понедељак, 11.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 20:15

Војници Бобан Миленковић и Шефко Таировић преживели голготу у Албанији и Немачкој

„Политика” је 2006. и 2007. године писала о двојици српских војника киднапованих на Косову, у пролеће за време агресије НАТО-а, који су мучени и злостављани у тајним затворима и бази НАТО-а
четвртак, 23.12.2010. у 22:00

Како преноси јучерашњи „Курир”, министар полиције Ивица Дачић, изјавио је, осврћући се на Мартијево истраживање о тајним лoгорима широм Европе, да су у тим логорима били и српски војници за време НАТО бомбардовања 1999 године, али да се тим питањем није бавио нико од новинара.

– Да је то било у некој другој земљи, вероватно би било на насловним странама. Неки наши војници заробљени су у тајним затворима широм Европе. Да ли треба да чекамо да Дик Марти прича о томе. Као да ми то не знамо – истакао је Дачић.

                                                                          +++++++++

Ниш – У октобру 2006, а потом и фебруару и марту 2007. године, у серији текстова „Политика” је објавила ексклузивне приче и исповести двојице припадника Војске Југославије, српским војницима Шефку Таировићу из Ниша и Бобану Миленковићу из Врања. Њих двојица су заробљени у пролеће 1999. године на територији Косова и Метохије, у време бомбардовања СР Југославије, и преживели су праву голготу.

Пронашли смо најпре у Нишу родитеље Шефка Таировића, Данета Хајриза и Фарију Таировић, који су нам испричали потресне детаље о месец и по дана колико је њихов син провео прво у тамници у Албанији, а потом и у једној бази НАТО-а у Немачкој. Остала је заувек у сећању реченица његове мајке Фарије, којој се син поверио по доласку у Србију и Ниш: „На Косову, када је заробљен, мучили су га неколико дана Шиптари. После је пребачен у Албанију, где су га тукли везаног, мучили струјом и где му нису давали храну и воду.”

Фарија је од сина сазнала где је после киднаповања био: „У Албанији у затвору је аутоматом ударен мучки у потиљак, испричао ми је, и тада је задобио тешке повреде главе и мозга. Иако је био повређен, у затвору у Албанији су наставили да га муче и туку, а онда су га пребацили у Немачку, где су се над њим такође иживљавали”, испричала је Фарија Таировић.

Неколико дана касније телефоном смо разговарали и са самим Шефком Таировићем, који се по повратку из заробљеништва дуго лечио, чак и у Специјалној психијатријској болници поред Ниша, а онда се оженио и са породицом отишао у једну од западноевропској земаља, где и сада живи и ради. Тада нам је испричао:

„Код Јуника су нас пресрели и разоружали албански терористи. И заробили. Везали су нам руке и почели да нас туку. Заробљени смо рано ујутру, а после пешачења од неколико сати затворили су нас у неку просторију. Све се одиграло у брдима изнад Дечана. Везали су нам повезе преко очију и наредних 20 дана нисам видео ни где сам, ни где ме воде. Провели смо неколико дана у затвору на Косову, а онда су нас хеликоптером пребацили у Албанију. Тамо смо били седам дана и ту су нас стално испитивали и тукли. Тражили су од мене да признам да сам мучио Албанце, да смо их заробљавали и стрељали, непрестано су инсистирали да признам да смо били терористи. Ћутао сам све време. После седам дана авионом сам пребачен у Немачку. То ми је кришом, да нико не чује, рекао један Македонац, који је био преводилац. Рекао ми је да смо негде поред Франкфурта. И у Немачкој су ми стално биле везане руке на леђима и очи. Нисам видео никога, а увек је код мене у просторији у којој сам био било по неколико људи. Пуне две недеље, из дана у дан, понављано ми је да морам да признам и нешто да потпишем, и да ћу после тога да будем пуштен. Нисам ништа потписао, нисам имао шта да признам. Мучен сам стално, а воду и мало хране добијао сам једном дневно.”

После најтежих дана у животу проведених у Албанији и Немачкој Шефко Таировић је враћен у Србију. Превезен је, испричао нам је, до мађарско-југословенске границе и ту су га преузели наши војни органи и одвезли у Ниш. У војску се више није враћао.

У фебруару наредне 2007. године пронашли смо и Бобана Миленковића, из Врања, другог војника Војске Југославије, који је са Шефком Таировићем био заробљен и мучен у затворима на Космету и логорима у Албанији и Немачкој. Бобан је поновио Шефкову причу: „Заробљен сам на редовном задатку, у патроли 13. априла 1999. године. Од карауле на Кошарама кренуо сам до положаја наше војске, када сам пресретнут у заседи шиптарских терориста. Нападнут сам с леђа, оборен и одмах везан. Са повезом преко очију и уста, са везаним рукама на леђима и ногама, убачен сам у неко возило, претпостављам у камионет, и одведен у непознато.”

О осталим данима Бобан Миленковић тада је испричао веома потресне детаље: „На Косову сам мучен и бесомучно тучен без престанка неколико дана, а онда смо пребачени у Албанију, а после велике тортуре, седам дана без воде и хлеба, у ланцима, у хладном и тамном подруму, авионом сам пребачен у Немачку. Саслушавања су настављена, мењали су се људи који су ме испитивали. Тражили су од мене да одам бројно стање јединице у којој сам био на Косову, какво оружање поседујемо, шта су планови војске и моје јединице, ко командује. Једнога дана у посету су ми дошли представници Међународног црвеног крста и док су они били код мене један од преводилаца, Македонац, рекао ми је да смо у Манхајму, у Немачкој. Представници Црвеног крста обећали су да ће обавестити моје родитеље, али нису то учинили... Тада сам срео и Шефка Таировића, који је доведен у моју ћелију и сазнао да је и он заробљен и мучен када и ја. Испитивања су настављена све до 18. маја, када ми је речено да вратим затворско одело које сам добио и када ми је дата назад моја војничка униформа. Одвезли су нас на аеродром и потом авионом до Будимпеште, а одатле војном кампањолом до српске границе где смо предати нашим војним органима. Два дана сам после тога провео у Београду, а онда ми је купљена аутобуска карта и кренуо сам за Врање.”

У Врању су Бобана већ били прежалили.

Тома Тодоровић

----------------------------------------------

Потврда све говори

Родитељи Шефка Таировића сачували су потврду коју је њихов син добио од Војске Југославије. На њој пише „да се потврђује да су Миленковић Драгољуба Бобан и Таировић Фарије Шефко припадници Војске Југославије. Именовани војници не поседују код себе никаква документа јер се враћају из ЗАРОБЉЕНИШТВА”.

Потврда се показује, пише даље, „на захтев овлашћених органа и чува се код себе. Након доласка у Ниш предаје се надлежном органу као и објава за путовање именованих војника”.

Потврда је издата у Београду, 19. маја 1999. године, а потписао ју је капетан прве класе Југослав Тасић.

Т. Т.


Коментари33
97dee
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Vida gligoric
Srpski narod je od uvek prastao i pruzao ruku prijateljstva! Srpska demokratija i covekoljublje, je nesto sto genetski nosimo u sebi. Ali, kada nam neko 'CUPA" srce i dusu iz nedara, to nam mnogo tesko pada. Nema tu srece za onoga ko na tudjoj muci zeli DOBIT, ma u cemu on a bila! Bog je jedan za SVE! Cuvajmo se! Pravda i strpljenje uvek pobedjuju. Kosovo i Metohija se vazda puta htelo OTETI, ali se uvek vracalo onome cije JESTE. To je SVETA SRPSKA ZEMLJA! BOG TO ZNA! Tesko onom narodu koji CASNI KRST lomise i svetinje BOZIJE skrnavise
hoda gura
Војници Бобан Миленковић и Шефко Таировић преживели голготу у Албанији и Немачкој.Бобан и Шефко имали су срећу што су их заробили албанци и пребачени у Њемачку, а браќа Бутићи и ако цивили нису имали среће јер су били киднаповани од стране „хуманих„ југисловена који „поштују„ све меѓународне конвенције и криминалце не може да открие ниту ко су ниту гдесу. Лажи су дио фолклора српског народа, рекоје покојни Стамболић.
Milla M
Da dopunim pricu... Manhajm je glavna americka vazduhoplovna baza u Nemackoj. Tamo su preneti verovatno americkim helihopterom.Ovi vojnici su imali veliku srecu sto su stigli do Amera, inace bi i oni nestali kao mnogi. Prevodilac je verovatno radio za americku vojsku, i imao americko drzavljanstvo, a inace je makedonskog porekla. Zato im je i rekao gde se nalaze.
Јоцко4 K
Чудна су питања: да ли јесу, или нису били заробљени и где су били пребачени ... ? Изгледа да се не сећате изјаве Џеми Шеја, у којој се наводи да су се два војника Војске Југославије "предала" НАТО снагама и да су пребачени у Немачку. Обратите пажњу на то да су се, по његовој изјави, та два војника "предала" на територији КосМета, у време рата, кад НАТО трупе тамо нису биле присутне, што указује да су припадници ОВК (на терену) одрадили посао заробљавања по налогу НАТО-а. Шеј је ову изјаву дао кад су ова два војника већ била пребачена у Немачку. Изјава је била срочена тако да делује пропагандно и стимулише друге војнике ВЈ-е на дезертерство.
Senad Tairovic
Bravo moja braco bobane i sfko vi ste pravi pravcati predstavnici srpskog naroda, jest da ste malo crnomanjasti ali sta cemo tako smo mi srbi, neka puknu hrvati vise ne mogu nas zvati cigane.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Досије Тачи / Србија о Тачију

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља