субота, 18.01.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:06

Закон "најинклузивнији" а у школама - предрасуде

четвртак, 02.12.2010. у 22:00
Школе су дужне да спроведе мере додатне подршке Фото Б. Педовић

„Алекса је кренуо у вртић са осталом децом када је имао две године. Сви смо у кући радили с њим, али он је брже напредовао кроз дружење са осталом децом. Убрзо смо били принуђени да га испишемо, јер је аутистично дете социјално неприхватљиво. После паузе и видног застоја у развоју, захваљујући невладиној организацији ’ВеликиМали’ мој син се опет игра и учи са осталом децом и поново напредује.”

„Нисмо припремљени за инклузију. Сви желимо да деци с посебним потребама пружимо квалитетно образовање, али међу наставницима постоји страх да то нећемо моћи да урадимо како треба.”

Ова два супротна става – једног задовољног родитеља и једног забринутог наставника које смо чули на дводневној међународној конференцији „Иновације у предуниверзитетском образовању” одржаној у београдском „Сава центру”, врло јасно осликавају стање у нашем образовном систему након законских измена донетих прошле године.

Званична статистика показује да је за готово 10 одсто повећан упис деце Рома у односу на прошлу годину, а за 6,57 одсто деце са сметњама у развоју. Обуку за рад са децом са посебним потребама прошло је 6.500 запослених у образовању, а родитељи су сада много видљивији у школама него раније. Грантове за инклузивно образовање добило је 27 пилот, 320 редовних и 20 специјалних школа, а 40 локалних самоуправа је реализовало пројекте за инклузију ромске деце.

Овако по речима Тање Ранковић, координаторке за образовање (кабинет потпредседника владе за европске интеграције – тим за социјално укључивање и смањење сиромаштва) изгледа инклузивно образовање данас у Србији, након што је прошле године усвојен, по њеном мишљењу, један од најинклузивнијих закона на свету. Оно на чему даље мора да се ради, сматра, јесте борба са предрасудама и страхом да ће комисије да наставе да раде по старом, да ће специјалне школе бити угашене или да наставници немају довољно знања да раде са децом са посебним потребама.

– Школе у Србији нису припремљене за инклузију, почевши од материјалних и физичких услова, па до начина оцењивања и прилагођавања садржаја. Наставници масовно нису припремљени за инклузију, врло су збуњени и плаше се да то знање не могу да стекну на тродневном семинару. Они немају предрасуда, али су препуштени сами себи – сматра, с друге стране, Слободанка Гашић Павишић из Института за педагошка истраживања, наглашавајући да је то њено лично мишљење и да само преноси став наставника широм Србије с којима се свакодневно упознаје на семинарима.

Желимир Попов, помоћник министра просвете одговара да је тачно да имамо много проблема, да никада неће постојати идеална ситуација за увођење инклузије, али да се једном мора почети.

– Наставници неће бити препуштени сами себи. Ово је државни пројекат, улаже се велики новац и не смемо одустати. Сва су деца једнака и ми морамо да обратимо пажњу и на њих, а не само на ону која су талентована за математику. Оно што је сигурно јесте да ће школе у Србији бити хуманије школе – каже Попов.

Данијела Вуковић, саветник у Министарству просвете објашњава да се за јануар планирају и публикације – водич и брошура за родитеље, који нису довољно информисани о њиховој улози у раду интерресорних комисија (задатак комисија јесте да процене у које ће редовне групе бити укључена деца са посебним потребама). Она додаје да су школе дужне да спроведе мере додатне подршке које пропише та комисија, од прилагођавања простора, до прилагођавања наставних средстава или бесплатног учешћа детета у спортским, културним и рекреативним активностима.

На конференцији су приказана и два примера добре праксе из наших школа. Соња Париповић, професор у Основној школи „Соња Маринковић” у Новом Саду испричала је како ради у групи са децом у којој има и оних са последицама церебралне парализе, аутизмом, са поремећајем пажње и емоционалним потешкоћама и да се често догоди да решење које деца смисле у учионици буде практичније и боље од оног које је она осмислила у припреми часа.

– Деца сарађују и она су ми највећи ослонац. Инклузија је стални процес, а то што ђаци сваког дана превазилазе моја очекивања потврђује да овај посао вреди радити – каже Соња Париповић.

Драгана Малиџан, наставник и Зоран Кнежевић, професор, раде у ОШ „Исидора Секулић” у Панчеву коју похађају 562 ђака. Они скрећу пажњу да је потребно направити климу у школи да би се спровела инклузија. Тако су они прво 2002. године постали чланица међународне школе мира, прошле године једна од Уницефових школа без насиља, а од школске 2009/10. имају и инклузивно позориште.

Раиса Веналаинен, експерт из Финске, слаже се да наша земља има један од најинклузивнијих закона који је она икада видела, али да је чињеница да још није прихваћен у школама и међу наставницима. Она је навела тајну финског успеха, јер овај образовни систем важи за један од најбољих на свету, а фински ђаци су увек први на ПИСА тестовима.

– Оног момената када се у одељењу открије дете које има проблем у учењу, без обзира на порекло тог проблема, преузима га наставник који је задужен за специјалне образовне потребе. То не значи да се са таквим ђаком ради нон-стоп, довољна су два сата недељно – каже Раиса Веналаинен

Хана Мари Сарлин, наставник задужен за координацију инклузивног образовања, такође из Финске, додаје да је нагласак на читању, писању и математици и да тим, који чине директор школе, медицинска сестра (доктор), психолог, социјални радник и наставник за специјалне образовне потребе, мора за свако дете да смисли како да постигне најбоље могуће резултате у учењу.

Сандра Гуцијан


Коментари6
16b7e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

isidora arodisi
Potreba za inkluzijom treba da je stara koliko i ljudski rod.Eliminacija ''slabijih'' je svojstvena životinjskom a ne ljudskom rodu.Ukoliko postoji osećaj humanosti u ljudima i društvu inkluzija ne predstavlja problem nego traganje za najboljim rešenjima da ona funkcioniše.Oni koji vide samo problem neka se upitaju šta bi uradili da je njihovo dete ono kome treba pomoći i UKLJUČITI ga u društvo?Za to nisu potrbne obuke i novac, treba jednostavno hteti.
Zivojin Jovanovic
Ne treba se plasiti da ce dete koje ima portebu za dopunskom paznjom "oduzeti" potrebnu paznju izvodjacu nastave za dete koje ima "nadprosecne" sposobnosti. Deca komuniciraju medjusobno, bez predrasuda (po svojoj prirodi) i ta veza izmedju "normalnog" i "sa posebnim portebama" deteta ima obostrane prednosti i pomaze svakom u toj vezi. Pomislite samo koliko je strano da su decaci u drugim skolama od devojcica. Mi roditelji imamo predrasude i dok nemamo licno iskustvo sa detetom koje ima specijanu potrebu ne mozemo da razumemo mnoge stvari, ali Boze pomozi nam, sve mozemo postici ako zelimo i pocnemo. Dobor je da bar nema formalih prepreka, a svaka ljudska situacija se moze poraviti i zajednicki rad roditelja sa skolom i izvodjacem nastave je put i nacin rada. To je i iskustvo iz drugih zemalja gde se na inkuzivnom skolovanju readi duze vreme.
Твртко .
Шта рећи ... са хендикепираним дететом треба више радити, али и са осталом децом треба радити... Због једног хендикепиранг жртвујемо нехендикепирану децу... Није добро. Са друге стране, када нехедикепирано дете види свог другара како живи и има проблем ... оно уочава различитости, и схвата да живот није мед и млеко... ослобађа се размажености... и позиције принцезе или принца.
Vladan Vladan
Koja je ovo po redu "koska" koja se "uvaljuje" talentovanoj deci Srbije? Dovoljno je da u razredu bude jedno ili dvoje hiperaktivne dece pa da ceo čas ode do vraga. 1. Ako nastavnik treba da radi ceo čas sa decom koja su na inkluzivnom programu, kada će stići da radi sa natprosečnima? 2. Šta će da rade u ovoj zemlji diplomirani defektolozi, koji su život ostavili najpre u teoriji, a potom i u praktičnom svakodnevnom radu sa decom sa posebnim potrebama? Naša defektologija je TREĆA u svetu posle ruske i američke. Defektolozi, molim vas uključite se u ovu raspravu i raskrinkajte jednu grupicu nadobudnih ljudi koja želi da kroz ovakve programe uništi obrazovanje u Srbiji zarad ličnih finansijskih interesa!
Hallucigenia sparsa
Ово је први пут да учествујем у дискусији у ел. медијима а било је доста тема и много размишљања која појединци износе која су ме замало навукла да одговорим. Али ви сте ме „избацили из ципела“! Дакле господине, коме није било доста једанпут да напише своје име (колики ли вам је его?) ако ви мислите да је инклузивна настава оно што ће да „уништи систем образовања у Србији“ ви мора да сте били тај „талентовани ђак“. Ако ћемо тако, по чему је талентовани ученик квалификованији да се наставник њиме више бави него дете са посебним потребама? Зар свако дете не вреди исто? Дефектолози могу да помогну али они нису педагози и, иако ви мислите да расту на грани, мањак професионалаца који се баве децом са посебним потребама је веома евидентан. Али не „талентованима“, него родитељима који имају децу која су другачија и која би да се ви питате (провејава вам између редова) требала сва да иду у „специјалне школе“ како бисмо им показали да су другачији и да као такви треба да се друже само са себи с
Препоручујем 1
Branka Prokić
Evo primera kako se sprovodi inkluzija.Defektolog sam.Imam učenika sa kombinovanim smetnjama,III razred.Učenik putuje do škole 35 km(sa pratiocem).dolazi ujutru u 10h a stiže kući u 18h.Nastava počinje u 13h.On sve vreme čeka početak časova i odlazi u 15h(nema drugu vezu) na autobus da bi kući stigao u 18h.pošto u njegovom selu ima osnovna škola,roditelji su pokušali da ga tamo upišu da nastavi školovanje ali su ga odbili sa obrazloženjem da je pre nekoliko godina kategorisan za specijalnu školu.Gde je tu inkluzija?Gde su prava ovog deteta i njegovih roditelja?

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља