Домаћини ми указују врхунско гостопримство. Може се веровати на реч и влади и опозицији и политичким вицевима. Уопште узев, радим у земљи која је подесан партнер а не „врбов клин”, како је описују закералa.
Овако би могли да гласе будући дипломатски извештаји како би се избегле непријатности сличне произишлим из „Викиликсових” обелодањивања америчких „неувијених” погледа на свет – предсказују ироничари.
Слуте, наиме, да ће мреже државних представљања у иностранству свести преписке са централама на доброћудну протоколарност, док ће праве информације о другима размењивати само у четири ока и депоновати их у скровишта до којих не могу да допру Робини Худови интернетске шуме.
У реалности се, пак, нижу догађаји који би могли да се подведу под филмски наслов „Империја (поредак, национални и интернационални) узвраћа ударац”.
Поред америчког инсајдера осумњиченог за одавање тајни, иза решетака се нашао и „Викиликсов” шеф Џулијан Асанж, у Британији, а под шведском и Интерполовом потерницом за наводни сексуални деликт.
Швајцарска је замрзла „Викиликсове” банкарске рачуне. Вашингтон испитује законске могућности за суђење Асанжу, док хроничари подсећају на својевремене тамошње званичне похвале интернетским слободама као „новим инфраструктурним иконама нашег доба”.
Многе власти предузимају мере појачане предострожности у комуникацијама и најављују реконструкцију механизама тајни.
С друге стране се исказује подршка објављивању дипломатских тајни: у име права грађана да знају како се, и на основу чега, одлучује о односима са светом. Да су тајне преписке биле доступне јавности, можда не би било ни терористичких удара на САД 11. септембра 2001. нити текућег глобалног финансијског посртања, јер су многе информације, блокиране као дискреције, наговештавале такве ломове, сугеришу хроничари.
Не би се ни „Викиликс” појавио да су тајност и јавност били одговарајуће одржавани. У име стабилизације прилика, често су, прислушкивањима и „завиривањем кроз кључаоницу”, подривана оба стуба системске комуникативности: и слобода изражавања и гаранција интимности.
У таквим околностима као да се зачиње нови хладни рат – између јавности и тајности. Унутрашњи ривалитет између те две универзалне силе местимично надмашује некадашњу спољну идеолошку суревњивост. Шта се с нама заиста дешава, испоставља се многима као загонетније од онога шта нам други смерају.
Делимично су и стога поменуте и сличне дипломатске депеше биле подешаване да „потврде” да главни проблеми леже у другима, а не у нама.
Лондонски „Гардијан” истиче да се слаже с констатацијом америчког „тајнолога” Клеја Ширкија да треба сачувати „Викиликс” ако се жели даља демократизација јавне сцене. Лист се у уводнику пита: да ли у феномену „Викиликса” добијамо нову снагу која може да оспори владајући поредак моћи и његову (учесталу) контролу информација?
Нико, чини се, не спори да је данас сваки апсолутизам нереалан. Поготову апсолутизам тајне.
Париска историчарка Елизабет Рудинеско је у „Монду” разматрала изазове и „диктатуре транспарентности”, коју доживљавам као оспоравање неприкосновених права и личних потреба да у тајности остану – индивидуалне особености, гласачке и друге (не)симпатије, променљивости у разграничавању битног и неважног.
Још једном је у савременим надметањима потврђено да не важи древна Цезарова крилатица „Вени, види, вици” (у преводу: дођох, видех, победих). На снази је, рекло би се, њена измењена верзија: „Вени, види, Вики. Сада је важније да докучимо шта нам се истрајно догађа него проглашавање победником у пролазностима.
У последње време смо, као свет, били сведоци, па и жртве превладавања тајности над јавношћу, упркос ширењу демократије. Сви који смо то проживели сматрамо се довољно прекаљеним да поднесемо обрнути процес – упад јавности (чији смо део) у тајности (специјализованих служби).
То не значи да је тајнама одзвонило. Што више знамо… то нам ствари изгледају загонетније, исповедио се давно Алберт Швајцер, на шта се надовезао други нобеловац, Алберт Ајнштајн, рекавши да је „мистерија извор истинске и уметности и науке”.
Подупро их је и легендарни бродовласник Аристотел Оназис, истичући да је тајна успеха у томе „да знаш више него други”. „Вени, види, Вики(ликс) битно угрожава једначину између знања и успеха. Тренутно добар део светске јавности више зна о тајнама америчке дипломатије него о сопственим, егзистенцијалним, мистеријама.
Момчило Пантелић
