уторак, 24.11.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
субота, 08.01.2011. у 22:00 Рајна Поповић
НЕ САМО О ПОСЛУ: ЉИЉАНА ХАБЈАНОВИЋ-ЂУРОВИЋ

Нису јој покрали снове и наду

„Вода из камена” је њена десета књига, иако је уписујући студије економије мислила да никада неће постати писац

Има у њеној биографији нечег „филмског”. Службеница у банци и путничкој агенцији постаје новинар а онда и тиражни писац који остварује свој давнашњи сан. Први пут смо се среле, причале дуго, као да се знамо годинама, толико да изговорено стане у бар три оваква текста, не рачунајући списак награда које је примила, земље где има читаоце, језике на које су њене књиге превођене, а опет нисам стигла да је питам много тога. Нека повод, ипак, за разговор буде „Вода из камена”, десети роман Љиљане Хабјановић-Ђуровић, мада је прву књигу држала у рукама 1988.

– Од најранијег детињства сам желела да будем писац, као девојчица сам писала песме, освајала награде и маштала како ћу бити писац. Будући да сам расла без родитеља (отац напустио породицу а пет година касније мама је умрла), када је дошло време да се опредељујем за будуће занимање које би те 1972. године могло да ми донесе посао и сигурну плату, избор је био: економија или право. Јер, за технику нисам била талентована. Уписала сам Економски факултет, тужна и несрећна што никад нећу постати писац – сећа се Љиљана времена „покрадених снова и без наде”. Тако је сама називала године када ништа није писала, срећом пренула се и настао је роман „Јавна птица”.

Послала га је поштом Драгошу Калајићу, који је у то време био уредник едиције „Суперроман” у „Књижевним новинама”. Сматрала је да за анонимног аутора нема бољег избора, јер ће скренути пажњу на себе. Стигло јој је писмо да се јави издавачу, али је она оклевала два месеца.

– Сакупљала сам храброст, не знајући да се онима који су одбијени одмах јасно каже. Дакле, одем тако код Калајића, он почне да хвали књигу. Ћутала сам, ћутала, да би ме он у једном тренутку питао значи ли мени уопште шта он говори. Наравно узвратила сам да те лепе речи из основа мењају мој живот – описује своје прве кораке у свет издаваштва.

Наравно, данас је све другачије. Пре свега Љиљана ради под кровом своје издавачке куће „Глобосино Александрија ”, не чека као за Калајићевог мандата – годишње планове, а онда и још три године да дође на ред за штампање.

– Ипак, „Јавна птица” се појавила на Сајму 1988. Какав осећај! Ту своју књигу сам стално носила уз себе, у ташни и под руком. Не знам шта би сада требало да ми се деси у професионалном раду па да осетим толику срећу и радост. Када сам је први пут угледала у излогу књижаре „Геца Кон”, вриснула сам од усхићења да су се неки људи који су се ту затекли окренули и зачудили. Још поврх свега, сазнала сам од директора Видака Перића, директора да је неко украо са сајамског штанда моју књигу, дакле изложио се и том ризику… Па мом задовољству није било краја – додаје моја саговорница.

Биле су то, дакле, догодовштине у животу једне службенице у „Путнику” која је још плату зарађивала у одељењу за инострани туризам, доводећи госте из далека. Данас она у радној соби сваког дана напише по две странице књиге. Најмање, некад и више када је понесе инспирација. С обзиром да су компјутер и њен супруг („Само њему првом дајем да чита оно што напишем!”) привилеговани да први „посведоче” о доприносу новој књиге, питам како је некада писала.

– Руком и то до 1996. а онда све прекуцавала на машини. Наравно сада ми компјутер много значи, јер мисли ми често бивају брже од руке, а рачунар ми уз то дозвољава да одем на дно текста и напишем поглавље које ће доћи на ред тек за месец дана – објашњава Љиљана Ђуровић.

Не грешим, јер приликом удаје она је прихватила само презиме супруга Милована и тако јој стоји у свим званичним документима. За оно Хабјановић, крив је већ поменути Драгош Калајић, који је посаветовао да остави и девојачко, јер је необично и „памтљиво”. Као створено да читаоцима остане у глави. А како прво у њеној глави настају романи, наслови, зна ли унапред шта је крај, почетак?

– Док сам писала свој исповедни циклус, што значи од „Ана Марија ме није волела” и завршно са „Пауновим пером” имала сам пред собом истините приче. Следила сам основну нит, додајући све што треба да настане књижевно дело. Литература, ипак, није дневник – открива Љиљана. – На другој страни је духовни циклус, почев од романа „Петкана” и даље до „Воде из камена”, када сам стварала истините приче о истинитим догађајима и ликовима, где такође имам контуру коју морам да следим. Недопустиво је измишљати о историјским личностима, без обзира да ли припадају српском или неком другом народу .

– Читам пуно шта су писали историчари. Рецимо „Игру анђела” сам осмислила тек пошто сам проучила шта су турски и српски хроничари оставили, а у „Запису душе” се појављује Скендер-бег, па сам зато дала да се са латинског преведе рукопис објављен у 15. веку у Далмацији, да бих имала истиниту грађу. Упоредо са тим читам и светоотачку литературу јер духовна порука мора да буде у складу са хришћанском догмом, јер ни ту не правим импровизације. Верник сам и не бих се усудила да измишљам што није по Јеванђељу, што нису признали свети оци – искрена је наша саговорница.

„Петкана” је ипак нешто посебно, сложиће се сви они који су књигу прочитали. Међу њима је и Амфилохије Радовић, који је, уз свој благослов, са факсимилом одштампан на почетку, написао „да је наискап прочитао оно што је Љиљана принела Светој Петки и Христу Богу”.

– Знала сам да она постоји, али никада ми није била посебно важна. У јесен 1995. године почела сам да пишем „Женски родослов” а радила као новинар и узела неплаћено одсуство да бих завршила ту књигу. Ишло ми је врло лоше и почела сам да плачем јер нисам била задовољна и помолила сам се Светом Василију Острошком, Светом Петру Цетињском и Светом Николи, дакле свим свецима везаним за мој црногорски род – враћа слику од пре готово једне деценије.

У једном тренутку се, каже, запитала: „А зашто се не помолиш Светој Петки?” Видела је пред собом икону Свете Петке, али не у црном како је увек до тада замишљала светитељку, него у црвеној одежди са малим црним огртачем преко рамена, као на икони која је касније стављена у медаљону на насловну страну књиге. И помолила се око 11 сати пре подне, у српском народу врло поштованој светици, да лакше заврши започет посао.

– Тог дана јавила ми се кума која је крстила мог сина и рекла да је службено, јер се бавила социјалном заштитом, посетила манастир Свете Петке у Извору, где постоји дом за децу ометену у развоју о којима бригу воде монахиње. Питала ме је да ли да ми донесе икону Свете Петке јер јој је у једном тренутку дошло да уђе у њихову малу капелу и купи ми је. Била је то светица коју сам видела док сам се молила да завршим књигу – прича заиста необичну епизоду из свог живота Љиљана Хабјановић. Тада, у јесен 1995. почела је Свету Петку да сматра својом заштитницом.

Неколико година касније док је чекала у реду да целива икону Свете Петке у капели на Калемегдану пало јој је на памет да напише књигу о светитељки мада се нечим сасвим другим бавила тих децембарских дана.

– Нисам одмах почела, размишљала сам два месеца. Бојала сам се да ли ћу умети. Нисам желела да изневерим осећања људи који воле Свету Петку, а о њој, иначе, постоји врло мало литературе. Када сам одлучила, у следећа три минута имала сам концепт књиге у глави. Почела сам да пишем, као да се молим, икона ми је била на столу, гледала сам у њу и никада ниједну књигу нисам написала лакше и брже. За шест месеци. Знала сам да пишем и по 12, 14 сати дневно, да ме од нагнутости над компјутером и груди заболе. Ипак, имала сам утисак да хватам белешке – истиче ауторка „Петкане”, књиге која је у размаку од 2001. када је публикована, до тек окончане 2010. години, у којој је имала 26. издање са додатних три хиљаде примерака. Тираж снова за многе писце…

Чим је завршила писање оставила је рукопис у Патријаршији на портирници да га погледа и митрополит Амфилохије Радовић да буде сигурна да није направила канонске грешке. Владику није познавала, али када јој се јавио с похвалама, одговорила му је да је то светитељка учинила и допринела.

– У радној соби имам мали олтар посвећен Пресветој Богородици и један Светој Петки – додаје Љиљана, уверена да је имала велику милост светитељке да напише ову и остале књиге из духовног циклуса, које се већ седам година продају у храмовима Српске православне цркве.

За сина Хаџи Александра и супруга Милована Љиљана у предговорима књига и увек када је питана каже „да је они воле како њој то треба”. Воле је и поштују веру као и Љиљана:

–Не бих могла да путујем на света места, ни да ходочастим да нисмо истомишљеници. Пре две године смо супруг и ја понудили сину да за Нову годину идемо у Барселону, на шта је он узвратио: „Не, хајдемо за Божић у Јерусалим!” И за пост и славе и упражњавање вере неопходно је да породица буде сагласна. Бар ја тако мислим. Свети оци су писали да жена уводи побожност у кућу, мада и млади могу да подуче старије што сам видела по својим читаоцима. Монах Клеопа, представник СПЦ-а у манастиру у Јашију, где ради и докторску дисертацију, рекао ми је да је купио „Петкану” мајци и схватила његову љубав према монашком животу – наводи уз смешак Љиљана Хабјановић-Ђуровић.

------------------------------------------------------------------------------------------ 

О левичарству и вери

– То да побожност и левичарство не иду заједно за мене је погрешно схватање и вере и левице. Ја сам и даље левичарка, у смислу залагања за равноправност свих људи без обзира на верску припадност, за социјалну правду. Равноправност полова је такође принцип левице, а ништа од поменутог није у супротности са принципима хришћанства. Мислим да је изопачено схватање левице довело до супротности вере и левице, односно прогањања вере од стране комуниста. Идеологија је прешла у своју радикалну форму и просто је дошло до тога да ове две ствари буду неспојиве – тумачи Хабјановић-Ђуровић. – У партију сам примљена у четвртом разреду гимназије, иако су и моји другови и професори знали да сваког 16. новембра на дан Светог Георгија Ђурђица ја касним у школу или уопште и не долазим јер моја баба слави славу. Мом чланству у партији, дакле, ништа није сметало – примећује наша саговорница.

и сину Хаџи Александру и супругу

Владика Јоаникије је био наш духовни вођа у Свету земљу и пошто је пут био организован преко СПЦ-а, а Александар је постио и испоштовао сва правила која би требало да се прођу, он је стекао право да дода Хаџи испред свог имена. Имао је 16 година и мислила сам да ће га то проћи и да ће заборавити јер је био малолетан, али није. Чим је напунио 18 година, тражио је да промени име и прошао је процедуру која се у МУП-у пролази.

– Када га поменем јавно, у некој емисији или у разговору са новинарима а не кажем да је он Хаџи Александар – наљути се и пита ме када ћу да запамтим како се он зове. Дипломирао је режију прошлог септембра и радио је као помоћник код Љубише Самарџића у серији „Мирис кише на Балкану”. Супруг је директор и председник Управног одбора „Глобосино осигурања”.

Како је прешла у „Дугу”

Јавила сам се тадашњем главном уреднику „Дуге” Илији Рапајићу и питала могу ли да сарађујем, похвалила се да сам и књигу објавила, на шта ме је он питао умем ли да пишем за новине будући да писаца има много. Предложила сам да пишем о Драгиши Васићу, коме су тих дана после пет деценија забране изашла сабрана дела, а Тања Васић, његова ћерка је са мном радила у „Путнику”, па ми је све испричала о оцу и дала слике. Најбоље што је имало српско новинарство те 1991. године радило је у редакцији „Дуге”, осим Тијанића и Тирнанића, који су били „само” спољни сарадници. Била сам срећна и поносна што сам се нашла међу таквим људима, а Дада Вујасиновић, Ненад Стефановић и ја смо примљени заједно. Миломир Марић је био одговорни уредник и када му се донесу текстови у новине су ишли најбољи, нема везе да ли је писао стално запослен човек или неко са стране. Дакле, владала је љута конкуренција – текстова. У „Дуги” сам остала до 1995. године, писала и исповести познатих жена и текстове о свим корисницима наше несреће, дакле криминалу, злоупотребама и корупцији, који су тада обележили живот у Србији.

Због Дафине у затвор

У време када је „Дафиментбанка” била на „врхунцу успешности” Љиљана Хабјановић је објавила текст „Последњи балон из излога” о пирамидалној банци и зарадила – годину дана затвора, у који није отишла само захваљујући томе што је била мајка малолетног детета и претходно није била осуђивана.

– Пресудом је казна преиначена у условну, иако је Дафина Милановић на суду потврдила да је све што је написано она заиста рекла у разговору са туженом новинарком. Још је и додала да је то само кап у Дунаву. Али, тужили су ме људи из Социјалистичке партије, Српске радикалне и Српског покрета обнове и процес је трајао три године мада сам ја већ постала најчитанији писац са „Женским родословом” – добро памти наша саговорница.

– У једном тренутку су суђења затворена за јавност јер су долазиле ојађене штедише са транспарентима, али сцена коју ћу памтити целог живота збила се ту док сам седела на оптуженичкој клупи. Дошли су полицајци обучени за разбијање демонстрација са свом опремом, поред мене је био човек чију сам судбину знала (све што је стекао уложио је код Дафине), њега је један од тих у униформи ухватио за косу и лицем му ударао о под. Вриснула сам, судија је рекао да сам ја за све крива, да сам те људе довела што није била истина. Ипак, иако је Илији Рапајићу газда Језда нудио 120.000 марака да ме отпусти, он је то могао да уради за час, али није и то стварно може да му служи на част, јер кога је било брига за мене – истиче Хабјановић-Ђуровић.

Када је „Дафимент” царство пукло у парампарчад тужена ауторка текста у „Дуги” је имала привилегију да јој бивша велика газдарица све исприча и покаже силне признанице о томе како су они који су били на положају покупили своје паре и камату а обичан свет остао без ичега. Наслов тог текста је био „Волели су ме до последње марке”.

О Мири Марковић

– Нема новинара који ме не пита о пријатељству са Миром Марковић а ја сам и њих питала као и вас сада: „Како може полиција ноћу да долази у кућу пријатељице Мире Марковић, да је приводи, да она заврши на суду и буде осуђена?” Једним телефонским позивом Мира је то могла да заустави. Процените и по томе што је у лето 1999. године све било спремно да се сними серија „Женски родослов”, чак и костими сашивени, урађени пробни снимци локација а онда РТС од свега одустао. Упознала сам се са њом као и са многим саговорницима за текст, попут Биљане Плавшић, Катарине Карађорђевић, Весне Пешић, Војислава Шешеља, Николе Кољевића или Ђинђића – побраја.

– Дакле, направила сам њену исповест и још један разговор када се вратила из Кине. Нас две смо жене и левичарке и то је оно што нас повезује, али нисмо никада ручале, вечерале, нисмо се посећивале, поверавале једна другој тајне, нисмо ишле на летовања заједно. Зашто је то интересантно не знам, али увек ме то новинари питају – признаје Љиљана.

Цвеће од Ђинђића

– После текста о Дафини јавила сам се Зорану Ђинђићу 1994. године и питала жели ли да ми да исповест. Одговорио је да га позовем за пола сата. Јавим му се, он пристане, разговарамо три дана, он ми прича чак и како је фалсификовао личну карту и како је професору Хабермасу ускочио кроз прозор у кабинет. На крају га питам шта је радио оних пола сата док сам чекала на пристанак. Каже консултовао се са својим пи-аром и он му је рекао: „Дај јој интервју, њу сада сви читају”. Кад је интервју изашао у редакцију је стигла корпа цвећа какву никада до тада нисам добила.

Коментари2
c6f7b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

mirjana77 Stamenkovic
Imala sam prilike da je licno upoznam. Neobicna i iskrena zena. Iako je od tada proslo vise od 15 godina pamtim sa koliko ljubavi je govorila o svom suprugu kao prvoj i jedinoj ljubavi. Zelim joj da se u tom smislu nije nista promenilo.
spasenija kolček
Pitanje za naslov intervjua: Ko je to trebalo da joj pokrade snove i nadu ?

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља