„Алекса је кренуо у вртић са осталом децом када је имао две године. Сви смо у кући радили с њим, али он је брже напредовао кроз дружење са осталом децом. Убрзо смо били принуђени да га испишемо, јер је аутистично дете социјално неприхватљиво. После паузе и видног застоја у развоју, захваљујући невладиној организацији ’ВеликиМали’ мој син се опет игра и учи са осталом децом и поново напредује.”

„Нисмо припремљени за инклузију. Сви желимо да деци с посебним потребама пружимо квалитетно образовање, али међу наставницима постоји страх да то нећемо моћи да урадимо како треба.”

Ова два супротна става – једног задовољног родитеља и једног забринутог наставника које смо чули на дводневној међународној конференцији „Иновације у предуниверзитетском образовању” одржаној у београдском „Сава центру”, врло јасно осликавају стање у нашем образовном систему након законских измена донетих прошле године.

Званична статистика показује да је за готово 10 одсто повећан упис деце Рома у односу на прошлу годину, а за 6,57 одсто деце са сметњама у развоју. Обуку за рад са децом са посебним потребама прошло је 6.500 запослених у образовању, а родитељи су сада много видљивији у школама него раније. Грантове за инклузивно образовање добило је 27 пилот, 320 редовних и 20 специјалних школа, а 40 локалних самоуправа је реализовало пројекте за инклузију ромске деце.

Овако по речима Тање Ранковић, координаторке за образовање (кабинет потпредседника владе за европске интеграције – тим за социјално укључивање и смањење сиромаштва) изгледа инклузивно образовање данас у Србији, након што је прошле године усвојен, по њеном мишљењу, један од најинклузивнијих закона на свету. Оно на чему даље мора да се ради, сматра, јесте борба са предрасудама и страхом да ће комисије да наставе да раде по старом, да ће специјалне школе бити угашене или да наставници немају довољно знања да раде са децом са посебним потребама.

– Школе у Србији нису припремљене за инклузију, почевши од материјалних и физичких услова, па до начина оцењивања и прилагођавања садржаја. Наставници масовно нису припремљени за инклузију, врло су збуњени и плаше се да то знање не могу да стекну на тродневном семинару. Они немају предрасуда, али су препуштени сами себи – сматра, с друге стране, Слободанка Гашић Павишић из Института за педагошка истраживања, наглашавајући да је то њено лично мишљење и да само преноси став наставника широм Србије с којима се свакодневно упознаје на семинарима.

Желимир Попов, помоћник министра просвете одговара да је тачно да имамо много проблема, да никада неће постојати идеална ситуација за увођење инклузије, али да се једном мора почети.

– Наставници неће бити препуштени сами себи. Ово је државни пројекат, улаже се велики новац и не смемо одустати. Сва су деца једнака и ми морамо да обратимо пажњу и на њих, а не само на ону која су талентована за математику. Оно што је сигурно јесте да ће школе у Србији бити хуманије школе – каже Попов.

Данијела Вуковић, саветник у Министарству просвете објашњава да се за јануар планирају и публикације – водич и брошура за родитеље, који нису довољно информисани о њиховој улози у раду интерресорних комисија (задатак комисија јесте да процене у које ће редовне групе бити укључена деца са посебним потребама). Она додаје да су школе дужне да спроведе мере додатне подршке које пропише та комисија, од прилагођавања простора, до прилагођавања наставних средстава или бесплатног учешћа детета у спортским, културним и рекреативним активностима.

На конференцији су приказана и два примера добре праксе из наших школа. Соња Париповић, професор у Основној школи „Соња Маринковић” у Новом Саду испричала је како ради у групи са децом у којој има и оних са последицама церебралне парализе, аутизмом, са поремећајем пажње и емоционалним потешкоћама и да се често догоди да решење које деца смисле у учионици буде практичније и боље од оног које је она осмислила у припреми часа.

– Деца сарађују и она су ми највећи ослонац. Инклузија је стални процес, а то што ђаци сваког дана превазилазе моја очекивања потврђује да овај посао вреди радити – каже Соња Париповић.

Драгана Малиџан, наставник и Зоран Кнежевић, професор, раде у ОШ „Исидора Секулић” у Панчеву коју похађају 562 ђака. Они скрећу пажњу да је потребно направити климу у школи да би се спровела инклузија. Тако су они прво 2002. године постали чланица међународне школе мира, прошле године једна од Уницефових школа без насиља, а од школске 2009/10. имају и инклузивно позориште.

Раиса Веналаинен, експерт из Финске, слаже се да наша земља има један од најинклузивнијих закона који је она икада видела, али да је чињеница да још није прихваћен у школама и међу наставницима. Она је навела тајну финског успеха, јер овај образовни систем важи за један од најбољих на свету, а фински ђаци су увек први на ПИСА тестовима.

– Оног момената када се у одељењу открије дете које има проблем у учењу, без обзира на порекло тог проблема, преузима га наставник који је задужен за специјалне образовне потребе. То не значи да се са таквим ђаком ради нон-стоп, довољна су два сата недељно – каже Раиса Веналаинен

Хана Мари Сарлин, наставник задужен за координацију инклузивног образовања, такође из Финске, додаје да је нагласак на читању, писању и математици и да тим, који чине директор школе, медицинска сестра (доктор), психолог, социјални радник и наставник за специјалне образовне потребе, мора за свако дете да смисли како да постигне најбоље могуће резултате у учењу.

Сандра Гуцијан