уторак, 20.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:47

Пољак сам и тачка

петак, 10.12.2010. у 22:00
Пољска је земља превише привржена свијим принципима: Славомир Мрожек

Специјално за Политику из Нице

Славомир Мрожек, мајстор кратке приче, најуниверзалнији пољски писац, драматург, напунио је недавно 80 година. Три тома његових „Сећања” управо су објављена у Пољској. Са овим култним писцем нашли смо се у Ници, где тренутно живи. Док смо разговарали, зазвонио је телефон. Његова супруга Сузана довикнула му је: „Славомире, зову из Министарства културе,из Пољске. Добио си орден!”

Мрожек је био, аи даље је, пре свега пример толеранције, компромиса, умерености, здравог смисла. Неко ко се, не без хумора, не без сарказма, није уморио да гради мостове тамо где их није било, да интригира, понекад и кроз провокацију, најразличитију публику; са својих осамдесет година Мрожек увек различит и увек сложен, обавезна је литература не само за пољску културу, него такође и европску.

Напустили сте Пољску 1963. године зато што је ситуација у њој у то време била „веома ограничавајућа, статична“. Од тада живели сте у Италији, Француској, Мексику; године 1996. вратили сте се у Краков; од пре две године живите у Ници... Рекло би се да сте човек кога не држи место?

И да и не. Моји корени су, сада видим, у Пољској, зато што сам управо тамо провео детињство и то је веза која на овај или на онај начин траје. Одувек сам писао на пољском, чак и у Француској у којој сам провео 21 годину. А онда сам отишао у Мексико: тада је то била једна мирна земља, спокојна. Али је престала да буде таква и ја сам се са супругом вратио у Пољску зато што Пољска више није била земља „ограничења“ какву сам је оставио. И, као одговор на ваше питање: искрено, мислим да нисам у стању да истрајем на једном месту и тако ће бити до краја...

Ипак, током свих тих година у Француској увек сте истицали да не живите у Паризу из политичких разлога.

Живео сам у Паризу управо из политичких побуда. Зато што више нисам могао да издржим оно што се дешавало у Пољској. Прво у Италију а онда у Париз. Па чак и живећи на Западу, неколико година сам патио због тога. Још се сећам једног случаја са пољском службом безбедности, типичног за њих: „Молим вас, дођите у Рим, у конзулат, да подигнете пасош, све је у реду.“ Појављујем се у Риму,а у конзулату ми кажу: „Ах, али овде је дошло до неке грешке. Ваше име је на списку али... ви нисте. Други Мрожек је тражио пасош и његов случај смо разматрали. Ви немате ништа са тим Мрожеком.“ „Наравно да имам”, рекао сам,„ја сам тај!” „Не, господине Мрожек, нисте ви тај господин Мрожек...” Шта да вам кажем, изгубио сам стрпљење...

Себе сте увек класификовали као централноевропског писца – из Mitteleurope којој припадају Варшава, Краков, Праг, Беч, Будимпешта, пре градови него државе, а ипак, у исто време кажете и „Наравно да сам Пољак!”. Kонцепт „полонидад” Гомбровича је квалитет, дефект, постоји ли уопште или је ипак само мит?

Гомбровичу, који је био једна врло моћна фигура, посветио сам доста простора у својој биографији. А о томе колико сам Пољак, то је нешто што је већ давно престало да ме условљава: Пољак сам и тачка. Када сам дошао у Италију, била је то моја прва емиграција, претрпео сам један снажан потрес. Имао сам тада 33 године и рекао сам сам себи: „Шта ја радим овде када би требало да сам тамо?” Можете прочитати у мојим „Сећањима” – ту је све сабрано, до најситнијих детаља, дан за даном, све те године. Једва сам касније, с временом, после боравка на разним местима, престао да зависим од тог услова, од мог „пољаштва”. Све је само питање времена.

У једном тренутку сте се вратили у домовину јер је Пољска била, како сте сами рекли,„земља која без сумње много обећава, која зна којим путем иде”.Од тада је Пољска ушла у НАТО, у ЕУ, задовољила је многе своје аспирације. Да ли сте задовољни стањем у Пољској, да ли друштво тамо наставља да напредује? 

Пољска је једна земља врло привржена својим принципима, можда и превише... С друге стране, вести које овде или онде стижу из Пољске за укус једног Пољака су врло ограничене. Мислим да до сада Пољска није стварала много симпатичну слику о себи. Постоји један сектор који се идентификује са ставом претходног председника (Лех Качињски),али постоји и један сасвим другачији. То је нешто у шта ја не желим да улазим зато што сам у тој теми увек био неутралан. А ипак, ако бих отишао у Пољску,чак и на пар дана, предосећам да бих морао да живим или као један или као други део друштва. 

Шездесетих година у Пољској ваша улога била је веома важна и симболична. Били сте важни не само за театар него и за цело друштво. У том периоду, тешком за земљу, не само да сте помогли да се преживи него сте дали рецепт за промене и напредак. Да ли сте свесни те улоге?

Без сумње,нисам то доживео као да сам неко толико посебан, толико изузетан, али сећам се да сам био свестан своје улоге: „Пољска и ја”, било је нешто што је у то за време за мене било веома важно. Одиграо сам ту улогу, за мене почасну, али сам касније престао да је играм зато што... искрено говорећи, нисам више видео смисла.

Чини се да „театар текста’” проживљава једну епоху процвата. Млади драматурзи то објашњавају брзином којом могу да покажу резултат свог рада: у року од пола године могу да напишу и поставе представу...

Ја сам у своје време такође израчунао да сам једну представу писао не дуже од три месеца. Мада, верујем да то ипак има везе са одређеним социјалним променама: цела једна серија изума који су се догодили (Интернет, мобилни телефон) променила је социјалну свест. То је социјална свест коју ја прихватам,али која се већ не подудара са мојом, зато што је моја перцепција ствари другачија, долази из давних времена... Сада влада једна нова свест – универзална, која се већ дубоко укоренила, и оно што нас тек чека – ко зна већ шта! – није моја свест... И у позориште сам престао да идем пре много година. То што се данас зове „модерни театар” не допада ми се, тако да од њега ништа ни не очекујем. Позориште је за мене завршена прича.

Књижевни критичари су Вас својевремено назвали „маестром апсурда”. Како се односите према томе?

То ми је један Енглез, Еслин, налепио етикету и тако је остало до дана данашњег. Тај није имао појма ни о чему... узео је да чита и рекао: „Гле, који апсурд!”... није знао о чему да пише. А потом је написао не знам колико књига о мени!

О „Тангу”, Вашем првом великом делу, написаном исте године које сте отишли из Пољске, говорило се да је текст о генерацијском јазу, конфликту међу поколењима, о кризи вредности у западном друштву... Како се данас односите према садашњем европском друштву? Шта мислите о глобализацији?

Гледам, на пример, дневник на телевизији и видим да је нешто што се десило пре десет–двадесет година остало толико бледо, чак и мени, који сам можда чак и учествовао у у томе, изгледа потпуно неразумљиво... што даље, чини ми се све блеђе и блеђе. И схватам да она друштвена свест којој сам се раније обраћао убрзава ритам све више и више, јер, када гледам прошла времена, то радим такође са једном високом самосвешћу... Глобализација је нешто што се већ десило, што је већ прошло. Ово што сада имамо је потпуно другачије: сада је изгледа све помешано. Понекад мислим да када се све толико измеша и помеша може да доведе до појаве фашизма.

Јосеп Марија де Сагара Ангел и Јелена Милинчић


Коментари2
f1d1b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Грујица Рајић
@Milan Mladenovic - У комунизму смо били принуђени да живимо под ограничењима - и није нам било добро. Срећом, то време је прошло; сада имамо нови светски поредак, глобализацију. Нема више ограничења, сада има наметања, натурања, императивне демократије и дипломатије завртања руку. Натурање западњачког начина мишљења и система вредности које се тешко и болно примају на ово наше тле. Време када није било добро далеко је за нама, сада је дошло време када нам је зло, када нам је мука... Но, има једна утеха: сећања и успомене су наше "беле паре за црне дане". Ми боље валуте од успомена немамо, а судећи по статистици, немамо ни бољих времена: званичне бројке кажу да 80% народа у Србији мисли да је у социјализму било боље! - Деда-Груја
Milan Mladenovic
Tacno je nema vise "ogranicenja"od komunista,sad imate neka druga s druge strane.Toliki ste napredak postigli da crkajete ko pacovi od zime,iako nisu neke zime uporedjujuci sa zimama iz komunizma.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља