Панчево – Једног октобарског дана, године 1949. већ остарели Урош Предић објашњавао је свом пријатељу правнику и историчару др Миховилу Томандлу како је настала слика „Визија у облацима“. Задивљен мирноћом којом Томандл прати сваку његову реч, маестро је одлучио да госту исприча и ово: Једног дана у атеље Предићев стигао је, а знао је то често да чини, краљ Александар. Као и Томандл, задржао се пред „Визијом у облацима“, а сликар је, не размишљајући много са ким говори, објаснио да слика представља „у основи визију о социјалној револуцији“. Краљ се на те речи, причао је Предић Томандлу, окренуо и без речи напустио атеље. Никада више није дошао у посету сликару.
Оваквих пикантерија, у издању Архива у Панчеву, пун је рукопис „Моји сусрети са Урошем Предићем“ Миховила Томандла, панчевачког адвоката и историчара аматера. Милан Јакшић, директор Архива у Панчеву, каже да је рад само једном штампан, пре пола века у Зборнику Матице српске.
Интересантно је како је у то поратно време Предић гледао на свог великог такмаца Пају Јовановића. На Томандлово питање шта мисли о Паји, Предић каже: „Он вам је мачка која увек падне на четири ноге. Није гениј, али је одличан познавалац свих школа и праваца, а његови су радови мајсторски“.
Предић је Томандлу испричао да је он несуђени аутор слике „Сеоба Срба“ коју је патријарх Георгије Бранковић наручио за Миленијумску изложбу у Будимпешти. Понуда је учињена Предићу, он ју је прихватио, али уз услов да му се за сликање дају две године. Патријарху је рок био неприхватљив, па се обратио Паји Јовановићу, који је пристао да посао уради за осам месеци.
Авај, патријарх није био задовољан скицом за слику, те она није отишла у Будимпешту. Иако Томандл тако не каже, биће да је са мало ироније, скромни Предић испричао следећу анегдоту о свом конкуренту. На једној бечкој колективној изложби Паја је изложио две слике. Једна је представљала женидбу неког аустријског војводе, а друга је била „призор из арнаутског живота“. Цар Фрања Јосиф, који је помно разгледао изложбу, једва је обратио пажњу на „женидбу“, а заинтересовао се за „Арнауте“, па је слику чак откупио. Паја, љут због лоше процене, одмах је „женидбу“ прерадио, насликавши тако једну од својих познатих слика „Крунисање цара Душана“.
За „најлепшу цркву у Српству, изузимајући српске задужбине“, Предић је сматрао Успенску цркву у Панчеву, а посебно је, вели Томандл, хвалио иконостас Константина Данила („Даниела“ каже Предић). И поред тога што се види да Данил није академски сликар, јер му прсти на рукама и ногама насликаних персона „личе на кобасице“, Предић је о њему имао веома високо мишљење, а за најбољи његов иконостас сматрао је баш онај у панчевачком храму Светог успења.
На Томандлову молбу, Предић је направио списак својих радова, насталих од 1876. до 1948. године. На списку је 1658 радова, од скица до слика у уљу. Предић о свакој слици наводи шта је насликано, који јој је формат, у којој је техници сликана, чак да ли је неки портрет рађен према живом моделу или према фотографији, као и у чијем је власништву дело. Само 1915. није сликао. Написао је: „Година јалова због рата“.
Велики сликар умро је 1953. године. Сахрањен је у родном Орловату, али је мало недостајало да му вечно почивалиште буде у Старом Бечеју. Томандл сведочи о томе. Предић је, осликавајући капелу Богдана Дунђерског у овом месту, прихватио понуду да у њој, са члановима породице Дунђерски, и он буде сахрањен. Богдан Дунђерски је то чак унео у тестамент и депоновао код Матице српске. Предић се, међутим, касније предомислио и писао Матици да одустаје од такве намере. Жели да бусе сахрањен „крај своје добре матере у Орловату“.
