понедељак, 18.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 18:20

Упишите: без религије

Аутор: Саво Петровић, Сант Питерсбург, Флорида, САДуторак, 04.01.2011. у 22:00
Стари пасош СФРЈ (фото Л. Адровић)

Проминуло је близу двадесет година откако сам другог мајског дана 1992. године, у предвечерје пакла у узаврелом босанском лонцу, последњим аутобусом, побегао из родног Добоја и стигао у Београд, као избеглица.

Као и увек, Београд ме дочекао отворена срца, широке душе. Добио сам карту за бесплатан градски превоз, право на здравствену заштиту и купање у базенима. Као и увек, пригрлила ме и ,,Политика,, чији сам дописник из Добоја и северне Босне био две деценије. Тадашњи шеф Дописничке редакције, Влада Мандић рекао ми је да могу користити телефон и телефакс за везу са својом породицом у Немачкој где сам намеравао да одем.

Више пута сам покушавао у Амбасади СР Немачке да добијем визу, и увек без успеха. Крајем маја, факс из Бремена. Мој син Тони написао је да дођем до немачке границе, где ће ме он чекати.

Још 1989. године, моја старија кћерка Сњежана и син добили су право на сталан боравак у Немачкој. Са пасошем СФРЈ могло се прећи још само преко Мађарске и Аустрије. Kупио сам аутобуску карту до Минхена - и кренуо на пут неизвесности, са пуно страха.

На немачкој граници чекали су ме син и његов радни колега, Немац, који је после дугог убеђивања уверио полицајце да сам из Босне, где је беснeо рат, да сам избеглица и да имам право да се придружим породици у Немачкој. Стигли смо у Бремен, у рано јутро, 30. маја, и мој син, још са врата, рекао је мојој млађој кћерки Маји, тада тинејџерки:

- Довео сам тату као поклон за твој рођендан!

У лето 1991. Маја је отишла у Бремен и ујесен је кренула у Гимназију, била једини странац и одличан ђак. Била је најбоља у разреду - из немачког језика. Научила је и енглески, француски, шпански, португалски, руски, персијски, турски; затим је на Колумбија универзитету у Њуjорку магистрирала, сада на универзитету у Принстону припрема докторску дисертацију.

Дан-два по доласку у Бремен, отишао сам у полицијски биро да се пријавим. На пријави је била и рубрика: религија. Написао сам ортодокс, то значи лице православне вере. Службеник ме озбиљно погледао и тихо рекао:

- Немојте писати ортодокс, јер ово време није баш добро за Србе. Упишите: без религије.

Тако сам и урадио не слутећи да ће баш ово - без религије - бити разлог да ме још један
Немац заштити.

Млађој кћерки била је потребна помоћ за школовање и убрзо сам почео да радим. Чистио сам ходнике и степенице на Аеродрому у Бремену, и није ми било тешко. Тежа је била обавеза да се редовно јављам полицији, у почетку сваких шест месеци, затим свака три и онда једном месечно. И увек упозорење: враћајте се у своју земљу или ћете бити протерани. У своју земљу? Имам ли ја своју земљу? Југославије више нема. Босна? (Мој стан у Добоју био је другог дана после мог одласка проваљен, опљачкан и опустошен). Србија? Хрватска? Где да се вратим: ја Србин, жена Хрватица, деца Југословени, унучад?

Времена за избеглице у Немачкој била су све тежа и претња да ћемо бити протерани чула се сваког дана. У међувремену сам дознао да Сједињене Америчке Државе примају погорелце из Босне и затражио сам усељење у ,,обећану земљу,,.

Чекајући одобрење, једног дана осетио сам ужасне болове у стомаку, лекари су рекли: камен у жучи, и хитна операција. Већ сутрадан, у моју собу дошла су два младића и почела причу како сам преживео јер ме спасао бог Јехова и како... Они су у болничком картону пронашли да сам у рубрици религија написао исто што и у полицији - без религије и помислили: ево још једне овчице у Јеховином стаду. Можда би и наставили да ме гњаве да их није пресекао Немац који био са мном у соби:

- Ако одмах не одете, зваћу полицију!

Немац је хтео да подигне слушалицу, али су младићи брзо побегли.

Крајем 1977. одобрено је усељење у Америку. Моја кћерка Маја, супруга и ја већ смо у Њу Јорку, 17. фебруара 1998, пред поноћ. Све троје са пуно стрепње, без пасоша и са свега неколико долара у џепу.

Данас сам већ десету годину на Флориди, у Сант Питерсбургу, лепом граду, на обали Мексичког залива. У предаху између јутра и посла, на плажи, која је дуга око тридесет миља, шетам испред хотела Дон Це Сар, где радим већ пуну деценију, и често, у мислима, видим и Добој, и “Политику”, и Београд.

Видим и своје давно објављене текстове у ‘’Политици’‘ и посебно ме обузме радост, када у машти, угледам напис на готово целој страни испод кога су два имена: Васко Ивановић, Саво Петровић. И често чујем глас свог првог шефа Дописничке редакције Ранка Ђукића kоји ми, сада врло давне 1971. године, рече да од стотину и више дописника ‘’Политике'' у Југославији моји текстови спадају
међу писменије. Чујем и глас Владе Мандића који ми, сада већ давне и 1992. године каже:

“Политика” је ту да ти помогне...

О, да! Чујем и речи оне тројице Немаца који су ми помогли да лакше подносим избегличке дане.

Дане? Прохујале су, ево, и године многе и безмало две деценије...

Понекад ми, као и сваком апатриду, буде хладно око срца. Али, данас је на Флориди небо кристално плаво и море заносно шуми и Сунце топло греје... и, ипак, живот може да буде тако леп.


Коментари32
5c136
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Бранка Лукач
Beogradjanin Schwabenländle , да ли то значи да Вама не одбијају тај порез за религију ако напишете да сте атеиста, а ако напишете да сте православне вероисповести, онда тај порез дају цркви која није православна? Не разумем, али ми се чини да то не може бити законито. И какве везе има вероисповест са обављањем посла? Зар то није приватна ствар запосленог? Код нас се сматрају угроженим љиди у Санџаку због школске славе. А у ЕУ раде такве ствари...
milica petrovic
Ljudi se dijele na dobre i loše, a ne kojoj religiji pripadaju
Beogradjanin Schwabenländle
@ Nije valjda, svako da postoje takvi ljudi. I moj bivsi predpostavljeni na mom prvom radnom mestu me je savetovao da napisem " bez religije". Znao je dobro da samo Katolicka i Protestanstska crkva, kao dve zvanicne crkve dobijaju prihod od verskog poreza.
nata panic
@nije valjda Postoji, mene je policajac u jednoj drugoj evropskoj zemlji savjetovao da se udam, to je bila jedina mogucnost da se ostane Svuda ima ljudi!
Nije Valjda
Molim, neka podigne ruku svako ko misli da negde postoji nemacki sluzbenik koji savetuje imigrantu sta da upise u rubriku - religija!

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља