среда, 13.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 00:18

Како је откривана тајна „жуте куће”

субота, 18.12.2010. у 22:00
Радославка Деспотовић

Екипа емисије „Ре-Акција” ТелевизијеБ92 два пута је у Албанији истраживала наводе о нестанку 500 цивила и о трговини људским органима, снимајући серијал „Тајна ’жуте куће’”. Пратећи трагове до којих су дошли у Београду али и на Косову, као и информације из књиге Карле дел Понте „Лов”, новинарка Радославка Деспотовић и тим колега успели су да нађу кућу у којој су се, како се сумња, дешавали ужасни злочини, али и друга места која крију тајну несталих људи.

Снимања су обављена од октобра 2008. до фебруара 2009. године, а серијал је емитован на ТВ Б92. Читав задатак екипа је обавила у потпуној тајности. О одласку наше телевизијске екипе у Албанију ради истраживања навода о судбини несталих људи са Косова није била обавештена ни српска полиција, нити Министарство спољних послова.

„Материјале смо снимали у селу Риба, надомак градића Бурел, где се налази ’жута кућа’. Снимали смо интервјуе са члановима породице Катучи, која живи у овој кући. То је, колико је мени познато, један од укупно два интервјуа која је било која светска телевизија успела да забележи са њима. Снимали смо локално гробље у том месту. Карла дел Понте и њен тим навели су да се сумња да би у близини тог гробља могле да се налазе гробнице у којима су покопани нестали цивили. То су необележене гробнице, а мештани не умеју да објасне ко је у њима сахрањен”, каже Радославка Деспотовић у разговору за „Политику”.

Власник „жуте куће” није одмах пристао да говори за телевизију. Наша колегиница наводи да је господин Катучи био веома бесан због доласка новинара у његову кућу и да је било чак и претњи.

„Када смо дошли код њега поручио нам је да ће нас набити на колац и да смо шпијуни Карле дел Понте. Касније, када му је један албански политичар гарантовао за нас, преко мобилног телефона, да нас није послала Карле дел Понте, рекао је да смо му пријатељи и да ће бити наш домаћин”, прича наша колегиница.

У самом Бурелу екипа је снимила затворску болницу. Наша саговорница објашњава да постоје поуздана сазнања да су у тој болници обављане хируршке интервенције на несталима. Надомак Бурела и још неколико градића у централној Албанији екипа је снимила три војна кампа и логора у којима су боравили цивили. Телевизија Б92 једина је ТВ станица која је те снимке успела да сачини.

„Успели смо да снимимо све локације које смо желели. Наравно, војне кампове и логоре смо снимали тајно са скривених локација, баш као и затворску болницу у Бурелу. Снимали смо локације у Драчу за које су извештаји до којих смо дошли показивали да су биле места у којима су вршене хируршке интервенције. Успели смо да разговарамо са представницима албанских власти, пре свега тужиоцем Арбеном Дуљом, али и са замеником министра здравља. Интервјуисали смо лекаре, публицисте, новинаре, активисте невладиних организација. У Тирани смо снимили локације које су биле места окупљања и регрутни центри ОВК, у којима су често боравили и њени лидери”, наводи Радославка Деспотовић.

Према њеним речима, људи су у Албанији различито реаговали на интересовање српске телевизије да сними емисију о случају трговине људским органима. Било је, како каже Радославка, неверице, страха и затворености, али и преношења сазнања до којих су сами дошли.

„Одседали смо у једном хотелу у Тирани у ком је раније одседао и штаб ОВК. То смо такође и снимили и емитовали у једној од емисија у серијалу ’Тајна жуте куће’. Први пут је са мном био сниматељ Иван Жугић, а наредни пут су нам се придружили моја колегиница Јелена Вељковић и редитељ Никола Момчиловић.”

Ова храбра телевизијска екипа имала је велику помоћ од колега новинара из Албаније, чија имена ауторка серијала „Тајна ’жуте куће’” не жели да открије.

„Огромну помоћ нам је и пружио Фред Абрахамс, специјални саветник организације Хјуман рајтс воч, и Хосе Пабло Барајбар, бивши шеф Унмиковог одељења за нестале и породице отетих, убијених и несталих”, истиче новинарка.

Доротеа Чарнић


Коментари2
f1ba7
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Aleksandra Maksimovi'
„Žive ljude su zamotavali u bodljikavu žicu i bacali niz brda!“. To je jedno od najblažih sećanja glavnog junaka knjige Dečak iz Žute kuće, čiji je autor, Saša Milivojev, sakupio u jednu, ne, ne sliku – fragmenat čudovišnih zločina koje su izvršili albanski teroristi na Kosovu pre i posle agresije NATO-a protiv Jugoslavije. Glavni junak je 12-godišnji Srbin ruskog porekla kojeg su usred bela dana oteli i koji umalo nije postao žrtva crnih transplantologa u po zlu čuvenoj Žutoj kući na severu Albanije, gde je bilo ubijeno najmanje 300 ljudi, uglavnom Srba. Mnogi ugledni izvori tvrde da su njihovi organi bili prodati u inostranstvu, što je omogućilo vrhuški terorističke OVK da se neverovatno obogati. U intervjuu za Glas Rusije pisac, publicista Saša Milivojev objasnio je kako je dobio ideju za ovu knjigu.
ERA svjeta
Gotovo je neverovatno da se B92 zainteresovao za ovu temu kad se za njih uvek znao dezurni krivac. Mora da je stvar jako ozbiljna ili je neko resio da pusi niz vodu Tacija procenivsi da je on zavrsio posao.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља