уторак, 27.06.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:08

Нехумана поступања са људима и илегална трговина људским органима на Косову

Дик Марти, известилац Одбора за правна питања Парламентарне скупштине Савета Европе. О његовом извештају скупштина ће расправљати 25. јануара 2011. када ће се гласати о предложеној резолуцији
субота, 18.12.2010. у 17:00

Због структуре друштва косовских Албанаца, још увек веома клански оријентисаног, као и одсуства истинског цивилног друштва,било је изузетно тешко успоставити контакте са локалним изворима. Уз то иде и страх, често до границе правог терора, који смо приметили код неких наших доушника чим смо им саопштили шта је предмет наше истраге. Чак ни поједини представници међународних институција нису крили да нису вољни да се ухвате у коштац са овим чињеницама.

Тако је у критичном периоду,који је фокус наше истраге, ОВК имао контролу над пространом територијом која је обухватала Косово,али и неке пограничне регионе на северу Албаније. Контролу ОВК не треба схватити као неко структурисано вршење власти, а свакако је била далеко од контура државе. У току овог критичног периода почињени су бројни злочини и над Србима који су остали у региону и над косовским Албанцима осумњиченим да су „издајници“ и„колаборационисти“, или су постали жртве трвења унутар ОВК. Ти злочини су углавном прошли некажњено и тек годинама касније је направљен прилично скроман почетак по том питању.

Уводне напомене – преглед

1. У априлу 2008. Карла дел Понте, бивша главна тужитељка Међународног кривичног суда за бившу Југославију (МКСЈ), објавила је књигу мемоара, у коауторству са Чаком Судетићем, о својим искуствима у трибуналу. Књига је прво изашла на италијанском (La caccia-lo e i criminali di guerra). Скоро десет година по завршетку рата на Косову, у књизи су се појавила открића о трговини људским органима узетим од српских заробљеника, коју су наводно обављали главни команданти Ослободилачке војске Косова (ОВК). Те тврдње су представљале изненађење у више погледа и изазвале су мноштво снажних реакција. Пре свега, изненађујуће су биле јер су потекле од некога ко је имао највишу службену одговорност, у самом срцу судског система задуженог за кривично гоњење за злочине почињене током сукоба који су разорили бившу Југославију. Поред тога, и изнад свега, оне су представљале изненађење јер су откриле да је очигледно изостала званична реакција на наводе који су ипак сматрани довољно озбиљним да би их бивша тужитељка укључила у мемоаре.


2. Имајући пред собом предлог за Резолуцију (11574), што је захтевало темељну истрагу о делима која помиње Дел Понтеова и њиховим последицама како би се утврдила веродостојност тих тврдњи, жртвама обезбедила правда и ухватили починиоци злочина, Комитет за правна питања и људска права именовао је мене за известиоца и сходно томе ми наложио да предложим прелиминарни нацрт резолуције и сачиним извештај.

3. Одмах су ми били јасни ванредни изазови овог задатка. Дела која наводи бивша тужитељка, особа с међународном репутацијом, наводно су се догодила пре десет година и нису прописно истражена од стране било којег домаћег или међународног тела надлежног за поменуту територију. Све указује на то да су напори да се утврде чињенице о косовском сукобу и казне одговорни за ратне злочине пре свега били усмерени у једном правцу, засновани на имплицитној претпоставци да су на једној страни биле жртве, а на другој злочинци. Као што ћемо видети, стварност је, чини се, сложенија. Због структуре друштва косовских Албанаца, још увек веома клански оријентисаног, као и одсуства истинског цивилног друштва, било је изузетно тешко успоставити контакте са локалним изворима. Уз то иде и страх, често до границе правог терора, који смо приметили код неких наших доушника чим смо им саопштили шта је предмет наше истраге. Чак ни поједини представници међународних институција нису крили да нису вољни да се ухвате у коштац са овим чињеницама. „Прошлост је прошлост. Сада морамо гледати у будућност“, говорили су. Албанске власти су наговестиле да њихова територија није била захваћена сукобима и да немају разлога да отварају истрагу. Српске власти су реаговале, иако са приличним закашњењем, али до сада нису постигле значајније резултате. МКСЈ је са своје стране спровео истраживачку мисију на месту озлоглашене „Жуте куће“, мада је поступак био прилично површан и са професионалним стандардима који помало збуњују. Осим тога, мандат МКСЈ је био ограничен на јасно дефинисан временски рок и територију: Међународни суд је формиран да суди осумњиченима за злочине почињене само до јуна 1999, краја сукоба на Косову, и његова надлежност се не проширује на Албанију, осим у случајевима када Албанија изричито да овлашћење да се истрага спроведе на њеној територији.

4. Дела која нас тренутно интересују наводно су почињена углавном од лета 1999. па надаље, у ситуацији велике конфузије у целом региону. Српске снаге безбедности су напустиле Косово и војници Кфора (Међународне стабилизационе НАТО снаге за Косово) прилично су се споро утврђивали, док су десетине хиљада косовских албанских избеглица покушавале прво да стигну до Албаније а онда да се врате кући, а Срби опет да потраже уточиште на територијама под контролом српске војске. Владао је хаос: није било функционалне администрације народа Косова, а Кфору је било потребно поприлично времена да преузме контролу над ситуацијом, очигледно без потребног знања како да се носи са овако екстремним ситуацијама. Интервенција НАТО-а је у суштини била ваздушна кампања – бомбардовање Косова и Србије (операције које су по неким мишљењима прекршиле међународно право, јер их није одобрио Савет безбедности УН) – а на терену је де факто савезник НАТО-а била ОВК. Тако је у критичном периоду, који је фокус наше истраге, ОВК имао контролу над пространом територијом која је обухватала Косово, али и неке пограничне регионе на северу Албаније. Контролу ОВК не треба схватити као неко структурисано вршење власти, а свакако је била далеко од контура државе. У току овог критичног периода почињени су бројни злочини и над Србима који су остали у региону и над косовским Албанцима осумњиченим да су „издајници“ и „колаборационисти“, или су постали жртве трвења унутар ОВК. Ти злочини су углавном прошли некажњено и тек годинама касније је направљен прилично скроман почетак по том питању.

 
5. За време ове хаотичне фазе, граница између Косова и Албаније је практично престала да постоји. Није заправо било никаквог облика контроле, а тешко да је и било могуће применити правила с обзиром на огроман прилив избеглица према Албанији и њихов повратак у сличном броју пошто су непријатељства окончана. За време једне мисије на терену 1999. у име швајцарског парламента лично сам овоме присуствовао; изнад свега сам запазио како су с јединственом солидарношћу албанско становништво и власти прихватали косовске албанске избеглице. У таквој атмосфери су се фракције ОВК слободно кретале са обе стране границе, која је, као што сам истакао, у то време била више нека симболична линија поделе. Дакле, јасно је да је ОВК имала контролу у региону у том критичном периоду, како на Косову тако и у северном делу Албаније, уз границу. Међународне снаге су сарађивале са ОВК као са локалним органима власти у војним операцијама и обнови реда. Резултат овакве ситуације је то што су одређени злочини које су починили припадници ОВК, укључујући и неке лидере у врху ОВК, практично прикривени и остали су некажњени.

6. Злочини српских снага су документовани, јавно осуђени и, у мери у којој је то могуће, починиоцима се судило. Застрашујућу природу ових злочина заиста не треба даље описивати. Они су произашли из изопачене политике коју је Милошевић дуго водио, укључујући и оно време када је уживао пуно дипломатско признање у престоницама многих демократских земаља. Ти злочини су однели десетине хиљада живота и пореметили цео један регион нашег континента. У сукобу на Косову, албанско становништво је претрпело стравично насиље због сулуде политике етничког чишћења диктатора који је тада био на власти у Београду. Ниједан од ових историјских догађаја не може данас бити предмет недоумица. Међутим, паралелно с тим се појавила једна клима и склоност да се сви ови догађаји и дела посматрају кроз објектив који све приказује исувише јасно: на једној страни су Срби, приказани као зли угњетачи, а на другој косовски Албанци, виђени као невине жртве. У ужасима злочина не може да постоји принцип компензације. Основна суштина правде је да сви буду третирани на исти начин. Штавише, дужност је да се утврди истина и спроведе правда како би се обновио истински мир и да би различите заједнице могле да се помире и почну да живе и раде заједно.

7. Ипак, у случају Косова, преовладала је, изгледа, прилично кратковида логика: успоставити привид реда што је брже могуће, а избегнути све што би могло да дестабилизује регион, још увек у стању веома крхке равнотеже. Резултат је био такав облик правде који се једино може дефинисати као селективни. Некажњиви су постали многи злочини који су изгледа, на основу поузданих показатеља, директно или индиректно били дело највиших вођа ОВК. Западне земље које су се ангажовале на Косову нису се упустиле у директне интервенције на терену, определивши се за нападе из ваздуха, па је ОВК била њихов неопходни савезник у копненим операцијама. Међународни актери решили су да зажмуре пред ратним злочинима ОВК и одредили су као најважнији циљ да успоставе известан степен краткорочне стабилности. У суштини, ново Косово је изграђено на постојећим структурама домовинског покрета косовских Албанаца? Дакле, и међународне администрације које су се тамо смењивале, и влада САД, за коју се генерално сматра да игра важну улогу у дешавањима на новом Косову[1], морале су да одржавају добре односе са својим де факто савезницима на терену, пошто су они постали нови господари локалне политичке сцене. Ова ситуација, као што смо већ нагласили, на крају је осујетила изгледе да до краја сазнамо истину о почињеним злочинима, барем у случајевима где постоје све индиције да су у питању недела особа на положајима у власти или лица блиских онима на власти. Додатни проблем је то што ресурси међународне администрације под Унмиком нису били довољни ни по количини ни по квалитету да би се на ефикасан и непристрастан начин процесуирали почињени злочини. Временски ограничени уговори за већину иностраног особља Унмика и касније сталне ротације представљали су велику препреку спровођењу правде. Међународни званичници су нам рекли да им је било немогуће да сачувају поверљивост извора – што је суштински елемент за успех кривичне истраге – посебно због тога што су морали да се ослањају на локалне преводиоце који су често преносили информације особама под истрагом. Због тога је Еулекс морао да доводи преводиоце из других земаља како би безбедно обављао најосетљивија испитивања. Исти извори су нам рекли да би се приступ међународне заједнице укратко најбоље могао описати као „стабилност и мир по сваку цену“. Такав приступ је очигледно подразумевао да се не долази у сукоб са локалним актерима на власти.

8. Тако је мисија Еулекса, на задатку од краја 2008, наследила изузетно тешку ситуацију. Бројне досијее о ратним злочинима, посебно оне у којима су као осумњичени наведени борци ОВК, Унмик је предао у јадном стању (затурени докази и изјаве сведока, превелике временске паузе између непотпуних истражних радњи). Званичници Еулекса су чак отворено износили своје страхове кад смо одлазили у истраживачке посете да ће од бројних предмета просто морати да се одустане2. Неки од наших контаката, представници новог цивилног друштва у повоју, нису се устезали да критикују Еулекс: очекивало се да ће Еулекс коначно кренути на „недодирљиве“, чија је више него мутна прошлост била општепозната чињеница. Ипак, очекивања су била узалудна: било је много најава и обећања, али опипљиве резултате тек треба видети. Типичан је случај Назима Блаце, дувача у пиштаљку, који је јавно признао да је убијао по налогу људи који су данас на високим политичким положајима. Четири дана је прошло пре него што је ухапшен и стављен под заштиту. Начин на који се Еулекс буде бавио овим случајем биће важан тест колико је далеко спреман да иде у својој мисији промовисања правде.

9. Мора се ипак похвалити изузетна посвећеност многих припадника Еулекса – у време писања овог текста око 1.600 међународних руководилаца и 1.100 локалних радника – и њихова решеност да се суоче са изузетним изазовом који им је предат у задатак. Њихови напори су почели да дају опипљиве резултате, посебно у случајевима логора у Кукешу и клинике „Медикус“ у Приштини. Ипак, неопходно је да Еулекс добије експлицитнију и одлучнију подршку на највишем нивоу европске политике. Не може бити оклевања и недоумица кад је у питању потреба да се гоне сви осумњичени за злочине, чак и у случајевима када они заузимају важне институционалне и политичке положаје. Исто тако, Еулекс мора под хитно да добије приступ комплетној архиви коју су прикупиле међународне агенције које су претходно радиле на Косову, укључујући и документацију Кфора која је у међувремену враћена у земље које су дале војни допринос3, и документацију коју је саставио МКСЈ4. По мишљењу кључних особа које раде на терену, треба да постоји заједничка, јединствена база података која би се састојала од архиве свих међународних чинилаца, лако доступна истражитељима Еулекса. Човек мора да се упита шта би уопште могло да буде наведено као разлог зашто овај основни захтев није испуњен.

 

10. Косовска полиција (КП), мултиетничка по саставу, професионално је обучена, добро опремљена и очигледно ефикасна у борби против ситног криминала или мање тешких облика криминалитета. Са више од 7.200 униформисаних полицајаца и преко 1.100 помоћног особља, КП чине представници 13 етничких група, укључујући и 10% Срба. Према последњим анкетама, КП је друга, одмах иза Кфора, међу институцијама које на Косову уживају висок ниво поверења јавности. Високи међународни званичници су потврдили да је полиција „пристојна“, а судије „проблематичне“ – у смислу да су изложени застрашивању, корумпирани или под утицајем политичара. Ипак, посматрачи с којима смо разговарали имају различите процене о полицији. КП још треба да се докаже да би задобила пуно поверење својих међународних партнера, укључујући и колеге у Еулексу. Међу представницима међународне заједнице на Косову смо осетили колебања и сумње у одговору на питање да ли сви челници полиције имају неопходну политичку вољу да се најснажније супротставе свим облицима криминала; нарочито када се од полиције тражи да води борбу против организованог криминала и/или кривичних дела у која су умешани високопозиционирани политичари, а нарочито када треба да обезбеди заиста ефикасну заштиту сведока, што је веома осетљив и суштински важан елемент гоњења најозлоглашенијих и најопаснијих криминалаца.

 
11. Корупција и организовани криминал представљају највећи проблем у региону, што је показало неколико међународних студија. Проблем погоршава чињеница да су криминал, корупција и политика уско испреплетени. Чини се да масовно присуство међународног особља нимало није поправило ствари, заправо је довело до неких прилично чудних аномалија; на пример возач или чистачица у некој међународној организацији или страној амбасади по правилу зарађују знатно више од полицајца или судије, што неизбежно ремети скалу друштвених вредности.

 
12. Највећи приоритет из хуманитарне перспективе је да се разјасни судбина несталих лица. Број несталих је екстремно висок када се узме у обзир мали број становника Косова. Од укупно 6.005 случајева несталих лица које је регистровао Међународни комитет Црвеног крста (МКЦК), око 1.400 особа су пронађене живе и било је могуће открити и идентификовати 2.500 тела. Већина преминулих су косовски Албанци, од којих је половина ексхумирано из масовних гробница на територији Србије, а друга половина на територији Косова. Поред тога, постоји 1.869 несталих чија судбина није утврђена. Две трећине су косовски Албанци. По доласку Кфора 12. јуна 1999. нестало је 470 особа, од тога 95 косовских Албанаца и 375 неалбанаца, углавном Срба5.

13. Када говоримо о процени броја несталих, треба напоменути да су многе косовске албанске породице које су изгубиле своје вољене после 12. јуна 1999. наводно пријавиле ранији датум нестанка, пре овог „датума прекретнице“, због страха да ће њихове најдраже сматрати „издајницима“ које је ОВК казнила. Значајно је да косовски закон о накнадама за породице „палих бораца“ изричито искључује лица која су страдала након доласка Кфора. Што се тиче закона о накнади за породице несталих лица, који је још увек у фази расправе, став је косовских власти да би тај закон требало да обухвати само оне који су нестали после 1. јануара 1999. и пре 12. јуна 1999. Овакав став показује колико је проблем несталих косовских Албанаца и данас осетљива ствар. Према неким нашим изворима, та тема је и даље огроман табу и озбиљна препрека да се открије истина. Потрага за „издајницима“ је често бацала у сенку крваве заваде између фракција унутар ОВК и служила да заташка злочине које су починили припадници ОВК и њихови сарадници.

14. Садашња Канцеларија за нестала лица и судску медицину6 наводи да има велике тешкоће у раду са документацијом често лошег квалитета коју је наследила од претходника7; она очигледно има и проблем да мотивише и задржи запослене, који су наводно недовољно плаћени у односу на квалификације које имају. Напоре да се утврди судбина несталих лица такође отежава недовољна сарадња између различитих међународних организација и косовских власти, да не помињемо надлежне органе у Албанији. Док је Србија сарађивала у напорима да се ископају масовне гробнице за које се сумњало да постоје на њеној територији, иако не без почетних сумњи, испоставило се да је такве истражне поступке много компликованије спровести на територији Косова8 , и до сада немогуће на територији Албаније9. Сарадње са косовским властима нарочито није било кад је у питању 470 случајева несталих, званично регистрованих након завршетка сукоба10. Изостанак сарадње са властима Косова и Албаније у утврђивању судбине несталих Срба, па чак и косовских Албанаца за које се верује да су жртве ОВК, изазива озбиљне сумње да тренутно постоји потребан ниво политичке воље да се утврди цела истина у вези са овим догађајима.

15. Радној групи за нестала лица, којој председава МКЦК, у сарадњи са ОМПФ, потребна је свесрдна подршка међународне заједнице да би превазишла отпор који постоји код свих страна.

Таква подршка је важна и због преживелих рођака несталих особа, чија патња и даље представља велику препреку помирењу.

 

Запрепашћен поступком Хашког суда

 

16. Већ смо подсетили како су тврдње о трговини органима доспеле у јавност, добиле међународне димензије и подстакле Парламентарну скупштину Савета Европе да затражи израду овог извештаја. Нашироко се полемисало о такозваној Жутој кући, која се налази у месту Рипе, у близини града Бурела у централној Албанији – до тога да се учинило да ова кућа има монопол на пажњу јавности. Међутим, та кућа је била само један од многих елемената у далеко већој и сложенијој епизоди. Тачно је да је цела прича, изгледа, почела са открићима о Жутој кући. У фебруару 2004. МКСЈ и Унмик су заједнички организовали истраживачку посету овом месту, уз присуство новинара. Ипак, ова посета се по свим техничким стандардима не може посматрати као право форензичко испитивање. Људи који су учествовали у њој, а које смо интервјуисали, отворено су осудили недостатак професионализма, нарочито у погледу узимања узорака и бележења научних запажања. Осим тога, понашање неких чланова породице Катучи, која живи у тој кући, буди низ питања, пре свега због различитих и контрадикторних објашњења која су понудили објашњавајући трагове мрља од крви (откривене употребом луминола) у близини стола у главној соби. Глава породице је прво тврдио да су животиње са фарме ту убијене и истранжиране. Друго објашњење је било да се једна жена из породице породила на истом месту.

 
17. Ни МКСЈ ни Унмик, нити канцеларија албанског јавног тужиоца, нису после ове посете спровели било какво детаљније испитивање. Албански истражитељ који је учествовао у поменутој посети, штавише, пожурио је да јавно каже да није пронађен траг било које врсте.

Прикупљене физичке узорке на лицу места МКСЈ је касније уништио након што их је фотографисао, што ми је у писму потврдио садашњи главни тужилац МКСЈ.11 Морамо себи дозволити да изразимо запрепашћење што је такав један корак предузет.

18. Ни тим специјалног тужиоца за ратне злочине у Београду није дошао до неких конкретних резултата у овом случају, без обзира на значајан труд. Медијска халабука која је пратила истрагу сигурно није допринела њиховој ефикасности. Захваљујемо специјалном тужиоцу на сарадњи и спремности да помогне.

19. Екипе међународних тужилаца и истражитеља у мисији Еулекса, задужене да истраже наводе о нехуманом поступању, укључујући и оне који се односе на могуће случајеве трговине органима, оствариле су известан напредак, посебно у правцу доказивања постојања тајних притворских објеката ОВК у северној Албанији, где су наводно почињена и убиства. Међутим, Еулексову истрагу је до сада отежавао недостатак сарадње од стране албанских власти, које нису одговарале на специфичне, подробне захтеве за судску помоћ. У време писања овог извештаја, Еулекс није имао приступ комплетној документацији МКСЈ о овом делу истраге.

20. Даља истрага, коју је такође спровео Еулекс, о случају клинике „Медикус“ у Приштини, такође је на сличан начин отежана тиме што су власти неколико чланица Савета Европе и земаља посматрача са закашњењем одговориле на захтеве Еулекса за међународну правну помоћ.12 С обзиром на тежину наведених дела – трговина људским органима, ни мање ни више – оваква кашњења су несхватљива и несавесна. Треба подсетити да је почетна истрага довела до хапшења неколико осумњичених у новембру 2008. Од тада је издато више налога за хапшење других осумњичених који су тренутно у бекству.13 Ова истрага служи као још један доказ да у овом региону постоје криминалне структуре и мреже, у које су умешани и лекари, и које делују у региону као део међународне мреже трговине људским органима, без обзира на присуство међународних снага. Верујемо да постоје довољно озбиљне и значајне индиције да је овај облик трговине постојао много пре случаја „Медикуса“, и да су неке вође ОВК и њихови сарадници умешани у то одраније. Индикације су свакако сувише јаке да би се могао толерисати пропуст да се коначно спроведе озбиљна, независна и исцрпна истрага.

 

Ликвидирани сведоци


21. Сазнали смо из прве руке колико је тешко реконструисати догађаје на Косову у бурном и хаотичном периоду 1999–2000. Са изузетком неколико Еулексових истражитеља, било је и још увек има мањка одлучности да се утврди истина о томе шта се десило у том периоду и у складу с тим подели одговорност. Мноштво доказа који постоје против појединих врховних вођа ОВК изгледа у великој мери доприноси тој неодлучности. Било је сведока догађаја који су ликвидирани, и оних превише уплашених и самом чињеницом да их пропитују о овим догађајима. Такви сведоци уопште немају поверења у заштитне мере које би могли да добију. Ми смо сами морали да предузмемо прецизне мере предострожности у погледу појединих саговорника како бисмо их уверили да ће њихова анонимност бити строго чувана. При свему том закључили смо да су достојни поверења и успели смо да утврдимо да се њихове изјаве поклапају са објективно проверљивим чињеницама. Наш циљ, међутим, није био да спроводимо кривичну истрагу. Ипак, можемо да тврдимо да смо прикупили довољно убедљиве доказе да снажно захтевамо да међународна тела и умешане државе коначно предузму све кораке како би осигурали да се истина утврди, а кривци јасно идентификују и позову на одговорност за своје поступке. Знаци да су криминалци у дослуху са носиоцима највиших политичких и институционалних функција превише су бројни и превише озбиљни да би се игнорисали. Фундаментално је право грађана Косова да знају истину, целу истину, а то је такође и неопходан услов за помирење између заједница и за просперитетну будућност земље.

22. Пре него што пређем на детаље у вези са нашом истрагом, хтео бих да изразим захвалност свима који су ми помогли да обавим овај тежак и деликатан задатак. На првом месту, захваљујем Секретаријату Комитета, коме је помагао један спољни експерт, као и властима држава које смо посетили, и способним, храбрим новинарима истраживачима који су са нама поделили неке информације. Такође дугујем посебну захвалност особама које су веровале у нашу професионалност и у нашу дужност да штитимо њихов идентитет како их не бисмо довели у било какву опасност.



2. Уводни коментар о изворима

23. У току истраживања, обезбедили смо сведочења и исказе неколико десетина примарних извора: бораца и сарадника разних оружаних фракција које су учествовале у непријатељствима на Косову; директних жртава насилних злочина почињених на Косову и околним територијама; чланова породица несталих и умрлих лица; садашњих и бивших представника међународних правосудних институција са надлежношћу за догађаје на Косову (пре свега Унмика, Еулекса и МКСЈ); представника националних правосудних система, укључујући тужиоце са јурисдикцијом за догађаје у вези са Косовом (Тужилаштво за ратне злочине у Београду, Канцеларија генералног тужиоца у Тирани, тужилац, полицајци и функционери државне безбедности у Приштини и у три околне државе), хуманитарних агенција (укључујући Међународни комитет Црвеног крста и Међународну комисију за нестала лица); и разних припадника цивилног друштва и организација за људска права који су истраживали и извештавали о догађајима на Косову у за нас важном периоду (укључујући Фонд за хуманитарно право).

24. Наравно, покушали смо где год је било могуће да ова сведочења узмемо сами приликом посета Приштини, Тирани, Београду и другим деловима Балкана, било путем званичних састанака (on the record), било кроз поверљиве разговоре. Међутим, због низа околности – укључујући и њихове „нестанке”, из безбедносних разлога, због њиховог пресељења у иностранство, као и ограничења нашег званичног програма сусрета док смо обављали мисију у региону – неки од извора који су обезбедили сведочење нису могли да се лично састану са нама.

25. Затим, да бисмо добили истинита сведочења о наводним злочинима косовских Албанаца, суочили смо се са истим препрекама као и друга истражна тела током протекле деценије. Због укорењеног осећаја оданости клану и принципа части који је можда најбоље описан у експертском извештају за МКСЈ у случају Љимај,14 већина сведока албанске националности била нам је недоступна. Видевши да су два истакнута процеса МКСЈ довела до смрти тако много сведока, и на крају до неуспеха да се оствари правда,15 известилац Парламентарне скупштине са тричавим ресурсима у поређењу са МКСЈ тешко да је могао да преокрене шансе да сведоци пристану да с нама директно говоре.

 

Недодирљива „Албанска мафија”


26. Многе особе које су дуго радиле на Косову и постале најцењенији коментатори правних питања у региону упутиле су нас у то да је у организоване криминалне мреже Албанаца („Албанска мафија”) у самој Албанији и на суседним територијама, укључујући Косово и Бившу Југословенску Републику Македонију и дијаспору, вероватно теже продрети него у Коза ностру; чак и оперативци на најнижем нивоу радије би се одлучили на затворску казну од неколико деценија него да издају припаднике свог клана.

 
27. Тако смо се, у нужди и само када је то било потребно, ослањали на аудио и видео-снимке интервјуа са кључним изворима, које су обављали други. У таквим случајевима смо предузели све могуће кораке да сами утврдимо аутентичност и веродостојност тих извора; упоредили смо њихове исказе са информацијама добијеним од одвојених, независних извора за које они нису могли да знају; а од људи који су обављали интервјуе добили смо утиске из прве руке о околностима и условима под којима су разговори вођени.

 

ОВК није била витешка

 

28. Разговоре су обавили бивши полицајци и инспектори из неколико земаља, академски истраживачи и истраживачки новинари од угледа и поверења. Ми смо увек инсистирали да сва сведочанства буду поткрепљена другим доказима.

 

3. Детаљни резултати наше истраге

3.1 Општи утисак

 

29. Општи утисак који произилази из наше истраге у неколико аспеката се драстично разликује од уобичајеног представљања сукоба на Косову. Док се водила интензивна борба за будућност територије Косова, било је веома мало ситуација да су се супротстављене наоружане фракције суочиле једна с другом на било каквој војној линији фронта.

 

30. Ужасна злостављања којима су српска војска и полиција прибегавале покушавајући да потчине и на крају протерају албанско становништво с Косова добро су позната и документована.

 

31. Докази које смо открили су можда најзначајнији по томе што су често сасвим супротни толико форсираном имиџу Ослободилачке војске Косова, или ОВК, као герилске војске која се витешки борила да одбрани право свог народа да насељава територију Косова.

 

32. Иако је несумњиво било много храбрих војника који су били спремни да иду на фронт, да се суоче са великим недаћама и ако је потребно и умру за независну отаџбину косовских Албанаца, ови борци нису нужно били у већини.

 

33. Из исказа које смо успели да сакупимо, политика и стратегија неких лидера ОВК биле су много сложеније од једноставног плана да надвладају своје српске угњетаче.

 

34. С једне стране, руководство ОВК је чезнуло за признањем и подршком страних партнера, посебно владе САД. Имајући тај циљ пред собом, „портпароли” ОВК са добрим међународним везама морали су да испуне одређена обећања својим партнерима и спонзорима, и/или да се придржавају одређених одредаба договора, које су биле де факто услови да добију подршку из иностранства.

 

35. С друге стране, међутим, један број високих команданата ОВК наводно није пропустио прилику да профитира у рату, између осталог и тако што су за себе обезбедили личну и материјалну корист. Хтели су да обезбеде приступ ресурсима за себе и своју породицу/клан, нарочито кроз позицију моћи на политичкој функцији, или у уносним делатностима као што су енергетика (нафта), грађевинарство и некретнине. Они су хтели да се освете за оно што доживљавају као историјску неправду почињену над албанским становништвом у бившој Југославији. А многи од њих су изгледа били решени да профитирају максимално колико су могли док су имали оперативну контролу над појединим територијама на којима је владало безакоње (на пример у деловима јужног и западног Косова) и да обезбеде утицај и моћ – посебно финансијску – уз помоћ којих би за себе обезбедили упориште на другим подручјима (на пример у Албанији).

 

36. Истина је да су се најважније оперативне активности ОВК – пре, за време и непосредно након сукоба – одвијале на територији Албаније, где српске снаге безбедности никада нису биле распоређене.

 

3.2 Поделе унутар ОВК и везе са организованим криминалом

 

37. За две и више године откако се прво појавио 1996. године, ОВК се сматрао за маргиналну, лабаво организовану побуњеничку групу, чије су нападе на Југославију западни посматрачи сврставали у дела „тероризма”.

 

38. Наши извори блиски ОВК и сведочења заробљених припадника ОВК које је прикупила српска полиција, потврђују да су главне локације на којима су се борци ОВК регрутовали и обучавали биле на северну Албаније.

 

39. Добро је познато да су оружје и муниција шверцовани у делове Косова и Метохије, често на коњу, кроз тајне, планинске путеве из северне Албаније. Српска полиција је те акције описала као криминална дела бандита који су хтели да врше терористичке нападе на српске снаге безбедности. Косовски Албанци и држављани Албаније који су учествовали у овим операцијама кријумчарења представљали су то као херојски чин отпора против српског угњетавања.

 

40. Домаће јачање ОВК у смислу његове борбене способности, као и кредибилитета међу албанским становништвом на Косову, нарочито у току 1998, поклапало се са повећаном бруталношћу у акцијама српске војске и полиције.

 

41. Ипак, тек у другој половини 1998, уз отворену подршку западних сила, у чијој је основи било снажно лобирање Сједињених Држава, ОВК је у перцепцији међународне јавности обезбедила престижан имиџ носиоца ослободилачке борбе косовских Албанаца.

 

42. Та перцепција престижа је био највећи и најважнији иметак ОВК. То је подстакло најбогатије донаторе албанске дијаспоре да ОВК дотурају знатна финансијска средства. Појединачни представници добили су већа овлашћења да говоре и делују у име косовских Албанаца у целини. Такође, водеће личности ОВК приказане су као будуће вероватно најмоћније и најутицајније фигуре на послератном Косову.

 

43. Заиста, ова перцепција надмоћи ОВК, коју су у великој мери створили Американци, била је темељ на коме је ОВК постигла стварну доминацију над другим претендентима на власт, као што су Демократски савез Косова (ДСК) Ибрахима Ругове или „влада у егзилу” Бујара Букошија.

 

44. Према информацијама које смо добили од инсајдера, са истом жестином с којом је спроводила координиране војне акције против Срба, ОВК се борила, и вероватно је одвојила више ресурса и политичког капитала, да задржи предност у односу на ривалске фракције.

 

45. Истовремено, треба нагласити да ОВК није била једна јединствена група бораца по угледу на конвенционалну армију. Није било формално именованог главног вође, или „главнокомандујућег”, чији би ауторитет признали други команданти и чија би се наређења поштовала на свим нивоима.

 

46. Заправо, док је трајала борба око тога ко ће у будућности управљати Косовом, и како се распламсавао сукоб, ОВК је била дубоко подељена унутрашњом исцепканошћу.

 

47. Важни узроци поделе су биле супротстављене политичке амбиције, као и различите представе најзначајнијих личности ОВК о томе шта су прихватљиви параметри насилног отпора.

 

48. Тако се 1998. и 1999, а посебно после смрти славног команданта ОКВ Адема Јашарија16 , појавило неколико различитих ОВК фракција.

 

49. Сваку од ових група је предводио један од самозваних оснивача ОВК. Свака група се састојала од лојалног језгра регрута и присталица, често окупљених из редова неколико блиско повезаних кланова и породица, и/или груписаних на дефинисаној географској територији Косова. Свака група је одредила свог вођу као најсветлију наду да предводи борбу ОВК против Срба и избори се за самоопредељење косовских Албанаца, сарађујући по потреби са другим командантима ОВК.

 

50. Очигледно je да су састав и руководство ових „фракција” ОВК, уз већ постојећу популарност ДЛК, ти који су наставили ослободилачку борбу и суштински обликовали постконфликтну политичку сцену Косова.17

 

Фракције ОВК имају своје обавештајне структуре

 

51. Током последње деценије дужност највиших извршних служби на Косову подељена је између бивших водећих команданата ОВК, а већина политичких кампања заснивала се на томе колики је допринос кандидат дао за ослободилачку борбу, као и до које мере је у стању да стално промовише интересе косовских Албанаца када је реч о познатим и непознатим противницима.

 

52. Утврђено је да су, поред осталих облика самоодржања, разне ОВК „фракције” које помињем формирале и одржавале њене обавештајне структуре. Н


Коментари6
06814
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Vladimir Žižić
Bravo Marti! Daj Bože da svi ( Srbi, Albanci i međunarodna zajednica ) dođu do pune istine. Neophodno je da svako počisti svoje dvorište! Da se zakonski kazne svi koji su znali a krili su istinu! Neće biti moguće da se u budućnosti normalno živi ako znamo da pored nas u kafiću ili u bioskopu sedi neko od ljudi koji su posredno ili neposredno učestvovali u svim ovim kriminalnim radnjama. Uvek na kraju istina pobedi. Zlo donosi samo prividno korist. Na duge staze, u borbi između dobra i zla, istine i pravde pobeđuje dobro. Treba samo izdržati. Čini mi se da je Dik Marti hrabar čovek i da ovaj njegov izveštaj uliva nadu da u Evropi još uvek ima ljudi! Da ga dobri Bog sačuva od neljudi!
Dusan Rmus
Djukanovic je najavio ostavku. Mrdjuprvima je priznao kriminalnu drzavu i primao kriminalce sa njihovim zasatvama. Da li moze Crna gora da opere svoj obraz posle odlaska ovog Tacijevog prijatelja. Negde sam rekao: Da se istina pojavi, ma koliko da je duboko zakopana. Nece me iznenaditi da se ta pandorina kesa kriminala rasprsne po tim samostalnim kvazi drzavama..Moje Berane u Crnoj Gori i moja Metohija postaze najveci centri kriminala. Sta je sa Pretsednikom Srbije? Koliko ce Srbi da trpe tu diktatururu i gledaju kako im se imovina otudju...U poslednje vreme citam "Pecat" i zgrozavam se, slujepom vodju Raqdoja Domanovica....Ovo Izvanredno ohrabrenje i ako su nam svi vojni potencijali unisteni..Nece svet kriminalce... pa prema tome ako se neko svecano zakune na svoje postenje treba da ga odrzava i stiti one koji ga biraju...Rodjen sam u Metohiji, a odrastao u Crnoj Gori... Izbegao sam balisticki noz 1941... gledao kako su majke bacale decu u Pecku bistricu u Rugoskoj Klisuri. Ovo su ...
pile mile
Koliko je vremena trebalo i strpljenja porodica otetih sa Kosova da doznaju o ovako gnusnom kraju njihovih najmilijih.Tesko je posle citanja za koje treba oko 2 sata, sazeto reci tim porodicama sta mogu sada da ocekuju u ovako nespremnoj Drzavi da se nosi sa ovako gnusnim stvarima iz izvestaja.Ne mogu da shvatim da nasa Drzava jos uvek nije otvorila raspravu u Skupstini radi donosenja smernica za dalje.Sve cestitke Martiju na hrabrosti i upornosti na izradi studije.
"Buba Mara"
Ne gubimo nadu ! I pored prljave svetske politike, u inostranstvu "Interpol" radi odvojeno. Droge i porast prostitucije, ubistava, krada itd u celoj Evropi je postao ogroman od tkz "pobede OVK-a ..Cak i naj "ne zainteresovaniji" su umorni od takve nametnute sopstvene NE SIGURNOSTI; !!! Ali moramo biti UPORNI U ZAHTEVANJU ISTINE!!
lindt chocolat
Zar mogu da postoje gnusnije, monstruoznije optuzbe od ovih, prema takvim "koljacima iz srednjeg veka" ???

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља