четвртак, 01.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 10.12.2010. у 22:00 Марио Варгас Љоса

Барселона моје младости

Домовина нису заставе, химне, већ прегршт места и људи који насељавају наша сећања: М. В. Љоса међу староседеоцима у перуанским Андима Фото АФП

Од свих година које сам провео на шпанском тлу, најблиставије су оних пет које сам провео у мени веома драгој Барселони почетком седамдесетих. Франкова диктатура још је имала власт, али се дотле већ фосилизирала, поготово на пољу културе, неспособна да одржи ранију контролу, Појављивале су се пукотине и рупе које цензори нису могли да закрпе. И кроз њих је шпанско друштво упијало нове идеје, књиге, струје мишљења, и уметничке вредности и форме које су дотад биле забрањиване као субверзивне. Барселона је постала културна престоница Шпаније, место где је требало да се налазите да бисте осетили дах предстојеће слободе. У извесном смислу, била је то и културна престоница Латинске Америке, због бројних сликара, писаца, издавача и уметника из латиноамеричких земаља који су се ту или населили или су често путовали у Барселону: морали сте да будете ту, уколико сте хтели да постанете песник, романсијер, сликар или композитор нашег доба. 

За мене су то незаборавне године дружења, пријатељства, ковањја планова и плодног интелектуалног рада. Барселона је, баш као што је то претходно био Париз, била Вавилонска кула, космополитски, универзални град у коме је било подстицајно живети и радити, где су се, по први пут од времена грађанског рата, шпански и латиноамерички писци мешали и братимили, препознајући једни код других исту традицију и савезништво у истом заједничком подухвату и извесности: крај диктатуре је на помолу, а у демократској Шпанији, култура ће бити главни протагониста.

Мада се ипак није баш тако десило, шпанска транзиција из диктатуре у демократију једна је од најбољих прича савременог доба, пример како, када преовладају здрав разум и осећање а политички опоненти оставе по страни секташење а зарад општег добра, догађаји могу да поприме чаролију по узору на оне из романа магичног реализма. Шпанска транзиција од ауторитарног до слободе, од неразвијености до просперитета, од привредних контраста и неједнакости својствених Трећем свету до земље средњих класа, њена интеграција у Европу и усвајање деморатске културе недуго година потом, задивили су цео свет и припремили модернизацију Шпаније. Било ми је узбудљиво и корисно да стичем то искуство из прве руке, у том времену, изнутра. Жарко се надам да национализам, та неизлечива куга модерног света, али и Шпаније, неће уништити ову срећну причу.

Презирем сваку врсту национализма, провинцијске идеологије - или пре, религије – која је кратковида, искључива, која пресеца интелектуални видокруг и гаји у недрима етничке и расне предрасуде, јер она случајне околности нечијег места рођења претвара у некакве врховне вредности, моралне и онтолошке привилегије. Удружен са  религијом, национализам је био узрок најгорих крвопролића у прошлости, попут оних у два светска рата или текућих крвопролића на Блиском истоку. Национализам је више но ишта допринео да се Латинска Америка „издели“ и умрља крвљу у бесмисленим биткама и расправама, расипању астрономских средстава за набавку оружја уместо за изградњу школа, библиотека, болница. 

Не би требало да бркамо овај слепи национализам и одбацивање “другог”, које је увек семе насиља, са хвале вредним патриотизмом, великодушним осећањем љубави за земљу у којој смо рођени, у којој су живели наши преци, где су наши први снови обликовали, за блиске географске пејзаже, вољене особе и догађаје који су се преобразили у ознаке сећања и одбрану од самоће. Домовина нису заставе, химне или ватрени говори о емблематичним јунацима, већ прегршт места и људи који насељавају наша сећања и испуњавају их меланхолијом, топлим осећањем да, ма где били, увек имамо дом коме се враћамо.

Перу је за мене Арекипа, у којој сам рођен али никада нисам живео у њој, град моје мајке, баке и деке, тетки и ујака који су ме подучавали кроз своје успомене и чежње; читаво моје породично племе, као што то Арекипанци иначе често чине, увек је у свом постојаном луталаштву носило у себи Бели Град. Та Пиура у пустињи, међу шибљем меските и издржљивим магарцима које су Пиуранци моје младости звали “туђим стопалима” - елегантно, тужно име – место је где сам открио да роде не доносе бебе на свет, већ парови, радећи неморалне ствари које су смртни грех. У позоришту Академије Сан Мигел први пут сам видео кратак комад који сам написао постављен на сцени. Налази сеу Лими, у Мирафлорес, на углу Дијега Фереа и Колона – звали смо га Срећно суседство – први пут сам ускочио из кратких панталоница у праве панталоне, попушио прву цигарету, научио да плешем, заљубио се, и отворио душу девојкама. У прашњавим, пулсирајућим уредничким канцеларијама новена Ла Кроника”,  у шеснаестој сам учинио прве новинарске кораке, занимање које ми је, као и књиге, помогло да интензивније живим, да боље упознам свет, да будем у друштву мушкараца и жена из свих крајева, из свих класа, изврсних, добрих, рђавих и мрских људи. У Војној академији Леонсио Прадо, научио сам да Перу није мала тврђава средње класе у којој сам до тада живео, заштићен, већ огромна, древна, злоћудна земља неједнакости, коју потресају све врсте друштвених олуја.

У тајним ћелијама Кајуде смо, са шачицом студената Сан Маркоса, припремали светску револуцију. Перу, то су моји пријатељи из Покрета за слободу, заједно смо три године, усред бомби, помрачења и терористичких атентата, бранили демократију и културу слободе.

Перу је Патриција, моја рођака са прћастим носем и непопустљивим карактером, с којом сам имао среће да се оженим пре четрдесет пет година и која и даље трпи све маније, неурозе, ћуди и сцене мог нерасположења који ми помажу да пишем. Без ње, мој живот одавно би се растворио у турбулентном вихору, а Алваро, Гонзало, Моргана и шесторо унучади који настављају и улепшавају наше постојање не би били рођени. Она све ради и све ради добро. Решава проблеме, економише, ствара ред у хаосу, држи новинаре и насртљивце на узици, чува моје време, одлучује о састанцима и путовањима, пакује и распакује кофоре и тако је величанствена да чак и кад мисли да ме критикује, она ми чини највећи комплимент: “Марио, ниси низашта друго, осим за писање!”
Вратимо се књижевности. Тај рај детињства за мене није књижевни мит већ стварност у којој сам живео и уживао у великој породичној кући са три дворишта у Кочабамби, где смо ја и моји рођаци и школски другари могли да препричавамо приче о Тарзану и Салгарију, и у префектури Пиуре, где су се шишмиши гнездили у поткровљу, тихе сенке што су испуњавале звездане ноћи те вреле земље тајанством. Током тих година, писање је било као дечја игра коју је моја породица поздрављала, нешто очаравајуће што ми је доносило аплаузе, унуку, нећаку, детету без тате јер је мој отац већ био умро и отишао на небо.

Био је висок, згодан човек у морнаричкој униформи чија је фотографија красила мој ноћни орманчић, којој сам се молио и затим је љубио пре спавања. Једног јутра – мислим да се од тога још нисам опоравио – мајка ми је открила да је тај господин, у ствари, жив. И да ћемо од тог дана живети са њим у Лими. Имао сам једанаест година и од тог тренутка све се променило. Изгубио сам невиност и открио усамљеност, послушност, живот одраслих и страх. Спас сам налазио у читању, читању добрих књига, проналазио прибежиште у световима у којима је живот блистав, интензиван, у коме једна пустоловина следи за другом, где сам поново могао да се осећам слободним и срећним. А то је било писање, у тајности, као кад неко себи даје одушке у неизрецивом пороку, забрањеној страсти. Литература више није била дечја игра. Постала је начин одупирања тешкоћама, протеста, побуне, бекства од неподношљивог, мој разлог постојања. Од тада, па све до сада, кад год сам се осећао обесхрабреним или пораженим, на ивици очаја, препуштање телом и душом мом позиву приповедача било је светлост на крају тунела, трупло што носи бродоломника до обале.

Коментари2
f2445
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

viktorija agape
Kao da citam Andricev Ex ponto,pitko i liricno.Dok bude ovakvih pisaca,bice i nas...
Mirjana Ouaknine
Prelapa i izvrsno prevedena beseda Maria Vargasa Ljose. Izostalo je samo ime prevodioca na srpski!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља