петак, 21.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 00:06

Црни живот под златном земљом

недеља, 02.01.2011. у 22:00
Директор Филип Петровски

Медвеђа – Када је стигао у градић, странац Филип Петровски се осврнуо око себе. Видео је само салун, пошту и шерифа. Медвеђа је високог и мршавог македонског најамника подсећала на градиће које се протежу иза Рио Пекоса, иако је само прегазио џипом преко Јабланице. Преговарао је кратко са будућим газдом и постао најтраженији човек у врањској котлини.

Глас о новом управнику људских судбина проширио се до Лебана и много даље, до Босне на запад и Македоније на југ. Филип Петровски не поклања седам дана одмора у ријалитију „Фарма”. Не разбацује се бесплатним акцијама, не убацује људе у управне одборе. Али овде, на дивљем југу, оно што нуди директор рудника Леце равно је богатству. Он нуди посао. Да ли је живот у тами и јами светлији од тихог беспосличарског одумирања са ове стране земље, где се сунце једва пробија кроз сиве облаке?

Овде је потребан жанровски обрт, па из пејзажа шпагети-вестерна, улазим у свет „црног таласа” и сиромашног крајолика којим тумарају уморни рудари између депоније гвожђурије и напуштених вагона, овековечени у филмовима Живојина Павловића.

– Одморим се кад сиђем у јаму. Имам десетине позива дневно. Сви траже посао. Лудница – уздише Филип, после десетак минута корачања по блатњавој води до чланака. Пре десетак минута навукли смо на себе тамнозелене рударске униформе, натакли шлемове на главе и уперили сноп светлости са лампе ка улазу у тунел изнад које је исписано: „Срећно!”.

Ко је први рекао да је рударски хлеб са седам кора, очигледно је био на дијети. Више од пола часа непрекидно корачамо кроз земљину утробу, а ледени дах подземља осећа се кроз стари тунел који више није озидан и рачва се у десетине пролаза којима се не види крај. То је заоставштина прошлих генерација рудара, који су први пут ушли у јаму 1937. године. Касније је тунеле трасирало хиљаде соцреалистичких Алија Сиротановића, набилдованих анонимних копача без имена, презимена и икаквог трага о њиховој даљој судбини.

Рудник олова и цинка Леце практично није радио две деценије, али када га је из стечаја за око 10 милиона евра купио шабачки концерн „Фармаком МБ”.Некадашњи камаради, разбацани по бившим републикама и покрајинама, почели су да се враћају. Од када је рудник под мистериозним околностима затворен, процењује се да је око 3.000 људи напустило Медвеђу. Живот у селу Леце више није имао никаквог смисла, јер је рудник био све –и живот и смрт, и нада и очај, и љубав и издаја.

Светлост лампи обасјава уски ходник оштећен од одрона и готово углачани плафони и зидови светлуцају и преламају се у црвеножућкасте и беличасте одсјаје, као да показују где треба бушити даље. С процентом од 160 грама злата по тони олова или цинка, рудник Леце је међу еуфоричарима већ проглашен највећим рудником злата у Европи, новим „Елдорадом” сиромашног југа, заборављеним од бога и Београда.

– Изгледа да је само један рудник у Финској богатији златом, али нисам сигуран. Одлично скривају податке. Како год било, сви ме питају за злато. Колико га је, где га чувате, имате ли тајне трезоре? Ја им одговарам: „Сиђите и копајте га.” Зато сам понудио бушачима плату од 500 евра, а ако пребаце норму, добијају још 10 одсто. Просечна плата је око 400 евра. Тренутно имам 260 радника, али сви би, кад зову за посао, волели да су на површини – прича Филиповски и убрзава.

Био је технички директор у руднику олова и цинка Сас у Македонији, али га је у рударском прелазном року купио Мирослав Богићевић,власник „Фармакома МБ”. Филиповски је собом довео шест, седам својих најповерљивијих људи, македонских инжењера, па су га Руси, власници Саса, прогласили за персону нон грата и излепили својеврсне потернице са именима и фотографијама „велеиздајника”.

Готово да пузимо по блату преко заштитних греда које су попуцале под тонама тешке и црне земље, како бисмо се провукли даље, ка првој базној станици, где лифт спушта рударе 170 метара ниже. Компресори на површини упумпавају ваздух кроз километарске цеви у јаму и то шиштање разбија монотонију стројевог рударског марша кроз блато најамника Филиповског, чија мршава висока сенка као утвара пробија пут кроз помрчину. Температура се са неких минус два или три степена нагло пење на 15 или 20. После таквог топлотног шока, клаустрофобија постаје савршено опуштајуће стање свести.

– Када је рудник жив, дишу Медвеђа и Леце – смеје се искусни Рајко Милиновић из Лепосавића, поред истоварних машина, окружен са неколико мајстора. Ни грашка зноја. Бледо, анемично лице које механички издаје команде.

Филиповски је, осим македонског менаџмента, позвао и старе, рударске превејане коске, који су цео радни век копајући олово и цинк, заправо тражили злато, а затим га превозили у топионицу у Трепчу, где се одвајало благо, а потом завршавало у полугама федералних или републичких резерви.

Педесетшестогодишњи Мирко Влашковић из Зубиног Потока је ангажован као специјални саветник за подземни свет, јер је у њему провео 27 година, баш овде, где екипа Македонаца, ветерана из Бора и двојице локалних младића поправљају пумпу која би требало да коначно истера воду која надолази до колена и прети да се улије у наше нове, жуте, гумене чизме.

– Медвеђа нема довољно рудара, нема их ни Леце. Све што је могло да копа, побегло је. И, сада се стигло тамо где сам увек говорио да ћемо стићи. Сад не можете ни да мрднете без старог, доброг Титовог рудара – говори спокојно ретрореволуционар коме не требају очи да поведе колону нових момака у заборављене, старе откопе које скривају злато.

Ако је у јами као у осињаку, на површини је пусто. Беличасти дим вири из самачког хотела у који су смештени рудари са асиметричном југоносталгијом. Нема само Хрвата и Словенаца.

– Хранили смо три општине: Медвеђу, Сијеринску бању и Лебане. Мој отац је изгубио око бушећи злато. сада вежбам за бушача – виче млади Зоран Кујовић у кафани „Две липе” и завија химну села: „Рођени смо у оне стијене, ђе вукови поштене цијене!”. Чека га ноћна смена. Држави није био потребан овакав рудник обогаћен златом, али нови газда нема дилему о томе да ли је глупо ископавати благо.

У јединој сеоској кафани, где кафа кошта 40 динара, седи још један гост. Небојша Ковић,надзорник јаловишта, вратио се из Виченце када га је Филиповски позвао. Пре 20 година је са истог јаловишта побегао у Грчку, а потом отпловио до Анконе, где га је дочекао кум и спровео до српске колоније на италијанском северу.

– Таман сам стекао, отворио предузимачку фирму у Виченци, а онда су ме позвали у рудник. Две ноћи сам сањао деду и петорицу стричева који су век провели у јами. И, ево ме. Вратило се још петнаестак породица које су се одселиле – носталгичан је седокоси надзорник, сећајући се времена када је златни рудник у златно доба изградио једини биоскоп у овом сеоцету и општини, када је Небојша као дечак седео у првом реду, и гледао партизанске вестерне „Сутјеску” и „Неретву”.

Још једна кафа.Још једна од старих горштачких јуначких песама о руднику. Још једна прича о црном животу под златном земљом и меланхолији која као облак прекрива Леце.

Александар Апостоловски

-----------------------------------------------------------

Општина спасла рудник од потопа

– Годишње се из Медвеђе одсели око 40 породица. Зато је обнављање производње у руднику Леце велика ствар за општину. Сада осим јавног сектора коначно ради још нешто. Дугови према јавним предузећима се редовније измирују, оживеле су продавнице и ресторани – каже председник општине Медвеђа Слободан Драшковић и подсећа да су, после гашења рудника, 282 радника остала без посла.

Општина је од 2002. године чувала рудник. Осморица радника су сваког дана силазили у јаму, испумпавали воду и мењали ужад на лифту.


Коментари7
52b94
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Zlatan Trajkovic
Da li moze neko da mi da E-mail ili broj telefona rudnika lece, cujem da ce im trebati radnici pa bih hteo da ih kontaktiram, moj mail na kome me mozete kontaktirati zlatankg@gmail.com
Matija Soskic, Kanada
@Zvonimir Jankovic. Niste pazljivo procitali clanak. Pisac navodi podatak koji je tacan, a to je da se po toni olova ili cinka ( ne rude) dobija 150 grama zlata. Mada se srednji sadrzaj zlata po toni rude ne navodi (on bi mogao da bude svega par grama po toni rude) ali pri sadasnjoj ceni zlata na svetskom trzistu predstavlja odlucujuci faktor.
grahham Nelli
Prijatno sam iznenadjen ovako dobrim, optimistickim tekstom. Posebno sam zadovoljan sto je bez MMF-a pokrenuta proizvodnja, sto se krenulo i bez podrske EU, sto bela sengen viza nema znacaja a jos manje teznja ka statusu kandidata. Kada bi nasa vlast stvarala uslove i pomagala ovakve i slicne prijekte daleko bi nam bilo bolje i bili bismo zadovoljniji od posedovanja sengena koji nicemu ne sluzi. Dakle. svi prepoznaju sustinu sem onoga ko je debelo placen da to radi. U svakom slucaju raduje me da ce odredjen broj porodica naci uhlebljenje a svim rudarima jedno veliko SRECNO/
Zvonimir Jankovic
Nemojte preterivati sa 160 grama zlata po toni rude, jeste da Radan planina krije mnoge tajne, ali tu koncentraciju zlata mozete da otkopate samo u kvarcnim zlatnim zicama. Znam inostrane firme koje su u Istocnoj Srbiji istrazivale zlato i ocekivali dvetone i tone zlata, ali su na kraju digli ruke od tih praznih prica. Firma "MUREX" je u rejonu Grabova reka kod Majdanpeka ocekivala da otkrije 13 tona zlata. Kanadska firma "DUNDEE-MICON" je dve godine u rejonus.Brestovac kod Bora istrazivala zlato i na kraju zakljucila da je leziste nerentabilno. Novi srpski izum "GEO-EMR" moze sa verovatnocom od 90% da otkrije lezista zlata u aluvionima i stenama i odredi koncentraciju zlata u toni rude do 4000 metara dubine. POZDRAV SVIM KOPACIMA ZLATA, S R E C N O. Z V O N K O
Jazon Mils
Sad treba izgraditi preradjivacke kapacitete oko rudnika pa onda da vidimo ko je ko u proizvodnji olova (akumulatora) i zlata(nakita). Samo znajuci kakav je narod Srbi treba obezbediti te objekte veoma veoma dobro! Naravno ovde se mogu zaposliti i drugi osim rudara! zar ne?

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља