среда, 27.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:56
Не само о послу ДОБРОСАВ – БОБ ЖИВКОВИЋ

Илустратор са аждајиним репом

Његове ликове свакодневно можемо „уживо” да сретнемо на улицама, испред шалтера, по београдским сплавовима, у школама... али самог аутора је тешко одвојити од компјутера и извући из куће, где само црта, црта, црта...
Аутор: Александра Мијалковићсубота, 01.01.2011. у 13:00

Ко жели да види како Добросав – Боб Живковић заиста изгледа, мораће да потражи његову фотографију на Фејсбуку, јер се познати илустратор никад не појављује на телевизији, не воли да се слика и нерадо даје интервјуе, па је и на овај пристао под условом да његов лик представимо – цртаним аутопортретом. Одабрали смо један на којем је „позајмио” реп од аждаје, своје омиљене јунакиње. Сретали смо је у многим књигама које је илустровао, као крилату црну „злоћу” (из грчких митова и научнофантастичних романа) или као зелену „добрицу” (у бајкама за децу и одрасле).

– Сваки лик који нацртам, од застрашујућих чудовишта, набилдованих мафијаша и силиконом напумпаних „спонзоруша” па до крупнооких малишана и њихових измучених мајки са шерпом у рукама, део је неке „приче” у коју сам ушетао било зато што ме је заинтересовала, било по поруџбини... Али свака је била изазов и велика забава!

Цртање у мом животу није љубав…више је нека врста несрећних околности. Пробао сам да играм фудбал и био најгори. Последњи сам се пењао уз конопац, и то само допола. Забрањивали су ми да певам. Једино што сам могао јесте да седим код куће и читам, а књиге које сам читао нису имале ниједан цртеж у себи. Тако сам ја сео и почео да цртам. Цртао сам да бих допунио и оживео приче које сам волео…те 1967.кад сам имао пет година, а то исто радим и сада.

Негде крајем средње школе почели су да ми плаћају за моје цртеже, али и онда и данас то ми је као нека мала превара, чињеница да ми плаћају за оно што радим за себе и што бих радио и да нема новца – каже Боб.

Никад није пао у искушење да се бави политичком карикатуром.Радије покушава да прикаже и „рекламира” живот, ствари и приче које воли.

– Ваљда сам превише слабог вида да бих у политици „ишчачкао” нешто лепо, што би вредело нацртати – додаје.

Како би представио своје цртеже?

–Нема ту посебног коментара. То би било као објашњење вица, јер моји цртежи и јесу то. Сваким исказујем своје мишљење о одређеним појавама и догађајима. Њима као да „упадам у реч” у разговору, то је оно „Јесте, јесте!..ал’ није то ништа, да ли знаш кад сам ја оно…” и онда то доцртам, на свој начин, како ја видим ствари. Увек мало претерано, смешније и апсурдније него други. Ствари које ме нервирају или плаше ретко цртам. Ваљда сам још негде у души дериште, па ми је лакше да их игноришем, да им поручим: „Нећу да се играм са тобом!” – објашњава наш саговорник.

Цртање, које га чини толико срећним, приуштило му је и задовољство да, радећи као илустратор књига, упозна „сродне душе” међу писцима и пропутује светом (да би открио „да су сви људи у основи исти”). Поред осталог, и да га „Сачи & Сачи” пошаље у Њујорк... Никада, каже, у животу није пожелео да се бави ничим другим. Зар ни као дете?

– Провео сам ноћи и ноћи плачући у покушајима да замислим себе као спортисту и муке које бих имао са знојавим чарапама, будио сам се у потпуној паници замишљајући себе као доктора, или са ужасом слушао своју мајку, професорку, како прича шта јој се догодило на послу. Већ сам имао двадесетак година стажа и редовно објављивао у „Политикином Забавнику” кад ме је отац, лекар и војно лице, тужно упитао: „Хоћеш ли ти, сине, икада почети да се бавиш нечим озбиљним?”. Плашим се да је одговор на то питање још увек „не” – признаје Боб.

Ради код куће. Устане и укључи компјутер. И онда црта (кратко). Или укључи компјутер и погледа шта има ново на Фејсбуку, како су му пријатељи. Или укључи компјутер и уђе у игрицу Wоrd оf Wаrcraft (овога пута дуго). Па све то опет укруг, по цео дан.

– Ту негде нађем и времена да се угојим. Наравно, понекад и излазим. За празнике. А са собом понесем и свој лаптоп, никад се не зна кад ће наићи нека добра идеја…

На наше питање ко је на њега највише утицао одговора: „Сви и нико”.

– Волим и илустрацију и стрип, и обожавам гомилу цртача и њихових стрипова које су објављивали док сам био мали, али их срећем и данас. Искрено им се дивим и отворено завидим. Бленем до дуго у ноћ у оно што су нацртали, и како су нацртали. Полудим …а онда одбацим све то и нађем начин да испричам односно исцртам сопствену причу. Јер, ја цртежима приповедам. Надахњује ме све што видим и доживим, а посебно текстови у књигама које илуструјем. Они ме понесу и натерају да се укључим, да им додам оно што писац није могао речима да искаже.

Да ли је икада био у ситуацији да му прете или негодују због његових илустрација? Како на све гледају његова породица, девојка и пријатељи?

– Никада ми нико није претио, мада је било оних којима се неке моје илустрације никако нису свиђале, нарочито оне у „Националном парку Србија” Драгољуба Љубичића Мићка, ваљда су се препознали (додуше, да будем искрен, десило се и да ме је извесна позната певачица јавно похвалила, иако цртеж који сам смислио по њеном лику није нимало ласкав). Колико се сећам, имам само једну пријатељицу која тврди да се види да ли сам љут на њу или је волим – зависи како сам је нацртао (мада је мени Маца лепа како год да је цртам).

У ствари, постојала је једна таква ситуација. У књизи „Секс за почетнике” Јасминке Петровић (издавач „Креативни центар”) поред осталог сам илустровао и текст о проституцији. Књига изашла на бар 40 језика, један од њих је био и немачки. Стиже замерка да се удружење проститутки Немачке побунило због тога како сам представио њихову професију!

А моја породица и пријатељи су навикли на моје стално „црткање” и то посматрају као начин на који ја „губим време”, и као препреку због које се ређе виђамо. Срећом, трпе ме и таквог. Пријатељи ме воле и више него што заслужујем, зато су ми ваљда и пријатељи. Непријатељи ми често замерају. И ја сам себи понешто замерам: било би лепо кад бих био мало тањи. Мало тиши. Да ме има мање кад уђем у собу – самокритичан је Боб.

Наш духовити и (морамо признати) корпулентни саговорник тврди да је главна ствар у његовом послу – смишљање идеја. Остало је техника. Ипак, неки задаци су лакши, други тежи...

– Највише сам се намучио око „Секса за почетнике”, јер је тема најшкакљивија, велика је одговорност обратити се деци различитог узраста на прави начин, да оним млађим буде све јасно, а да старијима не буде досадно. Бринуло ме како бити смешан, а не вулгаран, информативан а ипак забаван. И најважније – како никога не повредити.

Помогла ми је сарадња са ауторком књиге Јасминком Петровић, постојало је међу нама сјајно разумевање, једва чекам њену нову књигу „Породица”, опет у издању „Креативног центра” (очекујем да буде паметна као „Секс...“ а блесава као „Школа” и друга писанија из едиције „Без длаке на језику”). Савршено се допуњујем и са Војом Жанетићем („Бића о којима мало знамо“) и Александром Милајићем („Лети, лети прабаба” а у припреми су и урнебесни „Љубавни рецепти”)... Ту је и мој пријатељ Бобан Кнежевић, писац научне фантастике и издавач „Монолита”, он је на неки начин крив што сам почео да илуструјем и дечије књиге (била је у питању опклада) – набраја Боб, који никада о својој најмлађој публици не размишља као о „деци”, ваљда што и сам себе доживљава као велико дете.

Шта припрема за наступајућу годину?

– У ствари, ако ме у међувремену не убију издавачи и аутори због кашњења, многа дивна дела чекају да их завршим. Нови аутор је Весна Софреновић, новинарка „Политикиног Забавника”,са својом „Зубатом књигом”. Радујем се, наравно, и новим „Забавницима”, наставку рада у „Максиму” и „Плејбоју”, и на „Хорор вицевима”, из серијала „Креативног центра” који сам илустровао ….Ма, посла преко главе. Боље да ме питате кад ћу да дишем!

---------------------------------------------

Пироћанац у Београду

Иако живи и ради у Београду, где је завршио Факултет примењених уметности, Добросав – Боб Живковић је пореклом Пироћанац. Прве илустрације објављивао је у „Студенту”, „Видицима” и „Тик-таку”. Илустратор је легендарних едиција „Знак Сагите” и алманаха научне фантастике „Монолит”. Дуже време радио је као арт директор студија „Сачи & Сачи” у Београду. Илустровао је текстове у  „Великом дворишту”, „Дневном Телеграфу” и „Европљанину” и преко 200 књига. Редовно објављује илустрације у „Политикином Забавнику”, „Максиму” и „Плејбојy”, стални је илустратор Креативног центра, а повремено и „Лагуне”. Четири пута је освојио награду „Невен” за најбоље илустровану дечју књигу, два пута је награђиван „Златним пером”, а добитник је и награде „Лазар Комарчић” 1988. за најбоља дела из области фантастике.

----------------------------------------------

Шта нисмо питали

– Чуди ме да ми нисте поставили уобичајено питање, које ваше колеге изгледа не могу да избегну, а ја због њега новинара одмах замишљам као СС официра, у кожи и са бичем (што нема везе са сексуалним склоностима): да ли ми је неопходан компјутер, или још цртам оловком на папиру. Сигуран сам да би следеће питање било „да ли илустратор може да црта на једној нози”, па „без прстића...”. Наравно да се може цртати и без компјутера, па и без оловке, урезивати у стену, брљати по песку...али технологија је ту да ми помогне да оно што се роди у мојој глави што лакше, брже и верније пренесем читаоцима. И ја зато све техничке новотарије с радошћу и захвалношћу прихватам! – каже Живковић.


Коментари2
22ed7
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

spasenija kolček
Obožavam Bobe, Vaša slikanija i crtanija... Uživam da ih gledam, gledam, gledam... Hvala Vam !
Sava Savanovic
G. Bob Živković je takav kalibar umetnika,koji dobrim tekstovima da dodatni pogon,a one loše vadi iz bule svojim talentom.Redak umetnik,svetskog ranga.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља