уторак, 04.08.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
уторак, 14.12.2010. у 22:00 Тодор Куљић

Хрватски „рат” око сећања

Под насловом Рат око сећања (Krieg um die Erinnerung) појавила се пре неколико месеци у Франкфурту документована књига бечког политиколога Љиљане Радонић у којој су приказане медијске дебате у Хрватској око Јасеновца и Блајбурга. Реч је о односу према оним тачкама из прошлости које у јавности Хрватске заузимају централно место од краја осамдесетих година прошлог века до данас и у којима се огледа однос Хрвата према НДХ, Југославији и социјализму. Између 1990. и 2008. овај однос се мењао. Ауторка је брижљиво проучила више стотина новинских чланака у Хрватској између 1985. и 2008. Крајем осамдесетих Јасеновац је био означен као логор смрти, а Блајбург се није помињао. За време Туђманове власти делегитимисан је антифашизам, срушени су многи антифашистички споменици, изједначени су Јасеновац и Блајбург. Почетком деведесетих формирана је црвено-црна коалиција (партизана и усташа), па је подела на фашисте и антифашисте готово нестала. Сећање на Јасеновац повезивало се са осудом српског фашизма, а намера је била да се у Јасеновцу сахране и Хрвати погинули у домовинском рату. Размотрена је дебата око „миксања костију” и јасно распознат ревизионизам и антисемитизам Ф. Туђмана. Док је загребачки „Вјесник” изражавао туђмановска гледања, ријечки „Нови лист” је устрајавао на оцени Јасеновца као логора смрти и негирао да Хрватској треба помирење између фашиста и антифашиста. Док је „Вјесник” писао о Блајбургу као „хрватском холокаусту”, „националној Голготи” и „крижном путу”, претеривао са бројем жртава и екстернализовао џелате као југопартизане и србо-комунисте, у „Новом листу” се правила разлика између недужних жртава и побијених усташа, али су и овде Срби маркирани као нови фашисти. Добро је уочено да је слављење антифашизма у супротности са виктимизацијом (проглашавањем жртвом) Блајбурга.

После 2003. под притиском Брисела мења се хрватска политика сећања. И у „Вјеснику” је Блајбург-дискурс постао шаренији. Отворена је дебата о томе да ли је Блајбург дело Срба и југокомуниста („Вјесник”) или и Хрвата („Нови лист”). Видљиво је различито етнизирање злочина. Националисти и даље понављају да је Блајбург био уперен само против Хрвата, док је Јасеновац био збирно стратиште. Капитулација НДХ претвара се преко Блајбурга у трагедију. Друга страна, пак, тврди да нико од убијених у Јасеновцу није крив за блајбуршке жртве, док је на Блајбургу било многих који су одговорни за убијања у Јасеновцу и да је командант колоне која је разбијена на Блајбургу био Макс Лубурић, први командант Јасеновца. У ријечком листу додају да не треба крити да су у ликвидацијама на Блајбургу учествовали А. Хебранг, Ф. Туђман, и Ј. Бобетко. Ауторка уверљиво, јасно и одмерено показује многе меандре хрватске дебате око антифашизма, чишћење антифашизма од комуниста, релативизацију НДХ, али и отпоре овим покушајима.

Па ипак, не може се избећи питање да ли је приказана напетост хрватског сећања између Јасеновца и Блајбурга структурне природе? Није, безопасна је по систем? О структурној напетости могло би се говорити да је у питању рат сећања око природе Домовинског рата: ослобођење или сецесија. Тога нема. Слепа мрља хрватске културе сећања јесте управо однос према домовинском рату. Није реч само о томе да ли је у „Олуји” било геноцида, како је упозорио Срђан Врцан, него да ли је смисао домовинског рата ослобођење или сецесија? У Хрватској ова дилема није никада ни отворена. Штавише, није реч о обичном ослобођењу, него о нултом часу хрватске повијести. Домовински рат је до те мере интегрисао Хрвате да их „рат сећања” око Јасеновца и Блајбурга не може озбиљније поделити. Штета је што је у овој важној књизи овај ослободилачки контекст потцењен. Јер да му је придат већи значај, логично би се поставило питање да ли је у Хрватској одиста на делу рат сећања или је реч о мање важном, додуше жучном, разилажењу опонената који се иначе постулативно слажу око новог мита о коначном ослобођењу од југословенске тамнице и од србо-комунизма? Зато напетост између Јасеновца и Блајбурга не треба проглашавати ратом. О рату би се можда могло говорити уколико би се Хрвати поделили око смисла „Бљеска” и „Олује” из 1995. Пошто око ових ствари нема разговора у Хрватској, нема ни рата сећања. Осим тога, нормализација сецесије и забрана југословенства у Уставу Хрватске у старту су кастрирали дебату око Јасеновца и Блајбурга. Пошто је реч само о оштрим дебатама између антијугословенских и антисоцијалистичких истомишљеника, наслов ове књиге комотно је могао бити стављен у наводнике. Али то не значи да она није важан прилог објашњењу савремене хрватске културе сећања и улоге наоружане прошлости у нестанку Југославије.

професор на Филозофском факултету у Београду

Коментари3
98e1f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Milica Kosanovic
@drago popovic "....Proslost je bivsa buducnost ! Onaj koji ne zeli da se suoci sa svojom prosloscu"...ima velike sanse da je sretne u buducnosti, jer morace kad tad s njom da se suoci! Ali mogu proci i vekovi... na zalost u tim nacionalnim i verskim ratovima, a oni su u istoriji najcesci, pogotovo zadnjih 200 godina, stradaju stalno oni koji nisu pocinili zlocine, nego se krivica nasledjuje sa generacije na generaciju...
drago popovic
....Proslost je bivsa buducnost ! Onaj koji ne zeli da se suoci sa svojom prosloscu, ima velike izglede da izgubi buducnost.Percepcija istine u ocima pojedinca,grupe ili nacije, nije pouzdana gradja za rekonstrukciju proslosti na osnovu koje se pise Istorija.
Јагош Јагош
Прочитајте Егона Ервина Киша "Erinnerungen aus Croatien". Никога никаква истина не интересује, свако истерује своју истину, мада је истина једна. Коментара може бити колико хоћете, али истина не може да се измени. Понекад не може ни да се сазна јер је неко дубоко закопа јер је саучесник.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља