.

-------------------------------------------------

Правник и музичар

Завршио сам Правни факултет зато што је мој отац сматрао да је музика неозбиљна ствар. Имао сам неку малу стипендију а требало је платити собу, храну и провод са девојкама. Али, као студент сам био најсрећнији у животу, илегалисали смо у домовима и гурали напред. Када сам дипломирао на Правном, уписао сам постдипломске и положио са десетком 11 додатних испита, др Смиља Аврамов је озбиљно рачунала на мене, али разочарао сам је. Напустио сам науку због музике. Ипак, провео сам 11 година у „Енергопројекту”.

Ко мене пита...

Ја нисам политичар, али нека размишљања о дипломатији и нашем наступу у свету проистекла су из мојих студија. Када бих био у прилици питао бих Вука Јеремића, који је мени врло симпатичан, рецимо, да ли би се нешто променило да смо чешће постављали питање је ли Савет безбедности увек заснивао одлуку на међународном праву. Али, ко пита Милутина Поповића који је написао „Миле воли диско” о међународним проблемима... – вајка се Захар

Објавио сам књигу

Књигу „Људи из шуме” су неки озбиљни критичари окарактерисали као сатирични опис комунистичког друштва.

– Брзо се распродала а мене је мрзело да је обнављам. Писао сам о онима који су се састајали ту близу ваше зграде у „Шуматовцу”, договарали гостовања и турнеје као и партизанима који су право из шуме отишли на Дедиње. Пропоменути, музичари, више се уопште не састају и не виђају у кафани. Они живе на фарми – духовито примећује Поповић. – Када је нестала она стара „Шума” нестао је организованији начин пословања на естради. Сада је све у неким клановима и монополима, почев од млека до музике. Енергија омладине се троши на концертима у Арени, јер је најгоре када после студија схвате да су уместо бојеве муниције постали ћорци који не знају шта ће са собом. И та Болоњска декларација је врло дискутабилна.

То им је породично

У животу сам увек осећао да имам вишак енергије. На мене су моја деца Љиљана, Марија и Милош, које сам добио у два брака, а и унуци Балша и Дуња, Маријини дечак и девојчица. Милош је завршио режију, Марија је магистар ликовних уметности, али немају сталан посао, јер ми своју децу нисмо гурали и лактали се.

Родољубиве песме

Написао сам многе родољубиве песме „Од Вардара па до Триглава”, „Видовдан”, „Свилен конац”, „Србијо мајко”, јер сам ја одувек волео своју земљу иако је она често мењала име.


Коментари0
325cc
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља