петак, 16.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:17

Блискост између религије и поезије

Аутор: Зоран Радисављевићсреда, 05.01.2011. у 22:00
Слободан Ракитић (Фото Томислав Јањић)

Слободан Ракитић (1940), аутор збирки: „Светлости рукописа”, „Рашки напеви”, „Свет нам није дом”, „Песме о дрвету и о плоду”, „Жудња за југом”, „Основна земља”, „Тапије у пламену”, „Душа и спруд”, „Водена слова”… добитник је Ордена Светог Саве II степена. У образложењу Светог архијерејског синода СПЦ каже се да је орден додељен песнику за „делотворну љубав према светој мајци цркви, нарочито показану његовим неуморним књижевним радом и великим доприносом у очувању и неговању истинских вредности и православног духа српског народа”.

Српска књижевна задруга, у „Малој библиотеци”, објавила је нову Ракитићеву збирку песама „Пламен и роса”.

Добили сте Орден Светог Саве II степена, али не и Жичку хрисовуљу. Најтеже је, и даље, доказати се у свом завичају?

Пут који нам је одредио Свети Сава, пут је којим и данас ходимо и захваљујући њему ми смо оно што јесмо и оно што треба да будемо. Светлост којом нас је обасјао Свети Сaва основа је наше традиције и то онај њен најсуштаственији део. Доделу Ордена Светог Саве доживео сам као највећу почаст. Имајући у виду блискост између религије и поезије, схватам га и као почаст песништву уопште. Он на неки начин обједињује и сва друга признања, и која сам добио и која нисам. Ионако се поезија не пише за награде, високо признање наше цркве причинило ми је велику радост.

Лирски дневник „Пламен и роса”, контрастног наслова, објашњавате цитатом из „Житија и страдања светих мученика”. Где има ватре – има и суза и росе, и могу да се „смрзну и роса и пламен”?

Збирку „Пламен и роса” чине песме настале у дугом периоду од 1966. до данас. Може се рећи да је настала сама, без претходног плана. Цитат на почетку збирке уследио је на крају, кад је збирка већ била завршена, премда има суштинско значење, јер указује на целовитост света, физичког и духовног. Чини се да се у том парадоксалном јединству находи суштинска димензија којом се подједнако одликују и религија и поезија. Синтагма „пламен и роса” може се узети и као „варијанта” поетичке теорије Лазе Костића о „укрштају” супротности. Сам наслов збирке имао је неколико варијаната (Огањ и лед, Пламен и иње, Ватра и снег, Пламен и сен), али су све оне садржане у коначној верзији „Пламен и роса”.

Нежну „Баладу”, с рефреном: „Душо моја усамљена у свету”, посветили сте Бранку Миљковићу. Усамљен и несхваћен отишао је и Бранко Миљковић, али и толики други песници?

Миљковићева поезија означила је прелом у српском песништву шесте и седме деценије прошлог века. Међу младим песницима, тек неколико година млађим од Миљковића и његове песничке генерације, дошло је до својеврсне поларизације: на Миљковићеве следбенике и на оне супротне оријентације. Првој групи припадао сам и ја. Миљковић је настојао да сједини оно што се на први поглед не може сјединити. То је исказао својим чувеним парадоксима, рађеним такође по моделу „укрштаја” Лазе Костића. Парадокси на сажет начин изражавају целину света. Матерња мелодија, за којом је трагао Настасијевић, такође је трагање за интегралном поезијом. Павловићево „млеко искони” подразумева креативни однос према традицији. То су суштински ентитети у песништву.

Поезија настаје у самоћи и из самоће. У њеном тамном вилајету, како каже Миљковић, свако бије „своје изгубљене битке”. Чини се да у животу и нема победа.

У песми „Метохија” видите светлост над Дечанима. Шта је, у овом тренутку, решење за Косово и Метохију?

Поезија није само певање у усамљености, већ и сведочење. Знатан број песама у збирци „Пламен и роса” има то својство. Или сам бар желео да га има. Светлост је најсуштаственија Божја истина. Наша поезија почиње учењем о светлости Светога Саве. И у најтежим годинама, годинама полома, расула и искушења, та нит светлости изнад Дечана и Метохије није се кидала. Од те светлости су саздани и нимбуси око глава српских светитеља.

Косово је вековима било у ропству, као што је то и данас. Не знам шта је решење, али знам да треба истрајати у свом косовском опредељењу и завету. Следити наук светих отаца. Ништа није изгубљено чак и кад се чини да је изгубљено. Треба истрајати...

У књизи је највише сонета. То је, очигледно, непревазиђена форма која, уосталом, одваја песнике од стихоклепаца?

Под утицајем петраркистичке поезије, сонет у српско песништво уводе предромантичари Јован Пачић, Јован Дошеновић, Саво Мркаљ, Никола Боројевић и други. У време романтизма, сонет код српских песника није био у моди, сем у ретким изузецима (Бранко Радичевић, Медо Пуцић, Јован Илић). Са традицијом дужом од седам векова у европском песништву и готово два и по века у српском, сонет се изборио за прво место међу свим песничким облицима. Вечни сонет, рекао је неко. Нема иоле значајнијег песника који се није огледао у овој затвореној, чврстој и виртуозној форми која – што је парадоксално – више омогућава бројне метричке и структуралне варијације него што спутава...       

После Дучића, Шантића, Ракића и Бојића, долази до сонетне осеке у српском песништву. Из идеолошких разлога и соцреалистичка поетика одбацила је сонет као декадентну појаву. Педесетих година прошлог века долази до својеврсне обнове сонета. Нова својства дали су му Стеван Раичковић, Борислав Радовић и Бранко Миљковић.

Прве сонете објавио сам 1961. године, као студент медицине, у листу „Студент”. Том облику остао сам привржен до дана данашњег. Песме којим се завршава збирка „Пламен и роса” имају сонетни облик са аутопоетичким својствима.

У Црној Гори су превели „Горски вијенац” на црногорски језик. Може ли се и ваша поезија преводити на црногорски?

Питање нових језика, преименовањем српскога у хрватски, бошњачки или црногорски, није научно већ политичко питање. Испада да политика није само „вештина могућег”, већ и „вештина немогућег”. Његош је писао српски, мислио српски, осећао српски, патио српски. Он није само трагични јунак косовске етике и косовског завета, онако како су га саздали народни певач и српски народ у вековима ропства.

Могло би се рећи да је управо Његош у „Горском вијенцу” најсрпскији песник. Као што није поштована његова тестаментарна воља да почива у малој капели на Ловћену, већ је насилно срушена, тако се сада не поштује ни његово највеће песничко дело већ се скрнави и разара.

То је исти онај рукопис нечовештва који је срушио малу капелу. Не чуде ме више они који то раде већ ме чуди власт у Србији и бројне српске научне и уметничке институције које о свему томе ћуте.


Коментари6
e78dc
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Рада --- Шумадија
Песнику све најбоље у 2011. години... Седам деценија живота није мали период... Срећом посејан је живим духовним семеном и родом...!
Radomir - prijatelj
* nagrade ne moraju biti merilo, ali često mimoidju prave pesnike... Nagrade kod nas najviše dobijaju urednici književnih časopisa... Rakitić je pesnik za sva vremena. Kao da je dobio sve nagrade. A zemnim priznanjima neka se nasladjuju urednici magazina književnih kod kojih objvaljuju članovi žirija...
Јован ----Рашка
Још од збирку песама ''Светлости рукописа'' и ''Рашких напева'' пратим песнички пут мог земљака. Срдачне честитке на високом признању!
Isidora - Novi Beograd
...Odavno nisam pročitala jasniji intervju s pesnikom. Toliko svesti o tradiciji i modernom, o poeziji i srpskom duhu. Zar Slobodan Rakitić nije dosad dobio Zmajevu nagradu Matice srpske? Ko onda dobija? Ili žiri nagrađuje urednike književnih listova, časopisa i magazina u kojima članovi tog žirija objavljuju svoje tekstove... ? Pogledaću spisak dobitnika u poslednjih deset godina. Rakitić je reprezentativni i antologijski pesnik i Matica srpska treba da ga nagradi.
Ilarion Ruvarac Neka ova nagrada bude na dobro narodu
...добитник је Ордена Светог Саве II степена. У образложењу Светог архијерејског синода СПЦ каже се да је орден додељен песнику за „делотворну љубав према светој мајци цркви, нарочито показану његовим неуморним књижевним радом и великим доприносом у очувању и неговању истинских вредности и православног духа српског народа”. Dostojan! Rad na srpskoj njivi nije ostao bez ploda. U ime svog roda,cestitam.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља